Pravo zaposlenog na naknadu za topli obrok i regres

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4145/22 od 10.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi „Železnice Srbije“ A.D. Beograd, za period od 01.01.2015. godine do 31.08.2015. godine, a tuženi „Srbija Kargo“ A.D. Beograd za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2017. godine, da tužilji na ime naknade za ishranu u toku rada isplate pojedinačne novčane iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju, kao i zahtev tužilje da se obaveže tuženi „Železnice Srbije“ A.D. Beograd, za period od 01.01.2015. godine do 31.08.2015. godine, a tuženi „Srbija Kargo“ A.D. Beograd, za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2017. godine, da tužilji na ime naknade za ishranu u toku rada isplate pojedinačne novčane iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužilje da se obavežu tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate 116.500,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, kao i zahtev tuženog „Železnice Srbije“ A.D. Beograd za naknadu troškova prvostepenog postupka, a tužilja je obavezana da tuženom „Srbija Kargo“ A.D. Beograd na ime naknade troškova prvostepenog postupka plati 6.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbačena je žalba tuženog „Srbija Kargo“ A.D. Beograd u delu u kome je izjavljena protiv stava prvog i trećeg izreke prvostepene presude, kao nedozvoljena. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da tuženom „Srbija Kargo“ A.D. Beograd na ime troškova postupka po žalbi plati 35.873,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje i tuženog „Železnice Srbije“ A.D. Beograd za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je u stavu prvom, drugom, delu stava trećeg izreke koji se odnosi na tužilju, u stavu petom i delu stava šestog koji se odnosi na tužilju, iz svih zakonom predviđenih razloga s pozivom na član 403. stav 2. tačka 2. i član 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu u stavu drugom, delu stava trećeg izreke koji se odnosi na tužilju, stavu petom i delu stava šestog koji se odnosi na tužilju, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje u tom delu osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je Ugovorom o radu broj ... od 05.02.2003. godine zasnovala radni odnos kod tuženog „Železnice Srbije“ A.D. Beograd, a Aneksom ugovora o radu od 01.09.2015. godine premeštena je na poslove ... kod tuženog „Srbija Kargo“ A.D. Beograd. Aneksom broj 3 Ugovora o radu od 12.11.2016. godine, osnovna zarada tužilje bila je utvrđena kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 56,00 dinara neto, koeficijenta posla 1,95 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, što mesečno iznosi 19.080,00 dinara, uvećano za poreze i doprinose. Tužilja je Aneksom broj 7 Ugovora o radu od 17.01.2017. godine premeštena na poslove ... počev od 01.01.2017. godine, a osnovna zarada joj je utvrđena kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,12 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, što iznosi 24.515,76 dinara, uvećano za poreze i doprinose. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast Aleksandre Gluhović Milanović od 25.03.2022. godine, utvrđeno je da naknada troškova tužilje za topli obrok za period od 01.01.2015. godine zaključno sa 31.12.2017. godine, iznosi 383.774,71 dinar neto, a naknada troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznosi 138.120,44 dinara neto, u pojedinačnim iznosima navedenim u tabeli koja je sastavni deo nalaza i mišljenja veštaka, a koji odgovaraju iznosima sadržanim u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke prvostepene presude. Navedeni iznosi utvrđeni su prema parametrima iz člana 171. i 157. Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik RS“ br. 37/95 ... 7/00).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu obavezao tužene na isplatu spornih potraživanja nastalih u periodu kada je tužilja bila u radnom odnosu kod njih. Po stanovištu tog suda, označenim zakonskim odredbama tužilji je priznato pravo na tražene naknade koje u Aneksu 4. Kolektivnog ugovora od 08.08.2006. godine, Aneksu 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine i Kolektivnog ugovora od 24.03.2015. godine, nisu konkretizovane, određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su iste posebno iskazivane u obračunskim listama zarada tužilje. Zbog toga je i obavezao tužene na njihovu isplatu u visini utvrđenoj veštačenjem, korišćenjem kriterijuma iz poslednjeg kolektivnog ugovora po kojem je tuženi ove naknade obračunavao i isplaćivao zaposlenima. Tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi „Srbija Kargo“ a.d. (u daljem tekstu: društvo sticalac) obaveže na solidarnu isplatu utuženih potraživanja nastalih pre statusne promene tuženog Železnice Srbije“ a.d. (u daljem tekstu: društvo prenosilac) i njegovog osnivanja sud je odbio sa obrazloženjem da je u skladu sa Protokolom od 24.06.2016. godine obaveza isplate ovih naknada samo obaveza društva prenosioca.

Drugostepeni sud je, prihvatajući razloge prvostepenog suda, odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev, a usvojio je žalbe tuženih i preinačio pobijanu presudu u delu kojim je zahtev tužilje usvojen. Po stanovištu tog suda, saglasno članu 118. stav 1. Zakona o radu tužilja naknadu spornih troškova ostvaruju u skladu sa opštim aktom, ugovorom o radu, odnosno kao deo osnovne zarade, jer je kolektivnim ugovorom društva prenosioca bilo predviđeno da su one uračunate u vrednost radnog časa, pri čemu su bez značaja okolnosti da se ne može utvrditi obim u kojem ove naknade učestvuju u obračunskoj vrednosti radnog časa i da njihova visina nije posebno iskazivana u obračunskim listama zarada za tužilju.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučio da preinači prvostepenu presudu u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev.

Zakonom o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05 ...113/17) pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom društva prenosioca „Železnice Srbije“ AD od 24.03.2015. godine koji je nastavilo da primenjuje i društvo sticalac, ovde tuženi, predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nisu dostavili odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužilje na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti su sporne naknade nominalno iskazane u platnoj listi tužilje, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Shodno izloženom, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada u spornom periodu zakonske odredbe primenjivali na štetu tužilje. Kako kolektivni ugovor koji se primenjivao u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu o visini navedenih naknada, tužilja može potraživati njihovu isplatu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. U ovom slučaju tužilja je to i učinila tako što je tužbeni zahtev postavila u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih nalazom i mišljenjem veštaka, primenom tih parametara i takav tužbeni zahtev je osnovan.

Iz navedenih razloga pobijana presuda je u navedenom delu preinačena, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Međutim, ispitujući dozvoljenost revizije u preostalom delu, u odnosu na potvrđujući deo pobijane presude i odluku o troškovima postupka po žalbi sadržanu u stavu petom i delu stava šestog izreke koji se odnosi na tužilju, u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije izuzetno dozvoljena.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

U konkretnom slučaju, drugostepenom presudom je potvrđena prvostepena presuda u delu odbijenog tužbenog zahteva za obavezivanje tuženog „Srbija Kargo“ a.d. da isplati tužiocu naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.01.2015. godine – 31.08.2015. godine.

U navedenom delu ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i radi ujednačavanja sudske prakse, kako se revizijom predlaže. Imajući u vidu način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva za obavezivanje tuženog „Srbija Kargo“ a.d. na isplatu traženih naknada za period pre statusne promene, s obzirom na nepostojanje solidarne obaveze tuženog društva sticaoca u odnosu na novčano potraživanje nastalo pre njegovog osnivanja, kao i da takvim presuđenjem nije odstupljeno od aktuelne sudske prakse u primeni materijalnog prava, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u odnosu na tuženog „Srbija Kargo“ a.d. Beograd.

Zato je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u ovom delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sprovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate novčane naknade podneta je 14.02.2018. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na tuženog ''Srbija Kargo'' a.d. na dan podnošenja tužbe iznosi 118.293,18 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da je revizija tužilje u ovom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

S obzirom na uspeh tužilje u revizijskom postupku, tuženi su na osnovu člana 153. i 154. a u vezi člana 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, obavezni da solidarno plate tužilji tražene i opredeljene troškove postupka po reviziji i to: na ime sastava revizije 18.000,00 dinara, prema AT i na ime sudskih taksi na reviziju 24.331,73 dinara i revizijsku odluku 36.497,59 dinara, prema važćoj TT.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković