Preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je radila kod tuženog u kontinuitetu, na osnovu više sukcesivno zaključenih različito imenovanih ugovora, za obavljanje istovrsnih sistematizovanih poslova. Naime, tužilja je radila kod tuženog, između ostalog, na osnovu više ugovora o radu na određeno vreme (šest zaključenih ugovora) u periodu od 10.09.2003. godine, kontinuirano sve do 28.02.2006. godine, na poslovima operater u sali (koji su od 01.10.2005. godine preimenovani u poslove operater 988). Nakon toga, tužilja je nastavila da radi kod tuženog, u kontinuitetu, bez prekida, na sistematizovanim poslovima sve do 30.06.2016. godine, na osnovu više zaključenih ugovora o posredovanju, ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Tuženi je dana 20.07.2015. godine sa tužiljom raskinuo ugovorni odnos sa danom 31.07.2015. godine (ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 15.06.2015. godine), zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je tužilja bila raspoređena, a već 01.08.2015. godine, zaključio je sa tužiljom novi ugovor za obavljanje sistematizovanih poslova tehničar za servisnu podršku.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a imajući u vidu odredbu člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05, 61/05 - zakon koji je važio u periodu kada je došlo do preobražaja radnog odnosa), nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilja po osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 10.09.2003. godine kontinuirano kod tuženog obavljala iste poslove (različito imenovane) do 28.02.2006. godine, koji su sistematizovani Pravilnikom o sistematizaciji od 13.09.2002. godine, kao i da između zaključenih ugovora o radu na određeno vreme nije postojao prekid u smislu odredbe člana 37. stav 2. Zakona o radu. Znači, tužilja je više od dve godine obavljala neprekidan rad kod tuženog, na istim poslovima za kojima je postojala konstantna potreba. Kako je tužilja u spornom periodu radila duže nego što je predviđeno članom 37. stav 1. tada važećeg Zakona o radu (da bi se takav rad smatrao radom na određeno vreme), to je po oceni sudova shodno odredbi 37. stav 4. istog zakona, u konkretnom slučaju došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Kako je tužilja prvi ugovor o radu na određeno vreme zaključila 16.09.2003. godine do preobražaja je došlo i pre 20.09.2005. godine, ali sudovi su se kretali u okviru postavljenog tužbenog zahteva shodno odredbi člana 3. stav 1. ZPP i utvrdili da je do preobražaja došlo 20.09.2005. godine.

Takođe, nižestepeni sudovi su zaključili da je nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu od 20.07.2015. godine (kojim je tužilji raskinut ugovoreni odnos 31.07.2015. godine), s obzirom da je isto doneto zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova pružanja informacija telefonskim putem, da bi već od 01.08.2015. godine tužilja nastavila da obavlja ove poslove kao agent Kontakt centra. Rešenje o otkazu je nezakonito, jer tuženi nije dokazao da se u konkretnom slučaju radi o različitim poslovima, a iz utvrđenog proizlazi da za ovim poslovima nije prestala potreba.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, kada su utvrdili da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog dana od 20.09.2005. godine, kao i da je nezakonito rešenje od 20.07.2015. godine.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05 – važeći zakon u spornom periodu), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1); radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (stav 4).

Iz sadržine navedene zakonske odredbe proizilazi da poslodavac i zaposleni mogu da zaključe jedan ili više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme na istim poslovima, čije ukupno trajanje neprekidno ili sa prekidima kraćim od 30 dana ne može da bude duže od 12 meseca, a da bi se primenilo pravilo preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme iz stava 4. ovog člana, neophodno je i dovoljno da zaposleni ostane na radu kod poslodavca najmanje još pet radnih dana od isteka roka utvrđenog ugovorom o radu ili po isteku 12 meseca rada. Kako je u konkretnom slučaju, ukupno trajanje zaključenih ugovora o radu na određeno vreme trajalo duže od 12 meseci i tužilja nastavila da radi duže od pet radnih dana, (tužilja je u kontinuitetu radila u periodu od 15.09.2003. godine do 28.02.2006. godine), te obavljala sistematizovane poslove (operater u sali, odnosno operater 988) za kojima je kod tuženog postojala stalna potreba, suprotno revizijskim navodima, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Kod prethodno iznetog, suprotno navodima revizije, pravilno je u pobijanoj odluci primenjena odredba člana 37. stav 4. tada važećeg Zakona o radu. Naime, ukoliko poslodavac ne želi da dođe do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, mora da vodi računa da je rad na određeno vreme ograničen na period ne duži od 12 meseci, jer se pretpostavlja da je u pitanju obavljanje poslova koji kod poslodavca nisu sistematizovani, već se za istima ukazala trenutna potreba.

Takođe, pravilno je primenjena i odredba člana 195. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), te su neosnovani navodi revizije da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta nakon isteka predviđenog roka od 60 dana. Ovo iz razloga što je za ocenu blagovremenosti podnete tužbe relevantan dan kada je tužilja saznala za povredu prava, a to je u konkretnom slučaju dan dostavljanja akta tuženog kojim je raskinut ugovor sa tužiljom 29.07.2015. godine, a kako je tužilja tužbu podnela 28.09.2015. godine, proizlazi da je tužba blagovremena.

Suprotno navodima revizije, tužilja nije bila istovremeno u radnom odnosu kod dva poslodavca, jer je sa Agencijom za zapošljavanje zaključila ugovor o radu nakon prestanka rada kod tuženog.

Sa izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić