Odbijanje revizije u sporu za diskriminaciju i odbacivanje predloga za ponavljanje postupka

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. ZPP koje su učinjene od strane drugostepenog i prvostepenog suda, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Osim revizije, tužilja je podnela i predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka navedenom drugostepenom presudom, pa je rešenjem Višeg suda u Leskovcu P1 8/21 od 07.12.2023. godine određen zastoj sa postupkom po reviziji do okončanja postupka po podnetom predlogu za ponavljanje postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1 932/2024 od 17.05.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno rešenje Višeg suda u Leskovcu P1 8/21 od 24.01.2024. godine, kojim je odbačen predlog tužilje za ponavljanje postupka u predmetu tog suda P1 8/21 kao nedozvoljen.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

U postupcima koji se vode po Zakonu o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09 i 52/21) po odredbi člana 41. stav 4. tog zakona revizija je uvek dopuštena.

Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje u smislu odredbi članova 420. stav 6. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

Prema razlozima pobijanog rešenja tužilja je preko punomoćnika advokata podnela predlog za ponavljanje postupka, u kome navodi da je presuda zasnovana na lažnom iskazu svedoka GG i da postoje nove činjenice i novi dokazi koje nije mogla da upotrebi u ranijem postupku, što predstavlja osnov za ponavljanje postupka po članu 426. stav 1. tačke 4. i 10. ZPP. Sud je zakazao ročište za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka za 24.01.2024. godine, na koje je pozvao tužilju, njenog punomoćnika advokata i zastupnika tužene. Na ovo ročište pristupila je samo tužilja, a ne i njen uredno pozvani punomoćnik, tužilja je izjavila da punomoćniku advokatu otkazuje punomoćje, a drugog punomoćnika advokata nije ovlastila za zastupanje. Odluka je zasnovana na stanovištu da po odredbi člana 85. stav 6. Zakona o parničnom postupku, kojom je predviđeno da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat, nije dovoljno da je predlog za ponavljanje postupka podnet od strane punomoćnika iz reda advokata, već je nužno da stranka ima punomoćnika advokata i na ročištima održanim povodom vanrednog pravnog leka do donošenja odluke.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepeno rešenje zasnovano na odredbi člana 430. stav 1. ZPP, po kojoj sud nedozvoljene (član 85. stav 6. ZPP) predloge za ponavljanje postupka odbacuje rešenjem. U konkretnom slučaju, predlog za ponavljanje postupka tužilja je podnela putem ovlašćenog punomoćnika iz reda advokata. Međutim, ovo punomoćje je opozvala i punomoćnika advokata nije imala na ročištu koje je sud zakazao i održao u skladu sa odredbom člana 431. stav 1. ZPP. Po odredbama člana 92. ZPP opoziv punomoćja deluje odmah, pa pošto je tužilja angažovala punomoćnika advokata za podnošenje vanrednog pravnog leka, neosnovano revizijom ukazuje da je obaveza prvostepenog suda bila da je u smislu odredbe člana 85. stav 10. ZPP upozori da postoji ova mogućnost.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju je revizijom ukazano po odredbama člana 407. tog zakona nije predviđena kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene kao ... od 01.11.2008. godine. Za vreme dok je bila raspoređena na radnom mestu ... Odeljenja za ... preuzela je uz revers na korišćenje službeni mobilni telefon „...“, dve sim kartice i prenosni laptop računar. Rešenjem tužene od 02.08.2016. godine tužilja je raspoređena na radno mesto ... u Odeljenju za ... uprave tužene. Po Pravilniku o korišćenju službenih mobilnih telefona od 16.01.2014. godine, po kom je tužilja zadužila spornu opremu, nije predviđeno korišćenje ove opreme za radno mesto na koje je tužilja raspoređena 02.08.2016. godine, pa je rešenjem predsednika tužene od 17.08.2016. godine odlučeno da tužilji prestaje pravo na korišćenje opreme. Pravnosnažnom presudom od 05.08.2019. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je pretrpela diskriminaciju na radu u Opštinskoj upravi Opštine Vlasotince, tako što je odgovorno lice – načelnik Opštinske uprave jedino tužilji isključila službeni telefonski broj i jedino njoj nije dala saglasnost za prenos telefonskog broja.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice nižestepeni sudovi, pozivom na odredbe članova 2. stav 1. i 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije i članova 18. – 21. Zakona o radu, nalaze da u konkretnom slučaju ne postoji diskriminatorska štetna radnja, budući da tužilja nije diskriminisana na bilo koji način zbog nekog ličnog svojstva, konkretno političkog opredeljenja kako to u tužbi tvrdi, pošto je odluka o prestanku korišćenja službene opreme doneta iz razloga što je otpao pravni osnov po kom je opremu zadužila. Rešenje o prestanku prava na korišćenje službene opreme doneto je u skladu sa važećim Pravilnikom poslodavca, po kome zaposlenom na radnom mestu ... ne pripada pravo na zaduženje službene opreme. Drugostepeni sud prihvata kao pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja nije učinila verovatnim da je postupanjem poslodavca nad njom izvršena diskriminacija, što je uslov za prelazak tereta dokazivanja na tuženu. Naime, tužilja nije pružila dokaze ko je od zaposlenih bio u sličnoj situaciji i premešten na drugo radno mesto, a da je tuženi različito postupio u pogledu prestanka prava korišćenja službene opreme bez objektivnog i razumnog opravdanja za takvo nejednako postupanje. Osim toga, nisu pruženi dokazi od kada datiraju i u čemu se sastoje politički sukobi sa predsednikom opštine, niti je identifikovana grupa lica različitog političkog uverenja u odnosu na koju je tužilja diskriminisana.

Po stanovištu Vrhovnog suda, u ponovljenom prvostepenom postupku sud je utvrdio sve relevantne činjenice na koje je kao bitne ukazano rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2553/2020 od 25.02.2021. godine, pa su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno kada su našli da je tužbeni zahtev neosnovan.

Prema Zakonu o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09) koji se primenjivao u vreme sporne radnje tužene, izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva, između ostalog, na političkim ubeđenjima, odnosno članstvu u političkim organizacijama (član 2. stav 1.); svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva (član 4. stav 1.); oblici diskriminacije su neposredna i posredna diskriminacija (član 5.); neposredna diskriminacija postoji ako se lice zbog njegovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem stavlja ili je stavljeno u nepovoljniji položaj, ili bi mogao biti stavljen u nepovoljniji položaj (član 6.); posredna diskriminacija postoji ako na izgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa lice stavlja ili bi mogla staviti, zbog njegovog ličnog svojstva, u nepovoljan položaj u poređenju sa drugim licima u istoj ili sličnoj situaciji, osim ako je to objektivno opravdano legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna (član 7.); zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu nezaposlenosti; zaštitu od diskriminacije, između ostalog, uživa lice u radnom odnosu; ne smatra se diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana, kao i preduzimanje mera zaštite prema pojedinim kategorijama lica (žene, trudnice, porodilje, roditelji, maloletnici, osobe sa invaliditetom i dr).

Sa polazištem na navedene merodavne materijalnopravne odredbe, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da donošenje pojedinačne odluke poslodavca, po kojoj je prestalo pravo tužilje da koristi službenu opremu, ne predstavlja diskriminatorsko ponašanje izazvano političkim razlozima. Odluka poslodavca ima osnov u opštem aktu, tužilja sada obavlja poslove na radnom mestu za koje po opštem aktu poslodavca nije predviđeno zaduženje sporne opreme, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da ne postoji nejednako postupanje tužene u odnosu na tužilju zbog političkog opredeljenja, kao njenog ličnog svojstva. Zbog navedenih razloga tužbeni zahtev za zaštitu tužilje zbog diskriminacije na radu nije osnovan.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbi članova 414. stav 1. i 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković