Pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade po neustavnoj uredbi

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje J.T. iz B., čiji je punomoćnik R.J., advokat iz I., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Specijalna zatvorska bolnica Beograd, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2644/2015 od 30.10.2015. godine, u sednici veća održanoj 17.03.2016. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2644/2015 od 30.10.2015. godine i predmet VRAĆA drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1788/14 od 18.06.2015. godine, stavom prvim izreke, obvezana je tužena da tužilji na ime naknade štete na osnovu manje islaćene zarade isplati pojedinačne mesečne iznose počev od januara 2007. godine, zaključno sa januarom 2011. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno u tom stavu izreke, a stavom drugim izreke je obavezan tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 81.380,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 2644/2015 od 30.10.2015. godine, stavom prvim izreke, preinačio prvostepenu presudu tako što je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev za isplatu manje isplaćene zarade sa traženom kamatom i obavezao tužilju da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 7.500,00 dinara, a stavom drugim izreke je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tužilja je blagovremeno preko punomoćnika izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. ZPP, pozivajući se na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 393/2013 od 26.09.2013. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, u postupanju po tužbama zaposlenih državnih službenika u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, a zbog manje isplaćene zarade.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u smislu odredbe 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14, koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 2. tog zakona) i utvrdio da je revizija osnovana.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilja, kao državni službenik, raspoređena na radno mesto … u službi za zdravstvenu zaštitu, koje je razvrstano u zvanje savetnik. Rešenjem tužene broj 121-595-05-1 od 01.01.2007. godine, tužilji je određena osma platna grupa, prvi platni razred i koeficijent od 2,53 za obračun i isplatu plate počev od 01.01.2007. godine. Navedeni koeficijent se uvećava za 10% po osnovu staža osiguranja, koji se računa sa uvećanim trajanjem i koji ima stepen uvećanja 12/16 što ukupno iznosi 2,79. Navedeno rešenje sadrži pouku da se protiv njega može podneti žalba žalbenoj komisiji Vlade u roku od 8 dana od dana prijema. Rešenjem tužene od 15.01.2011. godine tužilji je određena osma platna grupa, drugi platni razred i koeficijent od 2,66 za obračun i isplatu plate počev od 15.01.2011. godine. Navedeni koeficijent se uvećava za 30% po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, a koji ima stepen uvećanja 12/16, tako da ukupan koeficijent iznosi 3,46, sa pravnom poukom da se rešenje može pobijati žalbom upućenoj žalbenoj komisiji Vlade u roku od 8 dana od dana prijema. Za period od januara 2007. godine do 14. januara 2011. godine, utvrđeno je da ukupna razlika u zaradi tužilje za taj period iznosi 429.476,57 dinara. Navedena rešenja su doneta na osnovu Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija.

Odlukom Ustavnog suda I U 63/07 od 18.11.2010. godine je utvrđeno da odredba člana 7. stav 3. navedene uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, nije u skladu sa Ustavom i zakonom.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i dosudio joj pojedinačno određene mesečne novčane iznose za period od januara 2007. godine do januara 2011. godine na ime razlike zarade, sa kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog navedenog dospelog iznosa. Odluku obrazlaže navodima da imajući u vidu da je odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, na osnovu koje je uvećanje koeficijenta tužilji bilo 10% umesto 30%, kako je to predviđeno zakonom, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, što je utvrđeno navedenom odlukom Ustavnog suda od 18.11.2010. godine, s obzirom da je Vlada Uredbom uredila razlike u zvanjima i koeficijentima za državne službenike u upravi koja mogu biti predmet samo zakonskog uređenja i to Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kao posebnog zakona. Kako se u konkretnom slučaju radi o nepravilnom radu organa tužene, tužena je na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima dužna da tužilji naknadi štetu proisteklu donošenjem neustavne i nezakonite uredbe na osnovu koje je tužilji utvrđen manji koeficijent za obračun plata od utvrđenog zakonom.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje. Drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke navodi da tužilja nije dokazala da je podnela zahtev nadležnom organu za izmenu pojedinačnog akta. Prema mišljenju drugostepenog suda, odluka Ustavnog suda nema retroaktivno dejstvo i ne može biti primenjena na period pre njenog objavljivanja, a može biti osnov za naknadu štete pod uslovom da je zaposleni podneo zahtev za izmenu pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog zakona ili opšteg akta, po propisanoj proceduri Zakonom o Ustavnom sudu (član 61. i 62.). Ukazuje na stav iz odluke Ustavnog suda Už 936/2012 od 27.11.2013. godine da redovan pravni put za ostvarivanje prava na naknadu štete nije obraćanje redovnom sudu tužbom radi naknade štete.

Revizijom tužilje se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud odlučujući o osnovu tužbenog zahteva pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“ broj 85/05) direktoru uprave i zaposlenima, staž osiguranja se može računati u uvećanom trajanju tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše 16 meseci staža osiguranja, da se licima iz stava prvog tog člana koeficijent uvećava srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja do 30%, da visinu koeficijenta za obračun i isplatu plata u upravi utvrđuje Vlada i da radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem sporazumno utvrđuju ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja.

Imajući u vidu da član 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u upravi za izvrešnje zavodskih sankcija, na osnovu koje je uvećanje koeficijenta tužilji bilo 10% umesto 30%, kako je to predviđeno zakonom, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, što je utvrđeno odlukom Ustavnog suda od 18.11.2010. godine, to se i po oceni Vrhovnog kasacionog suda smatra nepravilnim radom organa. Sledom rečenog, tužena je na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima dužna da naknadi štetu tužilji proisteklu donošenjem neustavne i nezakonite uredbe na osnovu koje joj je utvrđen manji koeficijent za obračun plate, od onog utvrđenog zakonom.

Stoga je pogrešan stav Apelacionog suda u Beogradu da je tužilja nepravilno koristila sudsku zaštitu podnošenjem tužbe redovnom sudu, a da prethodno nije koristila pravno sredstvo propisano članovima 61. i 62. Zakona o Ustavnom sudu. Osim što je rešenjem tuženog od 15.01.2011. godine koeficijent za obračun i isplatu plate uvećan za 30%, tako da ukupan koeficijent iznosi 3,46, Ustavni sud nije doneo odluku o načinu otklanjanja posledica navedene neustavne uredbe, niti je Vlada Republike Srbije, kao organ tužene, u okviru svojih ovlašćenja obezbedilo izvršenje navedene odluke Ustavnog suda za sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate tužilji. Sa navedenog, tužilja ima pravo na podnošenje tužbe za naknadu štete redovnom sudu, a o zahtevu ove tužbe je nadležan da odlučuje sud opšte nadležnosti u smislu člana 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu ovlašćenja iz člana 416. stav 2. ZPP ukinuo pobijanu drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i odlučujući o žalbi tužene otkloniti rečene nedostatke i doneti zakonitu i pravilnu odluku.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.