Presuda Vrhovnog suda o pravu na naknadu troškova prevoza državnih službenika
Kratak pregled
Vrhovni sud je preinačio drugostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev državnog službenika za naknadu troškova prevoza. Sud je zauzeo stav da je pravo na naknadu zagarantovano zakonom i ne može biti uslovljeno prethodnim obraćanjem poslodavcu, te da nije bilo mesta upravnom sporu.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3818/2023
28.08.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., ..., čiji je punomoćnik Milan Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravni zavod u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1049/22 od 27.05.2022. godine, u sednici održanoj 28.08.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1049/22 od 27.05.2022. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužene i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3503/2020 od 07.09.2021. godine.
OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati 169.700,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3503/2020 od 07.09.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u periodu od februara 2013. do marta 2015. godine isplati novčane iznose po mesecima sa zateznom kamatom i datumom kamatnog početka kao u njenom sadržaju. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 229.860,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1049/22 od 27.05.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3503/20 od 07.09.2021. godine u stavu prvom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u periodu od februara 2013. do marta 2015. godine isplati novčane iznose po mesecima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka od 229.860,00 dinara sa zateznom kamatom, a tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka koje je imala pred prvostepenim sudom od 9.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova postupka po žalbi isplati 22.500,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Kako je revizija dozvoljena shodno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) Vrhovni sud je ispitao reviziju u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na poslovima ... u službi za obezbeđenje Kazneno-popravnog zavoda u Beogradu. U utuženom periodu je imao prebivalište u Leskovcu, na rad putovao je iz Leskovca za Beograd autobuskim prevozom a tužena mu nije isplaćivala troškove za dolazak i odlazak sa rada. Po proceduri tužene svaki državni službenik je bio u obavezi da dostavi zahtev za naknadu putnih troškova, fotokopiju lične karte, kao i potvrdu o autoprevozniku o visini prevozne karte. U toku postupka obavljeno je veštačenje od strane veštaka finansijske struke radi utvrđivanja visine troškova koje je tužilac imao preračunato prema ceni povratne karte u jednom pravcu za utuženi period.
Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Prema članu 31. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla te ostvarivanje ovog prava ne može biti uslovljeno prethodnim obraćanjem poslodavcu. Naznačeni propisi ne predstavljaju obavezu zaposlenog da ovo pravo ostvaruje podnošenjem zahteva niti dostavljanjem dokaza da je ove troškove zaista imao, pa je tužbeni zahtev usvojio. Odluka je doneta i u skladu sa članom 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 86/07 od 21.09.2007. godine i „Službeni glasnik RS“, br. 98/87 od 30.10.2007. godine i 84/14) gde je propisano da državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom i međugradskom saobraćaju. Tužena nije isplatila iznos koji je bila dužna da uradi pa se njena odgovornost zasniva na odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.
Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda, nalazi da je tužilac bio u obavezi da se prvo obrati ustanovi gde radi – nadležnom funkcioneru radi isplate predmetnih troškova. U slučaju nedobijanja odgovora što predstavlja „ćutanje administracije“, imao je pravo da pokrene upravni spor i da mu se prizna pravo na naknadu. Pravo na naknadu putnih troškova spada u druga primanja za čije ostvarivanje je nužno poštovati postupak propisan Pravilnikom 140. i 143. Zakona o državnim službenicima a što je tužilac propustio da učini. Shodno tome preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.
Po oceni Vrhovnog suda, ovakva pravna argumentacija drugostepenog suda nije prihvatljiva. Ovo iz razloga što je Zakon o platama državnih službenika i nameštenika predvideo da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Radi se o pravu koje je zaposlenom zagarantovano naznačenim zakonom, tj. njemu to pravo pripada po osnovu samoga zakona a ne po osnovu odluke neposrednog funkcionera. Stoga nije bilo neophodno da se tužilac obraća neposrednom funkcioneru radi priznavanja tog prava ovo iz razloga što mu to pravo pripada po samom zakonu. Dalje, utvrđivanje same visine putnih troškova koje je tužilac imao može se utvrditi pribavljanjem izveštaja od strane javnog prevoznika uz proveru koliko dana je tužilac u toku meseca boravio na radu i shodno tome se mogao izvršiti obračun putnih troškova za dolazak i odlazak sa rada. Sami troškovi prevoza određuju se po broju radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu. Kako je tužilac u spornom periodu imao troškove za dolazak i odlazak sa rada drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo a što je ishodovalo neophodnost preinačenja drugostepene odluke.
Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Tužilac je uspeo u revizijskom postupku i na osnovu čl. 153. i 154. ZPP po opredeljenom zahtevu pripadaju mu troškovi revizijskog postupka i to: za stručni sastav revizije 22.500,00 dinara, na ime takse za reviziju 73.600,00 dinara, na ime troškova za odluku po reviziji 110.400,00 dinara što sve ukupno čini 169.700,00 dinara, sve prema važećoj AT i TT.
Na osnovu člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća-sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković