Pravo zaposlenog na naknadu troškova prevoza bez obzira na dostavljanje karata

Protiv stavova drugog i trećeg izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešeno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužena u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku međutim, ta bitna povreda nije razlog za izjavljivanje revizije na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene u periodu od 08.03.2016. godine od 28.07.2016. godine, kada joj je otkazan ugovor o radu zbog zaključenog sporazuma o prestanku radnog odnosa. U ugovoru o radu koji su parnične stranke zaključile pod brojem .. – 08.03.2016. godine, pod tačkom 13. ugovoreno je pravo zaposlenih na naknadu troškova, između ostalog za dolazak i odlazak sa rada. Tužena tužilji nije isplatila naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u utuženom periodu a tužilja tuženoj nije dostavila karte za izvršeni prevoz. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da tužilji na ime troškova prevoza, prema ceni pojedinačne karte u saobraćaju a na osnovu evidentiranog prisustva na radu pripada iznos od 15.240,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje za naknadu troškova dolaska i odlaska na rad, u utuženom periodu, odbio, na osnovu odredbe člana 36. Pravilnika o radu tužene jer tužilja nije pružila dokaz da je tuženoj dostavila karte za izvršeni prevoz.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tuženu obavezao da tužilji naknadi putne troškove za utuženi period, prema vremenu provedenom na radu imajući u vidu da je u postupku utvrđeno da, za sporni period, poslodavac tužilji nije isplatio naknadu ovih troškova, a bio je dužan prema odredbi člana 36. Pravilnika o radu, imajući u vidu cenu prevozne karte te troškove koje je tužilja imala za dolazak i odlazak sa rada prema broju dana prisutnosti na radu u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu (Službeni glasnik RS“ br 24/05 ... 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dokazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Pravilnikom koji je kod tužene u primeni od 01.01.2012. godine, u odredbi člana 36. predviđena je naknada troškova prevoza na rad i sa rada tako što zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i povratka sa rada u visini cene prevozne karte u javnom prevozu i to na osnovu dostavljenih karata za izvršeni prevoz, a prema mestu stanovanja na dan zaključenja ugovora o radu. Stavom drugim predviđeno je da je zaposleni dužan da dostavi karte za izvršeni prevoz najkasnije do kraja meseca za prethodni mesec.

U konkretnom slučaju, tužena je, u utuženom periodu, bila zaposlena i radila kod tužene a ona joj nije isplatila naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Imajući u vidu da je iznos neisplaćenih troškova pravilno utvrđen prema broju dana prisutnosti na radu u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, sledi da je tužena dužna da tužilji predmetnu naknadu isplati.

Neosnovani su navodi revizije tužene da je trebalo utvrditi udaljenost mesta prebivališta tužilje od mesta rada i vreme koje je potrebno da stigne na rad, kao i, s tim u vezi, da li joj je za dolazak i odlazak sa rada potrebna upotreba bilo kakvog prevoza pa i javnog. Suprotno tim navodima revizije tužene, pravo zaposlenog na naknadu troškova dolaska na rad i odlaska sa rada nije uslovljeno udaljenošću između mesta rada i mesta stanovanja, niti podnošenjem zahteva poslodavcu i dokaza da je zaposleni stvarno snosio ove troškove.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da tužena u reviziji neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković