Isplata naknade za topli obrok i regres uključenih u cenu rada

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 62/23 od 10.03.2023. godine, stavom prvim, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu prvom izreke prvostepene presude i u tom delu žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.01.2016. godine zaključno sa 28.02.2018. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati 89.877,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova prvostepenog postupka. Stavom petim izreke, tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova postupka po žalbi isplati 16.852,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava drugog, trećeg, petog i šestog izreke, tužilac je izjavio reviziju, iz dvih zskonom predviđenih razloga, s predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408.ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je sa tuženim zaključio Aneks broj 6 Ugovora o radu 28.08.2015. godine, kojim je premešten na poslove ... u Sektoru za ... . Tužilac je sa tuženom zaključio i Aneks broj 8 Ugovora o radu 01.02.2017. godine kojim je ugovoren premeštaj tužioca na poslove rukovodioca odelenja u Sektoru za .../Odeljenje za ..., i određeno da se aneks primenjuje počev od 01.02.2017. godine. Pojedinačni mesečni iznos zarade tužioca za jul 2016. godine i avgust 2017. godine utvrđeni su iz obračunske liste tuženog. Prema Programu o izmenama i dopunama Programa poslovanja tuženog za 2016. godinu, u okviru tačke 6.4 plan isplate zarada za 2016. godinu, mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sadržani su u vrednosti jednog radnog časa. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 04.03.2022. godine, utvrđeno je da naknada za topli obrok i regres za period od 01.12.2015. godine do 28.02.2018. godine obračunata u skladu sa odredbom člana 171. i člana 157. Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, br. 37/95... 7/00) iznosi: za topli obrok neto 253.213,28 dinara, a za regres za korišćenje godišnjeg odmora neto 105.646,26 dinara, što ukupno iznosi 358.859,54 dinara neto. Tuženi je vršio isplatu naknade za topli obrok i za regres zaključno sa februarom 2002. godine, a nakon toga naknada za regres je isplaćena u martu, maju i julu, a naknada za topli obrok u aprilu i junu. Za avgust 2002. godine nije isplaćena naknada troškova toplog obroka ni regresa, jer su se sredstva za ove naknade „utopila u masu sredstava iz koje se izračunava cena rada za najjednostavniji rad“, a takav način obračuna se nastavio i u narednom periodu – nije obračunavana, niti iskazivana naknada troškova za topli obrok, ni za regres. Pojedinačni mesečni iznosi naknada za topli obrok i regres, sa datumima dospelosti, navedeni su u tabelarnom pregledu koji je sastavni deo nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stavom prvim izreke, odbio prigovor stvarne nenadležnosti istaknut od strane tuženog, smatrajući da se u konkretnom slučaju radi o sporu povodom imovinskopravnog zahteva tužioca, proisteklog iz radnog odnosa iz čega proizlazi pravo tužioca da zahteva traženu isplatu, a za koji spor je u skladu sa odredbom člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova i člana 1. ZPP propisana nadležnost osnovnog suda. U ostalom delu, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu isplati iznose bliže određene u izreci sa pripadajućom kamatom (izuzev potraživanja tužioca za decembar 2015. godine, za koji mesec je zahtev odbijen zbog zastarelosti).

Drugostepenom odlukom preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu i tužbeni zahtev odbijen uz zaključak da se, u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, pravo na naknadu troškova po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i ishrane u toku rada ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da su u konkretnom slučaju ove naknade isplaćene tužiocu u okviru vrednosti radnog časa, na osnovu čega nalazi da je tuženi ispunio svoju obavezu u pogledu isplate traženih naknada.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“, broj 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbama člana 5. ovog Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7 Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“, br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas, dok je stavom 4. istog člana propisano da se vrednost jednog radnog časa umanjuje za 10% i iznosi 66,46 dinara neto. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužioca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje drugostepenog suda da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnim listama tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. S obzirom na to da Aneks Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ ne sadrži konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora za Železnice Srbije (''Sl. glasnik RS'', br. 37/95 ...7/00.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Odluku o troškovima revizijskog postupka sadržanu u stavu drugom izreke, Vrhovni sud je doneo primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP, i to: 18.000,00 dinara na ime sastava revizije, primenom AT. Tužiocu je priznat i trošak na ime sudske takse za reviziju u iznosu od 11.800,00 dinara i odluku suda po reviziji 17.700,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković