Presuda Vrhovnog suda o statusu rada po ugovorima o privremenim poslovima

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu parnične stranke su blagovremeno izjavile revizije i to tužilja pobijajući drugostepenu presudu u stavovima drugom, trećem, četvrtom, šestom, devetom i desetom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, a tužena pobijajući druogstepenu presudu u stavu sedmom izreke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijenu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23) i našao da revizije tužilje i tužene nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP jer je drugostepeni sud činjenično stanje utvrdio na osnovu ocene dokaza izvedenih na glavnoj raspravi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju (u raspravi pred drugostepenim sudom) utvrđeno je da je tužilja po osnovu ugovora o privremenom - povremenom vršenju poslova od 18.02.2002. godine, bila radno angažovana kod tuženog u periodu od od 07.02.2002. godine do 07.02.2003. godine, na obavljanju poslova ... u ..., a po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova od: 27.11.2007. godine, 24.07.2008. godine 19.08.2009. godine, 01.06.2010. godine, 31.03.2011. godine, 28.06.2013. godine i 14.04.2014. godine, (kada je zaključen poslednji ugovor o privremenom angažovanju) na obavljanju poslova ... u ... u ... u okviru Ambasade Republike Srbije u ... . Otkazom ugovora o privremenom angažovanju od 30.05.2014.godine, tužilji je zaključno sa 14.04.2014. godine, otkazano dalje angažovanje. Utvrđeno je da je postojao kontinuitet u obavljanju tih poslova u periodu od 27.11.2007. godine do 14.04.2014. godine, jer je tuženi po isteku zaključenog ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa tužiljom zaključivao novi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, četiri sata dnevno, radi promocije srpske kulture u ... . Tužilja za period od 07.02.2003. godine do 27.11.2007. godine, nema zaključen ugovor o obavljanju povremenih poslova, niti postoji pisani trag o zaposlenju tužilje u tom periodu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja (u raspravi pred drugostepenim sudom), ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda koji je postupio u skladu sa odredbom člana 383. stav 3. i 4. ZPP i svojim ovlašćenjem ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima primenom člana 387. stav 1. tačka 6. istog zakona. Drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o privremenim i povremenim poslovima nalazeći da ugovori nisu suprotni prinudnim propisima i dobrim običajima, odnosno da nisu zaključeni protivno odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da nisu ispunjeni uslovi za zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme u periodu od 18.02.2002. godine do 31.03.2015. godine saglasno članu 32. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05), a ni u smislu člana 18. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 70/2001 važeći u momentu zaključenja ugovora iz 2002. godine). Prema stanovištu drugostepenog suda u konkretnom slučaju primenjuju se odredbe Zakona o državnim službenicima kao lex specialis, a u skladu sa kojim tužilja nije zasnovala radni odnos ni na jedan od načina propisanih odredbom člana 48. stav 1. Zakona o državnim službenicima, niti je došlo do zasnivanja radnog odnosa kod tužene iz razloga propisanih članom 63. Zakona o državnim službenicima, pa nije osnovan ni njen zahtev da se poništi kao nezakonit akt tuženog naslovljen kao „Otkaz ugovora o privremenom angažovanju“ od 31.05.2011. godine, kao ni zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad. Odbačena je tužba u odnosu na zahtev za upis podataka o zasnivanju radnog odnosa u radnu knjižicu, uplatu poreza i zahteva za predaju M4 obrasca radi regulisanja njenog staža za period od 18.02.2002. godine do 31.03.2015. godine. Drugostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da u korist tužilje obračuna i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za vreme rada kod tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijama parničnih stranaka ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima-ZOO, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne omogućuje neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Odredbom člana 109. stav 1. istog zakona propisano je da se na ništavost može pozvati svako zainteresovano lice. Ugovorom o privremenim i povremenim poslovima ne zasniva se radni odnos. Rad po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima je rad koji se obavlja van radnog odnosa prema članu 197. Zakona o radu -ZOR. Lice koje takav rad obavlja nema svojstvo zaposlenog, ali može da pokrene postupak pred sudom radi zaštite prava ako smatra da mu je pravo povređeno ili uskraćeno. U konkretnom slučaju tužilja je u navedenom periodu imala zaključene ugovore o obavljanju privremenih i povremenih poslova i o privremenom angažovanju, za četvoročasovno radno vreme u kojima je jasno navedeno da ne predstavljaju zasnivanje radnog odnosa, za koje joj je isplaćena naknada, pa proizlazi da su ugovorne strane u potpunosti ispunile svoje obaveze iz ovih ugovora (koji nisu suprotani prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima), te je pravilno drugostepeni sud zaključio da predmetni ugovori nisu ništavi, imajući u vidu karakter ugovora i prirodu poslova koje je tužilja obavljala.

Suprotno navodima tužiljine revizije u konkretnom slučaju nema pogrešne primene materijalnog prava iz odredbe člana 32. ZOR, jer ako poslodavac ne želi primenu ove odredbe (fikcije o postojanju radnog odnosa) mora zaključiti ugovor o privremenim ili povremenim poslovima, ugovor o delu, ugovor o stručnom usavršavanju, ugovor o volontiranju u skladu sa odredbama Zakona o volontiranju ili neki drugi ugovor kojim se izričito ne zasniva radni odnos. U konkretnom slučaju, između stranaka je zaključen u pisanom obliku ugovor o privremenim i povremenim poslovima, kojim se ne zasniva radni odnos, zbog čega nije nastupila pravna fikcija o zasnivanju radnog odnosa tužilje kod tuženog na određeno vreme počev od 18.02.2002. godine do 31.03.2015. godine. Tužilja pri tom nije zasnovala radni odnos ni na jedan od načina propisanih odredbom člana 48. stav 1. i 63. Zakona o državnim službenicima, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Izneti razlozi čine neosnovanim tužbeni zahtev u delu za poništaj odluke o prestanku radnog angažovanja naslovljene kao „Otkaz ugovora o privremenom angažovanju“ od 30.05.2014. godine, pošto je ona deklaratornog karaktera i sadrži konstataciju da se otkazuje predmetni ugovor, pa je sledstveno tome pravilno odbijen i njen zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Suprotno navodima revizije tužene odredbama članova 104. i 105. stavovi 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 13/17) doprinosi za obavezno socijalno osiguranje svrstani su u kategoriju prava zaposlenih iz radnog odnosa, u smislu odredbe člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije i odredbe člana 12. stav 1. Zakona o radu koje, između ostalog, kao jedno od osnovnih prava zaposlenih garantuju i pravo na odgovarajuću zaradu. Uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje je zakonska obaveza poslodavca, koji je i obveznik doprinosa i obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove, iz kog razloga je dužan da obračuna, odnosno plati doprinose u svoje ime a u korist zaposlenog. Poslodavac je dužan da doprinose obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja. Izloženo je izričito propisano članovima 6. stav 1. tačke 1. i 2. i članom 51. stav 1. i 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 84/04 ... 7/17). Sledom iznetog, pravilno je drugostepeni sud obavezao tuženu da za period od 18.02.2002. godine do 30.05.2014. godine ( na iznose naknade koji su isplaćeni tužilji u periodu kada je angažovana prema ugovorima), na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

U preostalom delu revizijama tužilje i tužene se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP. Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom članova 165, 153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković