Delimično ukidanje presude u sporu radi utvrđenja radnog odnosa i naknade štete

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1 2315/19 od 25.06.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Prvog osnovnog suda u Loznici P1 37/16 od 23.02.2018. godine i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 394.500,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate. Stavom drugim izreke, odbijene su u preostalom delu žalba tužioca i žalba tuženog u celosti i potvrđena prvostepena presuda. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Loznici P1 37/16 od 11.08.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na posao u roku od 8 dana od dana pravnosnažnosti dopunske presude i tužiocu prizna sva prava iz radnog odnosa koja mu kao zaposlenom pripadaju po osnovu radnog odnosa zasnovanog na neodređeno vreme. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti dopunske presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4292/22 od 16.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena dopunska presuda Osnovnog suda u Loznici P1 37/16 od 11.08.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1 2315/19 od 25.06.2020. godine, blagovremene revizije su izjavili tužilac, u odbijajućem delu, i tuženi, u usvajajućem delu, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4292/22 od 16.05.2023. godine, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka i prekoračenja tužbenog zahteva od strane drugostepenog suda.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4292/22 od 16.05.2023. godine.

Vrhovni sud je najpre rešavao o revizijama parničnih stranaka izjavljenim protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2315/19 od 25.06.2020. godine, pa je ispitujući ovu pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon ) – u daljem tekstu: ZPP, našao da su revizije tužioca i tuženog delimično osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počeo da radi kod tuženog kao pomoćni radnik u građevini dana 01.11.2009. godine, bez zaključenog ugovora o radu, najpre u Loznici prvih desetak dana na postavljanju betonskih ploča na kružnom toku, a zatim u Beogradu na istim poslovima ( kopanje kanala, postavljanje kanaliteta, kao i prenošenje i ugradnja ivičnjaka), sve do 13.12.2009. godine kada mu je zbog jakih bolova u predelu donjeg stomaka otvoreno bolovanje i predložena operacija bruha, koja je izvršena u toku januara 2010. godine. Tužilac je stupio na rad kod tuženog u trenutku kada su počeli radovi na izgradnji kružnog toka u Loznici, a tom prilikom mu nije rečeno da li se prima na određeno ili neodređeno vreme, niti se on raspitivao kakva je pravna priroda radnog odnosa koji zasniva, osim što mu je zastupnik tuženog rekao da će raditi pomoćne građevinske poslove. Tuženi je sačinio Ugovor o radu na određeno vreme - na mesec dana, kako za tužioca, tako i za ostale radnike koji su primljeni u isto vreme zbog povećanog obima posla i koji su, kao i tužilac, posle kraćeg perioda upućeni na rad u Beograd. Svi pripremljeni ugovori su poslati u Beograd i svi radnici koji su tada primljeni su te ugovore potpisali posle 10.11.2009. godine, osim tužioca kome nikada nije dat bilo kakav ugovor o radu. Radnici koji su potpisali navedene ugovore su radili kod tuženog do 31.12.2009. godine. Tužiocu je u toku januara 2010. godine uručeno predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu, doneto na osnovu člana 175. stav 1. tačka 1) Zakona o radu. U periodu od 01.11.2009. godine do povrede na radu dana 13.12.2009. godine tužilac je, po nalozima neposrednih rukovodilaca, obavljao fizičke poslove kao što je prenošenje betonskih ploča težine oko 5kg i kanaliteta težine oko 25 do 30 kg, te postavljanje ivičnjaka težine 70 do 80 kg, koje su zbog velike težine po pravilu postavljala dva radnika. Pre stupanja na rad kod tuženog, tužilac je obavljao molerske radove koji su podrazumevali podizanje najviše 25 kg ( kante sa bojom ). Iz nalaza veštaka hirurga je utvrđeno da je kod tužioca došlo do nastanka preponske kile sa otvorenim preponskim kanalom (pucanje fascije i pojava bruha), usled čega je operisan 26.01.2010. godine; da je kod tužioca postojala urođena slabost preponskog kanala, a pojava bruha se javila kao posledica fizičkog naprezanja i podizanja tereta, s tim da je svako dizanje tereta pomalo doprinosilo razvitku bolesti; da je u situaciji postojanja urođene slabosti preponskog kanala kod mladih i zdravih osoba za pojavu bruha dovoljno podizanje tereta preko 20 kg u periodu od 10 do 20 dana, a da je glavni uzrok nastanka kile kod tužioca bilo podizanje tereta i fizičko naprezanje na poslovima koje je tužilac obavljao za tuženog do 13.12.2009. godine. Posledica navedene povrede kod tužioca ogleda se u nemogućnosti podizanja tereta preko 20 kg do kraja života, a koja je uslovila umanjenje opšte životne aktivnosti od 5%. Takođe, usled operacije bruha tužilac je trpeo fizičke bolove jakog intenziteta u trajanju od 24 časa, srednjeg u trajanju dve nedelje i slabog u trajanju od mesec dana, a pojava bolova slabog ili ređe srednjeg intenziteta javlja se spontano prilikom promene vremenskih prilika ili usled dužeg stajanja ili napora koji zahtevaju upotrebu trbušnih mišića u trajanju 3 do 4 sata. Tužilac je trpeo primarni strah zbog hirurške intervencije u jakom intenzitetu tokom dva sata, zatim sekundarni strah u jakom intenzitetu tokom 24 časa, srednjem tokom tri dana i slabom tokom sedam dana.

Na osnovu napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 32. stav 2. Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 54/09) zaključili da je u konkretnom slučaju tužilac zasnovao radni odnos sa tuženim na neodređeno vreme danom stupanja na rad 01.11.2009. godine, s obzirom na to da je u spornom periodu tužilac imao potrebu za radnicima, da je angažovao određeni broj radnika, pa i tužioca, koji je obavljao rad za tuženog i za taj rad primao ugovorenu zaradu, uz ocenu da je takav odnos po svojoj sadržini imao sve karakteristike radnog odnosa i to na neodređeno vreme, imajući u vidu da tuženi u toku postupka nije priložio primerak ugovora i da isti tužiocu, koji je kod tuženog radio u periodu od skoro mesec i po dana, nikada nije dostavljen na potpis. Posledično su kao nezakonito ocenili rešenje tuženog od 31.12.2009. godine, zbog toga što radni odnos tužiocu ( zasnovan na neodređeno vreme) nije mogao biti otkazan zbog isteka roka na koji je zaključen. Dalje su primenom člana 164. Zakona o radu, u vezi odredaba čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženog da tužiocu naknadi nematerijalnu šteti zbog povrede nastale usled obavljanja poslova kod tuženog koji predstavljaju opasnu delatnost, u iznosima odmerenim primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, dok je tužbeni zahtev odbijen u delu preko dosuđenih a do traženih iznosa po ovom osnovu. Primenom pravila o teretu dokazivanja, u skladu sa članom 231. stav 2. ZPP, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade i dnevnica zbog umanjenja radne sposobnosti, budući da tužilac u toku postupka nije dokazao da je usled predmetne povrede kod njega došlo do umanjenja radne sposobnosti, odnosno nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka medicine rada na okolnost da mu je zbog navedene povrede kompromitovana radna sposobnost ( potpuno ili delimično ), niti činjenicu nemogućnosti ostvarivanja zarade zbog istog, pa da time nije dokazao ni pravni osnov iz člana 195. stav 2. u vezi člana 188. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je teret dokazivanja navedenih činjenica bio na tužiocu.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije tuženog, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava u delu kojim je odlučeno o zahtevu za utvrđenje i za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

Odredbom člana 32. Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 54/09, 113/17- Odluka US ), propisano je da je poslodavac dužan da sa zaposlenim zaključi ugovor o radu, kao i da ako to ne učini smatraće se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da su u konkretnom slučaju stupanjem na rad tužioca dana 01.11.2009. godine ispunjeni uslovi fikcije zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme u smislu člana 32. Zakona o radu, s obzirom da je odnos između ovde parničnih stranaka, kao poslodavca i zaposlenog, u periodu od preko mesec dana nakon 01.11.2009. godine imao sve karakteristike radnog odnosa na neodređeno vreme, te da tužiocu nikada nije dostavljen na potpis ugovor o radu na određeno vreme. Posledično, pravilno nižestepeni sudovi nalaze da je tužiocu nezakonito otkazan ugovor o radu, po osnovu člana 175. stav 1 tačka 1) Zakona o radu, istekom roka na koji je zasnovan, jer tužilac nije zasnovao radni odnos na određeno vreme kod tuženog. Iz svega napred navedenog, neosnovani su navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava u odnosu na ovaj deo pobijane presude.

Odredbom člana 164. Zakona o radu, propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ", br. 29/78, ... 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (Uredba - za vreme ratnog stanja: 22/99, ... 44/99), "Službeni glasnik RS", br. 18/2020), propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, dok je članom 174. istog zakona propisano da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

Članom 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.

Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu. Saglasno navedenom, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, u skladu sa zakonom, a poslodavac je dužan da organizuje rad kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja zaposlenih, u skladu sa posebnim zakonom i drugim propisima. Odgovornost poslodavca prema odredbi člana 164. Zakona o radu može biti posledica povrede na radu, pod kojom se podrazumeva povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog radnika, a odgovornost poslodavca za naknadu štete zaposlenog zbog povrede na radu zavisi od osnova i uslova odgovornosti. Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi.

U konkretnom slučaju, Vrhovni sud nalazi da je pravilno stanovište nižestepenih sudova da je do nastanka predmetne povrede kod tužioca došlo usled obavljanja poslova kod tuženog koji predstavljaju opasnu delatnost, te da postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu, u smislu odredaba člana 164. Zakona o radu u vezi čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome je, međutim, pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku odbijen zahtev tužioca u delu za naknadu materijalne štete, budući da tužilac u toku postupak nije dokazao da mu je usled predmetne povrede umanjena radne sposobnosti, a koja činjenica je bitna za ostvarivanje navedenog prava osnovom člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

U odnosu na odluku nižestepenih sudova u delu za naknadu nematerijalne štete, Vrhovni sud nalazi da je doneta pogrešnom primenom člana 200. u vezi člana 205. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što je iz nalaza veštaka utvrđeno da je kod tužioca postojala urođena slabost preponskog kanala i da se pojava bruha javila kao posledica fizičkog naprezanja i podizanja tereta, te da je svako dizanje tereta pomalo doprinosilo razvitku bolesti, kao i da je glavni uzrok nastanka kile kod tužioca bilo podizanje tereta i fizičko naprezanje na poslovima koje je tužilac obavljao za tuženog do 13.12.2009. godine. Kako, međutim, nije utvrđeno da li je kod tužioca to bio i jedini uzrok nastanku kile, te da li su molerski radovi koje je on obavljao pre stupanja na rad kod tuženog, koji su takođe podrazumevali podizanje tereta - kanti sa bojom težine do 25 kg, doprineli da kod tužioca dođe do nastanka kile, odluke nižestepenih sudova su, radi toga, morale biti ukinute u ovom delu i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Navedeno imajući u vidu i da se u iskazu sa ročišta održanog 17.10.2011. godine veštak o tome nije izjasnio.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora i postignutog uspeha stranaka, ukinuta je i odluka o troškovima postupka.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavovima prvom i drugom izreke, dok je odluka iz stava trećeg izreke doneta primenom člana 416. stav 2. istog zakona.

Vrhovni sud je rešavajući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Gž1 4292/22 od 16.05.2023. godine primenom člana 408. ZPP, našao da je ova revizija tuženog neosnovana.

U konkretnom slučaju, pravilna je i odluka o vraćanju tužioca na rad, jer je posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu reintegracija zaposlenog, u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu. Pri tom, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju tužilac blagovremeno istakao zahtev za vraćanje na rad, jer je to tražio petitumom tužbe, a zatim i ponovio tokom postupka, te da u tom delu nije povukao tužbu.

Vrhovni sud nije posebno cenio navode ove revizije tuženog, imajući u vidu da se radi u suštini o ponovljenim navodima žalbe, koji su bili predmet detaljne i pravilne ocene u drugostepenoj presudi.

Sledom izloženog, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković