Presuda kojom je utvrđeno zlostavljanje na radu i dosuđena naknada štete

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2818/19 od 09.09.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P1 44/17 od 28.05.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14), pa je utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po struci ... . Zaposlen je kod tuženog od 21.10.2011. godine. Dana 11.10.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu. Presudom Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P1 574/13 od 19.11.2015. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje tuženog od otkaza ugovora o radu tužioca i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad u roku od 15 dana. Tuženi je postupio po naznačenoj presudi, sa tužiocem zaključio aneks ugovora o radu dana 01.08.2016. godine. Aneksom ugovora je navedeno da se tuženi raspoređuje za obavljanje poslova ..., Regionalni centar „...“. Tužilac je dana 01.08.2016. godine zaključio aneks broj 7 ugovora o radu, a u aneksu ugovora je konstatovano da će primati zaradu za puno radno vreme i standardni učinak, u fiksnom iznosu od 45.000,00 dinara i sa opisom poslova navedenih u rešenju. U to vreme, kod tuženog, zamenik direktora je bio BB. Kod tuženog je na osnovu sudskih odluka 17 zaposlenih vraćeno na rad. Svima njima tuženi je bio dužan da obezbedi radna mesta. Međutim, poslove koji su oni tada radili u vidu ..., više nisu postojale u sistematizaciji jer je kod tuženog uveden automatski sistem ... na stanicama, zbog čega je ta kategorija zaposlenih proglašena tehnološkim viškom. Vraćanje zaposlenih je tretirano kao hitno i formirana je posebna služba za ove zaposlene. Obezbeđena im je kancelarija sa stolovima i stolicama, ali nisu mogli biti obezbeđeni računari i druga oprema, jer je bilo neophodno raspisati javne nabavke za te potrebe. Tuženi je ove zaposlene morao odmah da rasporedi da rade na pumpama preko lizing kuća, ali su sudski nalozi podrazumevali da se oni vrate u sistematizaciju zbog čega je formirana posebna služba kojoj je bio neposredno nadređen BB. Tužilac je najpre bio raspoređen u kancelariji tuženog u ulici ... u ..., u kojoj je već bilo nekoliko ... koji su obavljali svoje poslove. Međutim, u kancelariji nije bilo dovoljno stolica, pa je tužilac nekada sedeo na radijatoru, a tek nakon što neko od ovih zaposlenih ode na teren sedeo na njegovoj stolici. Nakon mesec dana tužilac je zajedno sa VV i GG, koji su takođe odlukama suda vraćeni na posao, raspoređen u kancelariju broj ... na ... spratu, a u koju su u decembru 2016. godine došli i zaposleni DD i ĐĐ koji su takođe vraćeni na posao sudskim odlukama. U kancelariji su bila dva stola sa šest stolica. Zaposleni nisu imali računare. Tužilac i ostale kolege zaposleni u kancelariju broj ... nisu dobijali nikakve radne zadatke, redovno su dolazili na posao, ali su sedeli bez obavljanja radnih zadataka sve do kraja januara 2017. godine. Zaposleni kod tuženog se ocenjuju ocenama u rasponu od 0 do 1,2. Ocene imaju dvostruku namenu: eventualno ostvarivanje prava na bonus i sa druge strane mogućnost dobijanja otkaza. Tužilac i ostali zaposleni su bili sa njim u kancelariji do kraja 2017. godine. Od strane BB koji im je u tom momentu bio neposredni nadređeni povodom godišnjeg bonusa, ocenjeni su ocenom 0, s obzirom da nisu ništa radili. Da su ocenjeni većom ocenom ne bi ostvarili pravo na bonus jer za isto je neophodno da rade barem devet meseci u toku godine, a oni su u periodu ocenjivanja radili pet meseci. Tužilac nije imao nikakav neposredan kontakt sa BB niti mu se obraćao pisanim putem vezano za radne zadatke. Tužilac i ostali zaposleni iz službe su pozvani iz Beograda da potvrde ocene, što oni nisu hteli da urade, te je GG pozvao inspekciju rada. Prema zapisniku inspektora rada proizilazi da je prilikom vršenja inspekcijskog nadzora utvrđeno da u kancelariji ... postoje dva stola i šest stolica, da ne postoje kompjuteri ni telefon ni druga sredstva za rad, za jednim stolom se nalazi kompjuter kojim se služe rukovodilac, ali da rukovodilac nije dobio instrukcije koje bi poslove zaposleni obavljali. EE je 13.02.2017. godine od svog nadređenog ŽŽ elektronskim putem zatražio da se zaposlenima u službi omogući obilazak odnosno da se teritorijalni menadžeri obaveste o daljem radu njihove službe, a sve da bi se definisali radni zadaci koje zaposleni u službi treba da obavljaju. ZZ je dana 02.03.2017. godine od EE zatražila da odabere dvoje zaposlenih iz službe koji će biti odgovorni za niz dužnosti i da odluči da li je potrebno sve ostale zaposlene uključiti u obavljanje zadataka. Krajem februara 2017. godine tužilac i ostali zaposleni koji su bili sa njim dobili su računare i svoje mejl adrese i telefone. EE je odabrao tužioca i DD da obavljaju prve dobijene radne zadatke u vidu objedinjenih računa sa benzinske pumpe. Međutim, tužilac je taj posao prepustio ĐĐ koji se pobunio i hteo je to radno mesto. U junu- julu 2017. godine II ... sa mestom rada u ... je tužiocu i ostalim zaposlenima u istom bloku ponudio dobrovoljni odlazak iz kompanije uz određenu naknadu ili da pređu na pumpu preko lizing kuća koje ponude tužilac nije prihvatio. U decembru 2017. godine tužilac je novim aneksom ugovora premešten na pumpu gde i danas radi na radno mesto operater regiona „...“. U toku postupka obavljeno je veštačenje od strane lekara odgovarajuće specijalnosti, pa je utvrđeno da je tužilac za vreme perioda dok nije bio raspoređen na posao, bio agresivan, nervozan, ulazio je u konflikte sa kolegama što je uticalo na njegov privatni život. U toku 2013. godine zbog stresa oboleo je od ... i plašio se da se to ne ponovi. Pri povratku na posao 2016. godine tužiocu je pri susretu sa drugim kolegama bilo neprijatno jer je imao utisak da im je neko sugerisao da sa njim ne komuniciraju jer kad ih nešto pita oni kratko i jasno odgovore, ali mu se niko od njih nije obraćao na ponižavajući način, niti ga je vređao ili napadao. Neki od kolega u odnosu na njega su imali dobre odnose, a neki su počeli da njega i druge vraćene kolege izbegavaju. Prvi znaci psihičke disfunkcije kod tužioca su se javili posle trećeg dana posla 14.08.2016. godine. Trpeo je određeni strah, duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, kao i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti koja je po nalazu veštaka iznosila 10%.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. U prilogu svoje pravne argumentacije, prvostepeni sud nalazi da u odnosu na tužioca nije vršena diskriminacija. Stoji činjenica da je postupak pripremanja prostora i nameštaja kako bi tužilac i ostali vraćeni na posao obavljali određene zadatke trajao malo duže, ali je činjenica da je ranija služba u kojoj je radio tužilac bila ukinuta i da se prešlo na automatsko praćenje rezervi goriva na benzinskim pumpama pa nije imalo potrebe da to obavljaju fizička lica. S druge strane, tuženi je formirao novu službu u kojoj su bili svi zaposleni sa istim statusom kao i tužilac. Tuženi je preduzimao sve radnje, ali formiranje službi i osposobljavanje i pripremanja sredstava za rad za novoformiranu službu. To je proces koji traje zbog sprovođenja javnih nabavki. Tužilac je u februaru 2017. godine dobio računar, a zatim i prve radne zadatke koje je tužilac uspešno obavljao da bi 2017. godine zaključio aneks ugovora o radu za nove poslove. Od avgusta meseca preuzeo je mere za reintegraciju zaposlenih, a ni sam tužilac se nije pozivao na odgovarajuće činjenice koje bi ukazivale da tuženi nije preduzimao tačno određene radnje radi obezbeđenja sredstava za rad tužioca. Tuženi je bio u obavezi da tužioca i druga lica vrati na posao po sudskoj presudi, pa je bilo potrebno vreme za iznalaženje poslova koje bi tužilac i drugi zaposleni iz iste službe obavljali. Tužilac označava kao glavnog diskriminatora BB, ali je u toku postupka utvrđeno da ni na koji način isto lice tužioca nije vređalo ni ponižavalo, kao ni druge zaposlene. Stoga sud zaključuje da u konkretnom slučaju vezano za ponašanje tuženog i ovlašćenog lica kod tuženog nije bilo nikakvog zlostavljanja prema tužiocu. Nije ni povređeno dostojanstvo, ugled, lični profesionalni integritet, niti pak zdravlje, niti je tuženi preduzimao radnje koje bi izazvale strah i predstavljale stvaranje neprijateljskog i ponižavajućeg okruženja, izolovanje ili pogoršavanje uslova rada.

Ovakve pravne argumente prihvata i drugostepeni sud nalazeći da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno ocenio da se radnje tuženog ne mogu podvesti pod akt diskriminisanja tužioca i da tužilac nije učinio verovatnim da je u postupanju odgovornog lica koje je tužilac označio u tužbi ponašanjem istog predstavljalo povredu dostojanstva ugleda ličnosti i profesionalnog integriteta i zdravlja tužioca niti bi takvo ponašanje moglo da izazove strah i stvaranje neprijateljskog ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja, niti su pogoršani uslovi rada za tužioca, pa je prvostepenu presudu potvrdio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u nižestepenom postupku je pravilno utvrđeno činjenično stanje, ali su nižestepeni sudovi pogrešno ocenili da u konkretnom slučaju ne postoji akt diskriminacije koji je učinjen u odnosu na tužioca. Stoji činjenica da je lice koje je tuženi označio kao glavnog zlostavljača BB, nije bilo u neposrednom kontaktu sa tužiocem. Međutim, isti je bio pretpostavljeni tužiocu i bio je zadužen za resor u kome je tužilac radio. Shodno tome, trebalo je da preduzme sve neophodne potrebne mere kako bi se tužilac i ostali vraćeni na posao angažovali na radnom mestu, da se dodatno i više angažuje da obezbedi sredstva za rad, stolice, sto, kompjutere i druga neophodna potrebna sredstva za rad kako bi tužilac bio raspoređen na odgovarajuće radno mesto i obavljao poslove za koje je osposobljen. Opravdanje da je kancelarijski materijal i nameštaj trebao da se nabavi putem javnih nabavki, nije od presudnog značaja jer je to moglo ranije da se obavi uz dodatno angažovanje a taj postupak upošljavanja tužioca je po oceni Vrhovnog kasacionog suda predugo trajao. U takvoj situaciji logično je da se tužilac osećao povređenim, uznemirenim i da je imao odgovarajuće psihičke tegobe. Očigledno je da je ovde prisutna diskriminacija u vidu praznog stola, jer u slučaju kada je tužilac vraćen na posao i uredno primao zaradu isti se osećao potcenjenim i nepotrebnim zato što nije neposredno angažovan da obavlja svoj posao za koji je trebao da bude zadužen. Vraćanje tužioca na posao i dodeljivanja odgovarajućih zadataka uz potrebno pribavljanje sredstava za rad je ipak predugo trajalo pa po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na pravilno utvrđeno činjenično stanje izveli pogrešan pravni zaključak o nepostojanju diskriminacije u ovom slučaju.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom slučaju postoji određeni oblik diskriminacije koji je sprovođen prema tužiocu ovakvim pasivnim ponašanjem tuženog i njegovog pretpostavljenog koji je bio zadužen da sprovede postupak reintegracije tužioca na radno mesto, što nije učinio. Zato su ispunjeni uslovi utvrđivanja postojanja diskriminacija predviđenih članom 6. stav 1. Zakona o sprečavanju i zlostavljanju na radu i člana 10. Pravilnika o pravilima poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 62/10).

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužiocu zbog povrede prava ličnosti treba dosuditi iznos od 100.000,00 dinara, zbog izvršene diskriminacije. Taj iznos predstavlja dovoljnu satisfakciju, pa je revizija u preostalom delu neosnovana. Ovo iz razloga što povreda prava ličnosti obuhvata ostale modalitete naknade nematerijalne štete (strah, bol i sl), a povređeni bi imao pravo na razlučivanje ovih vidova naknade štete samo ako su oni jasno izdiferencirani. Diskriminacijom je tužiocu povređeno pravo ličnosti i shodno tome dosuđena mu je odgovarajuća naknada kao satisfakcija. Pri tome, sud je cenio i ostale navode iz revizije, ali nalazi da isti nisu od posebnog značaja za donošenje drugačije odluke.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 416. i člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu člana 163. ZPP i isti se odnose i to: na ime stručnog sastava tužbe iznos od 16.500,00 dinara, na ime zastupanja od strane stručnog lica na četiri održanih ročišta iznos od po 18.000,00 dinara, na ime troškova stručnog sastava žalbi i to za prvu žalbu izjavljenu na rešenje 16.500,00 dinara za drugu 19.800,00 (16.500,00 dinara + 20% PDV – od momenta kada je njegov punomoćnik ušao u sistem PDV-a) za stručni sastav revizije iznos od 39.600,00 dinara (33.000,00 dinara + 20% PDV), što sve ukupno čini iznos od 165.400,00 dinara. Tužilac je uspeo u sporu vezano za utvrđivanje postojanja diskriminacije ali je uspeo i delimično u tužbenom zahtevu vezano za naknadu nematerijalne štete zbog izvršene diskriminacije u manjem delu zahteva, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužiocu treba priznati ½ od naznačenih troškova, što čini ukupno iznos od 82.700,00 dinara. Na taj iznos su priznati troškovi veštačenja od ukupno 48.000,00 dinara što sve daje iznos od 130.700,00 dinara.

Druge troškove sud nije priznao tužiocu, u vezi više održanih ročišta jer istih nije ni bilo, a punomoćnik tužioca jedno vreme nije bio u sistemu PDV-a. Osim toga, prema stanju iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac oslobođen od plaćanja sudske takse u ovom predmetu, pa i nema pravo na naknadu visine troškova za sudsku taksu jer iste nije ni imao.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić