Nezakonit otkaz zaposlenom sa invaliditetom bez ponude aneksa ugovora o radu

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23 – dr. zakon) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima medicinske sestre u Službi opšte medicine – kućno lečenje i nega (na osnovu Ugovora o radu od 23.11.2011. godine). Posao tužilje podrazumevao je odlaske na teren, davanje injekcija pacijentima, kao i prijem (i beleženje) poziva. U prijemu poziva zaposlenom su često pomagali lekari i tehničko osoblje.Tokom 2013. godine tužilji je konstatovan tumor na mozgu. Usledila je operacija, nakon koje je bila privremeno sprečena za rad do 01.04.2015. godine. Po povratku na rad kod tuženog, ponovo je raspoređena u Službu opšte medicine - kućno lečenje i nega na isto radno mesto (na osnovu Aneksa ugovora o radu od 25.12.2014. godine). Na tom radnom mestu, usled zdravstvenih tegoba, tokom narednih godinu i po dana obavljala je poslove kao što su sačinjavanje izveštaja, ukucavanje naloga u kompjuter, priprema gaze za sterilizaciju i druge poslove, ali i prijem poziva.

Ekspertizom (nalaz i mišljenje) Instituta za medicinu rada „Dr Dragoslav Karajović“ od 26.01.2016. godine izvršena je ocena radne sposobnosti tužilje, pa je utvrđeno da poremećaj zdravstvenog stanja bitno umanjuje njenu radnu sposobnost, da usled sekvela nastalih posle operacije tumora mozga / krize svesti nije sposobna da obavlja poslove kojima bi mogla da ugrozi svoj i tuđi život i /ili materijalna dobra, za noćni, produženi ili terenski rad, za poslove koji podrazumevaju direktan rad sa pacijentima i nije sposobna za poslove medicinske sestre prema priloženom opisu rada, a da je sposobna samo za poslove sedentnog tipa zbog „hemipareze“, bez nošenja bilo kakvog tereta i bez drugih psihofizičkih opterećenja, uz predlog za primenu odredbe člana 81. Zakona o radu (drugi posao), uz navedena ograničenja npr. administrativni poslovi, zdravstvena statistika, promocija zdravlja, prijem poziva i slično, uz savet da u dogovoru sa poslodavcem radi blizu mesta stanovanja zbog otežanog kretanja.

Direktor tuženog je dopisom od 04.02.2016. godine obavestio tužilju da može da joj ponudi radno mesto „operater na telefonskoj centrali“, uz opis poslova tog radnog mesta 05.02.2016. godine, što tužilja nije prihvatila smatrajući da nije odgovarajuće za nju s pozivanjem na ekspertizu Instituta za medicinu rada „Dr Dragoslav Karajović“ (pismena izjašnjenja tužilje od 09.02.2016. godine i 25.02.2016. godine). Iz stranačkog iskaza tužilje utvrđeno da joj nije ponuđen aneks ugovora ili ponuda za zaključenje aneksa za bilo koje drugo radno mesto, pa ni za poslove rada na centrali, osim što joj je upućen navedeni dopis od strane direktora za poslove operatera na telefonskoj centrali. Rešenjem inspektora rada od 15.03.2016. godine naloženo je tuženom kao poslodavcu da tužilji obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti utvrđenoj ekspertizom Instituta za medicinu rada od 26.01.2016. godine, s pozivanjem na to da je tuženi prekršio odredbe člana 81. stav 2. i člana 101. Zakona o radu.

Po zahtevu tužilje za procenu radne sposobnosti od 05.04.2016. godine, rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za Grad Beograd od 15.04.2016. godine, na osnovu nalaza komisija kao organa veštačenja RF PIO u postupku ocene radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja i održanja zaposlenja, utvrđen joj je I stepen teškoća i prepreka u radu, s tim da su teškoće i prepreke male i utiču na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje ona može da obavlja, određen joj je status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava pod opštim uslovima, da nije sposobna za fizička (nošenje tereta) i psihofizička opterećenja, da obavlja smenski i noćni rad i nametnuti ritam rada, niti za poslo medicinske sestre koji podrazumeva direktan rad sa pacijentima, ali je sposobna, uz navedena ograničenja, da obavlja niz drugih poslova koje obavljaju zdravstveni radnici: administrativni poslovi, zdravstvena statistika, promocija zdravlja, kao i poslovi medicinske sestre na prijemu poziva u kućnoj nezi.

Rešenjem tuženog br. .. od 24.06.2016. godine, s pozivom na član 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, tužilji je otkazan ugovor o radu od 23.11.2011. godine i aneks br 1. ugovora o radu od 25.12.2014. godine kojim je raspoređena je na radno mesto medecinske sestre u Službi opšte medicine usled prestanka potrebe za njenim radom sa danom dostavljenog rešenja, uz isplatu otpremnine u iznosu od 192.543,00 dinara, sa obrazloženjem da je dana 27.04.2016. godine dostavila tuženom rešenje o proceni radne sposobnosti Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za Grad Beograd prema kojom ima status osobe sa invaliditetom, da je u tom rešenju navedeno da je u postupku ocene radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održavanja zaposlenja konstatovano za koje poslove nije sposobna, a za koje jeste, te da tuženi ne može da joj obezbedi odgovarajući posao u smislu odredbe člana 101. Zakona o radu, budući da nema radno mesto koje odgovara njenoj radnoj sposobnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, pozivajući se na članove 179. stav 5. tačka 1. u vezi članova 81. stav 2., 101., 102. i 182. Zakona o radu. Iako se tuženi pozvao na otkazni razlog predviđen članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, ovde se radilo o specifičnoj situaciji u odnosu na druge slučajeve određivanja viška zaposlenih. Zaposlenom sa zdravstvenim smetnjama poslodavac je dužan da obazbedi obavljanje poslova prema njegovoj (preostaloj) radnoj sposobnosti. Tek kada i ako utvrdi da mu se ne može obezbediti odgovarajući posao u smislu člana 101. Zakona o radu, zaposleni se smatra viškom zaposlenih (član 102. stav 2. ovog zakona). Navodi tuženog da nije bilo radnog mesta koje odgovara radnoj sposobnosti tužilje samo po sebi nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu i proglašenje zaposlenog za višak, tim pre što predmetno rešenje sadrži samo uopšteno obrazloženje. U takvoj situaciji, tuženi je imao obavezu da tužilju rasporedi na bilo koje poslove prema njenoj preostaloj radnoj sposobnosti. Osim toga, predmetno rešenje nije u skladu sa zakonom jer tužilji nije ponudom za zaključenje aneksa ugovora o radu (u skladu sa Zakonom) ponuđeno bilo koje radno mesto koje bi odgovaralo njenoj radnoj sposobnosti procenjenoj Ekspertizom Instituta za medicinu rada „Dr Dragoslav Karajović i rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje. To što je direktor tuženog uputio tužilji dopis sa tekstom „nudimo vam radno mesto – operator na telefonskoj centrali“ prema stavu prvostepenog suda ne može se u smislu člana 171. Zakona o radu smatrati ponudom za zaključenje aneksa. Uz to, tužilja je opravdano odbila to raspoređivanje imajući u vidu odredbu člana 33. stav 1. tačka 1. stav 4. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, kada se radi o nemedicinskim poslovima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Pravila iz članova 101. i 102. Zakona o radu imaju zaštitni karakter osoba sa invaliditetom, ali u situaciji kada zaposleni – osoba sa invaliditetom odbije obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, smatra se viškom u smislu pravila iz člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona. U konkretnom slučaju, tužilji kao osoba sa invaliditetom raspoređenoj na radno mesto medicinske sestre u Službi opšte medicine ponuđeno je obavljanje posla „operater na telefonskoj centrali“ prema njenoj preostaloj radnoj sposobnosti u skladu sa ekspertizom Instituta za medicinu rada „Dr Dragoslav Karajović“ od 26.01.2016. godine koju ponudu tužilja nije prihvatila, zbog čega se smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, pa je joj predmetnim rešenjem otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom u skladu sa zakonom.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Članom 81. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 21/14), propisano je da zaposleni sa zdravstvenim smetnjama, utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstenog stanja ili posledice opasne za njegovu okolinu. Članom 101. ovog zakona propisano je da je zaposlenom – osobi sa invaliditetom i zaposlenom iz člana 81. stav 2. ovog zakona, poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti, u skladu sa zakonom. Članom 102. ovog zakona propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji odbije da prihvati posao u smislu člana 101. ovog zakona. Ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao u smislu člana 101. ovog zakona, zaposleni se smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona.

Članom 171. stav 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (u daljem tekstu: aneks ugovora), između ostalog, radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potrebe procesa organizacije rada (tačka 1.); 2. radi premeštaja na drugo mesto rada kod istog poslodavca, u skladu sa članom 173. ovog zakona (tačka 2.). Prema stavu 2. odgovarajući posao u smislu stava 1. tačke 1. smatra se posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu.

Članom 172. stav 1. Zakona o radu propisano je da je uz aneks ugovora o radu poslodavac dužan da zaposlenom dostavi pismeno obaveštenje koje sadrži: razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasni koji ne može biti kraći od osam radnih dana i pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa ugovora. Ako zaposleni potpiše aneks ugovora u ostavljenom roku, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog aneksa (stav 2.). Zaposleni koji odbije ponudu aneksa ugovora u ostavljenom roku, zadržava pravo da u sudskom postupku povodom otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 2) ovog zakona, osporava zakonitost aneksa ugovora (stav 3.). Smatra se da je zaposleni odbio ponudu aneksa ugovora ako ne potpiše aneks ugovora u roku iz stava 1. ovog člana (stav 4.)

Članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoje opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema stavu Vrhovnog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je tužilji kao osobi sa invaliditetom raspoređenoj na radno mesto medicinske sestre u Službi opšte medicine ponuđeno od strane tuženog kao poslodavca obavljanje posla „operater na telefonskoj centrali“ prema njenoj preostaloj radnoj sposobnosti u skladu sa ekspertizom Instituta za medicinu rada „Dr Dragoslav Karajović“ od 26.01.2016. godine koje tužilja nije prihvatila, zbog čega se tužilja smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, tako je joj predmetnim rešenjem otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom u skladu sa zakonom.

Suprotno ovome, prema utvrđenom činjeničnom stanju dopisom od 04.02.2016. godine direktor tuženog je samo obavestio tužilju da može da joj ponudi radno mesto „operater na telefonskoj centrali“, što ona nije prihvatila smatrajući da nije odgovarajuće za nju s pozivanjem na ekspertizu Instituta za medicinu rada „Dr Dragoslav Karajović“. Tužilji nije ponuđen aneks ugovora ili ponuda za zaključenje aneksa za bilo koje drugo radno mesto, pa ni za poslove „operatera na centrali“, osim što joj je za ove poslove upućen navedeni dopis od strane direktora, koje radno mesto se inače rezlikuje od onog koje je tužilja sposobna da obavlja prema preostaloj radnoj sposobnosti a to su poslovi „medicinske sestre na prijemu poziva u kućnoj nezi“ prema rešenju Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za Grad Beograd od 15.04.2016. godine. Kako tuženi nije tužilji učinio ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu za radno mesto „operater na telefonskoj centrali“ u smislu odredbe člana 171. Zakona o radu što podrazumeva i upozorenje zaposlenog na pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa ugovora, što bi ovde značilo da usled neprihvatanja ponude može ostati bez posla, to se tužilja ne može smatrati viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je predmetno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji nezakonito.

Zato je Vrhovni sud preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, kao i odluku o troškovima prvostepenog postupka koji su pravilno odmereni i dosuđeni tužilji, dok je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova postupka.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilji na osnovu članova 165. stav 2. i 163. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP pripada tražena naknada troškova celog postupka na ime opredeljenog troška sastava revizije u iznosu od 33.000,00 dinara čija je visina odmerena prema opredeljenom zahtevu tužilje (član 163. stav 2. ZPP) u skladu sa Advokatskom Tarifom, dok joj troškovi odgovora na žalbu nisu priznati jer nisu bili nužni za vođenje spora, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković