Rešenje Vrhovnog suda Rev2 4073/2024 o nedozvoljenosti izuzetne i redovne revizije

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu, Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, Uredbe o korektivnom koeficijentu, najvišem procentualnom uvećanju osnovne plate, kriterijumima i merilima za deo plate koji se ostvaruje po osnovu radnog učinka kao i načinu obračuna plate zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i Posebnih kolektivnih ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajna i jedinica lokalne samouprave, važećih u spornom periodu, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu razlike do minimalne zarade za period od 01.09.2019. godine zaključno sa 31.12.2020. godine. Ocenom dokaza izvedenih u postupku, pre svega nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, utvrđeno je da je tužena tužiocu u utuženom periodu pored osnovne plate, za svaki mesec isplatila i deo plate po osnovu radnog učinka (kapitacija- koji ne predstavlja uvećanu zaradu), da se radni učinak mora uzeti u obzir prilikom poređenja tako isplaćene plate tužiocu u odnosu na minimalnu zaradu i da ne postoji razlika manje isplaćene zarade tužiocu u odnosu na minimalnu zaradu, jer je u svakom mesecu utuženog perioda tuženi tužiocu isplaćivao zaradu u jednakom ili višem iznosu od minimalne zarade.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. (član 403. st.1.i 3.)

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 31.10.2022. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude je 12.331,38 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena, pa je primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković