Odbijanje zahteva za preobražaj radnog odnosa zbog zastarelosti i zakonskih izuzetaka

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP(„Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na određeno vreme, po osnovu više zaključenih ugovora o radu, zbog povećanog obima posla kod tužene i to po osnovu ugovora od 07.06.2010. godine (za period od 14.06.2010. godine do 13.12.2010. godine), ugovora od 10.01.2011. godine (za period od 17.01.2011. godine do 16.07.2011. godine), u vezi kog je zaključen i aneks ugovora 29.06.2011. godine (za period od 17.07.2011. godine do 16.12.2012. godine), na osnovu kojih ugovora i aneksa ugovora tužilja je radila na poslovima ... . Stranke su zatim zaključile ugovor 06.01.2012. godine (za period od 17.01.2012. godine do 16.07.2012. godine), u vezi kog je zaključen i aneks ugovora 21.06.2012. godine (za period od 17.07.2012. godine do 16.01.2013. godine), ugovor 10.01.2013. godine (za period od 17.01.2013. godine do 16.07.2013. godine), aneks ugovora 08.07.2013. godine (za perio od 17.07.2013. godine do 16.01.2014. godine), radi obavljanja poslova ..., a potom ugovor 10.01.2014. godine (za period od 17.01.2014. godine do 16.04.2014. godine), ugovor od 29.10.2014. godine (za period od 03.11.2014. godine do 02.05.2015. godine), oba radi obavljanja poslova ... . Tužilja je 04.05.2015. godine sa tuženom zaključila ugovor o radu na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutne zaposlene BB zbog posebne nege deteta, za period od 06.05.2015. godine do njenog povratka na rad. Nakon toga, tužilja je sa tuženom zaključila još tri sukcesivna ugovora o radu na određeno vreme, svaki zbog povećanog obima posla, a radi obavljanja istih poslova – ... i to ugovor od 09.11.2017. godine (za period od 13.11.2017. godine do 12.05.2018. godine), ugovor od 25.04.2018. godine (za period od 25.04.2018. godine do 13.05.2018. godine) i ugovor od 06.11.2018. godine (za period od 13.11.2018. godine do 12.05.2019. godine) u ukupnom trajanju od godinu i po dana. Rešenjem tužene br. ../2019 od 06.05.2019. godine tužilji je otkazan ugovor o radu od 06.11.2018. godine, zbog isteka roka na koji je ugovor zaključen, zaključno sa 12.05.2019. godine. Tužilja je tužbu za poništaj rešenja od 06.05.2019. godine i radi utvrđenja podnela 02.07.2019. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog suda pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, pravilnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...54/09), propisano je da se radni odnos zasniva za vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može se zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3.). Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje 5 radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (stav 4.).

Noveliranom odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14 od 21.07.2014. godine), propisano je da se ugovor o radu može zaključiti na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.), odnosno da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.), da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom iz stava 2. (stav 3.) propisano je da se ugovor o radu može zaključiti za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, da izuzetno od stava 2. ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka (stav 4. tačka 1) i da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama tog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje 5 radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Prema pravilima iz člana 37. Zakona o radu i noveliranim odredbama istog člana Zakona o radu do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme može doći u situaciji ako zaposleni neprekidno ili sa prekidima radi duže od 12, odnosno 24 meseca, ali ne i u slučaju zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, u smislu člana 37. stav 4. tačka 1. Zakona o radu. Radni odnos koji je zasnovan iz tog razloga može da traje i kraće i duže od 12 odnosno 24 meseca, ali ne duže od same odsutnosti zaposlenog, te u tom slučaju vreme dok se menja odsutni radnik ne može doći do preobražaja radnog odnosa, jer je to izuzetak u smislu člana 37. stav 4. Zakona u radu.

Tužilja je radila kod tužene u periodu od 14.06.2010. godine do 02.05.2015. godine po osnovu više zaključenih ugovora i aneksa ugovora o radu na određeno vreme zbog izvršenja određenog posla. Dakle, suprotno odredbi iz člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...54/09), tužilja je radila duže od 12 meseci, što znači da je u momentu prestanka radnog odnosa ispunjavala uslove za utvrđenje da joj je radni odnos prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Kako je tužilji umesto zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme radni odnos prestao 02.05.2015. godine, to je toga dana imala saznanja o povredi prava, od kada joj i teče rok od 90 dana za podnošenje tužbe sudu radi zaštite ovog prava iz radnog odnosa, pa kako je tužilja tužbu sa zahtevom da se utvrdi da je kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme podnela 02.07 2019. godine, to sledi da je tužba podneta po proteku roka propisanog članom 195. Zakona o radu, kao su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi i zbog čega je neosnovan ovaj tužbeni zahtev tužilje. Okolnost, što je tužilja nakon 02.05.2015. godine sa tuženom zaključila ugovor o radu na određeno vreme 04.05.2015. godine ne utiče na ispunjenost uslova za preobražaj radnog odnosa, jer je tužilja rad kod tužene obavljala po drugom osnovu, radi zamene odsutne zaposlene, koji je svrstan kao rad koji se može obavljati izuzetno, mimo zakonskog ograničenja od 24 meseca, odnosno trajanje takvog radnog odnosa određeno je do povratka odsutnog zaposlenog na rad, te u tom slučaju za vreme dok se menja odsutni radnik ne može doći do preobražaja radnog odnosa, jer postoji izuzetak u smislu člana 37. stav 4. Zakona u radu. S obzirom na to da je tužilja posle povratka odsutnog zaposlenog koga je zamenjivala nastavila rad kod tužene u periodu od 13.11.2017. godine do 12.05.2019. godine, to nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa.

Iz navedenih razloga, nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ugovor o radu koji je zasnovan na određeno vreme prestao je po samom zakonu na osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu, a rešenje o prestanku radnog odnosa ima samo deklaratorni karakter, jer radni odnos na određeno vreme prestaje ex lege istekom vremena na koji je zasnovan, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tužene kojim je tužilji prestao radni odnos.

Imajući u vidu da je tužilji zakonito prestao radni odnos, neosnovan je njen zahtev za reintegraciju u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 1. u vezi čl. 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, jer troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni i neophodni.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković