Nezakonitost umanjenja otpremnine radi naplate potraživanja poslodavca

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., ..., čiji je punomoćnik Sunčica Stamenković advokat iz ..., protiv tuženog Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“ iz Beograda, Tehnički centar Niš, Odsek za tehničke usluge Vranje, radi isplate manje isplaćene otpremnine, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 391/2019 od 01.10.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 03.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 391/2019 od 01.10.2019. godine tako što SE ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Vranju P1 299/18 od 13.11.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji na ime naknade troškova postupka po reviziji isplati iznos od 33.500,00 dinara dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 299/18 od 13 12.2018. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 62.500,00 dinara, na ime razlike od isplaćenog iznosa otpremnine do pripadajućeg iznosa otpremnine utvrđenog rešenjem tuženog od 16.01.2017. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.01.2017. godine pa do isplate, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 33.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 391/2019 od 01.10.2019. godine stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju P1 299/18 od 13.11.2018. godine u stavu prvom izreke, tako što je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime razlike isplaćenog iznosa do pripadajućeg iznosa otpremnine utvrđenog rešenjem tuženog od 16.01.2017. godine isplati iznos od 62.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.01.2017. godine pa do konačne isplate, odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavu drugom izreke navedene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca za isplatu naknade troškova parničnog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do konačne isplate, a stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 6.600,00 dinara u roku od 8 dana po prijemu prepisa.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 sa izmenama i dopunama) u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao je da revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 30.12.2016. godine kada mu je isti prestao na osnovu sporazuma. Tuženi je 12.03.2014. godine doneo odluku broj .../... o isplati zajma u pojedinačnom iznosu od 62.500,00 dinara, prema kojoj će se zajam otplaćivati obustavom pojedinih rata od zarade, odnosno naknade zarade zaposlenima. Tužilac je dao saglasnost da mu se navedeni iznos od 62.500,00 dinara obustavlja od zarade, odnosno naknade zarade i da će u slučaju prestanka radnog odnosa, pre isteka roka za otplatu zajma ili pre početka otplate zajma, vratiti poslodavcu neotplaćeni iznos zajma sa danom prestanka radnog odnosa. Sporazumom o prestanku radnog odnosa od 29.12.2016. godine tuženi se obavezao da tužiocu isplati stimulativnu naknadu u iznosu od 1.272.249,00 dinara, a istim sporazumom tužilac se saglasio da će mu prilikom isplate ta naknada biti umanjenja za iznos svih dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema tuženom. Rešenjem tuženog od 16.01.2017. godine tužiocu je priznato pravo na otpremninu zbog odlaska u penziju u visini tri prosečne zarade po zaposlenom isplaćene kod tuženog, kao poslodavca, za decembar 2016. godine, odnosno u iznosu od 342.468.00 dinara. Tužiocu je stimulativna naknada isplaćena u punom iznosu iz sporazuma od 29.12.2016. godine, dok mu je prilikom isplate otpremnine ista umanjenja za iznos zajma.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je u pitanju potraživanje iz radnog odnosa koga se zaposleni ne može odreći, dok je drugostepeni sud smatrao da su parnične stranke zaključile ugovor o zajmu te da se potpisivanjem izjave od 11.03.2014. godine tužilac saglasio da zajam u iznosu od 62.500,00 dinara vrati tuženom, kao poslodavcu, obustavom od zarade, odnosno naknade zarade i obavezao se da će u slučaju prestanka radnog odnosa pre isteka roka za vraćanje zajma, odnosno pre početka otplate zajma poslodavcu vratiti pozajmljeni iznos, a sporazumom od 29.12.2016. godine tužilac se saglasio da mu prilikom isplate stimulativne naknade istu umanje za iznos svih dospelih i nedospelih obaveza prema tuženom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu.

Odredbom člana 119. stav 1. tačka1. Zakona o radu, propisano je da je poslodavac dužan da, u skladu sa opštim aktom isplati zaposlenom otpremninu pre odlaska u penziju.

Naime, u konkretnom slučaju radi se o potraživanju neisplaćenog dela otpremnine. Otpremnina po svojoj prirodi predstavlja jednu od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, pri čemu je pravo na otpremninu Ustavom Republike Srbije, članom 60. stav 4, definisano kao neotuđivo pravo kojeg se niko ne može odreći. U toku postupka nije bilo sporno da se tužilac, potpisivanjem izjave od 11.03.2014. godine, saglasio da zajam vrati tuženom obustavom od zarade, odnosno naknade zarade i da će u slučaju prestanka radnog odnosa, pre isteka roka za vraćanje zajma, vratiti taj iznos sa danom prestanka radnog odnosa, a Sporazumom od 29.12.2016. godine, da mu se prilikom isplate stimulativne naknade ista umanji za iznos svih dospelih i nedospelih obaveza prema tuženom. Međutim, iz sadržine ovih izjava drugostepeni sud nije mogao da izvede zaključak da je tužilac dao saglasnost da se njegova otpremnina umanji za preostali dug po osnovu ugovora o zajmu, s obzirom na to da tako nešto nije bilo izričito predviđeno ovim izjavama, već samo da se tužilac obavezao da će neisplaćeni iznos zajma vratiti prilikom prestanka radnog odnosa i ništa više od toga. Takođe, članom 4. Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 29.12.2016. godine tužilac je dao saglasnost da se prilikom isplate stimulativne naknade ista umanji za iznos svih dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema poslodavcu, ali ova saglasnost se nije odnosila na umanjenje otpremnine, s obzirom na to da je ovim sporazumom stimulativna naknada utvrđena u neto iznosu od 1.272.249,00 dinara i tužiocu isplaćena u punom iznosu. Kod ovakvog stanja stvari proističe pravo tuženog da tužiocu umanji iznos stimulativne naknade, ali ne i iznos otpremnine. Shodno napred navedenom, tek nakon isplate otpremnine poslodavac ima mogućnost da od tužioca tužbom ili na drugi način potražuje isplatu neisplaćenog dela zajma, ali ni u kom slučaju nije ovlašćen da izvrši umanjenje otpremnine iz razloga što za to ne postoji pravni osnov.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2.ZPP.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu koji je uspeo sa revizijom, saglasno odredbama članova 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP dosuđeni su troškovi revizijskog postupka i to na ime nagrade advokatu za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, kao i na ime takse za reviziju u iznosu od 8.600,00 dinara, na ime takse na odluku po reviziji iznos od 12.900,00 dinara, ukupno iznos od 33.500,00 dinara, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić