Obaveza vraćanja sredstava za stručno usavršavanje nakon otkaza

Odlučujući o dozvoljenosti revizije Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Nacionalna služba za zapošljavanje, ovde tužilac, je sa tuženom AA sada A, kao zaposlenom, dana 02.02.2011. godine zaključila ugovor o finansiranju stručnog usavršavanja zaposlenog koji je za svoj predmet imao učešće tužioca u finansiranju stručnog usavršavanja tužene u skladu sa odlukom direktora, te je članom 4. ugovoreno da se tužena obavezuje da započeto stručno usavršavanje završi u roku, odnosno najdalje za dvostruko duži period od predviđenog trajanja stručnog usavršavanja, a da se u slučaju neopravdanog prekida usavršavanja do prestanka radnog odnosa u Nacionalnoj službi, tužena obavezuje da odobrena sredstva vrati tužiocu uvećana za 50 %, dok je članom 5. ugovora tužena obavezana da po završetku stručnog usavršavanja ostane na poslovima u Nacionalnoj službi za koje se usavršavala najmanje u dvostruko dužem periodu. Ugovor je svojeručno potpisan od strane tužene i direktora tužioca. Tužilac je sa tuženom dana 05.08.2011. godine zaključio ugovor o finansiranju stručnog usavršavanja tužene u skladu sa odlukom direktora sa istim predmetom i ugovornim obavezama kao i u prethodnom ugovoru od 02.02.2011. godine. Na osnovu odluke tužioca od 08.02.2011. i 17.08.2011. godine, dana 17.02.2011. godine tužilac uplatio iznos od 83.648,00 dinara Fakultetu za ... ..., kao i iznos od 87.919,00 dinara tuženoj na ime refundacije. Dana 18.08.2011. godine tužilac je isplatio iznos od 166.130,00 dinara Fakultetu za ... ... na ime uplate po predračunu. Tužena je dana 13.07.2012. godine završila studije na navedenom fakultetu, na smeru ... čime je stekla stručni naziv diplomirani ... . Dana 30.01.2013. godine tužena je kao ..., bez prisustva stranke i bez preuzimanja potrebne dokumentacije pod svojom šifrom evidentirala u JIS-u Naconalne službe za zapošljavanje lice BB sa JMBG ... sa prijavljenim mestom prebivališta u ..., te unela da je poslednji poslodavac ovog lica AD „...“, unevši na taj način u evidenciju NSZ neistinite podatke, jer je lice sa navedenim JMBG zapravo VV. Nakon toga ovako uneti neistiniti podaci, povučeni su u aplikacije u kojima je radila GG koja je u JIS unela sve potrebne elemente za donošenje rešenja za priznavanje prava na novčanu naknadu za VV od 01.02.2013. godine te je tako stvoren privid da je VV podnela zahtev i da je o zahtevu pozitivno rešeno, odnosno da je ostvarila pravo na novčanu naknadu, iako nikad nije doneto takvo rešenje niti predmet VV postoji, nakon čega je tužena, pre prvog obračuna novčane naknade ponovo izmenila podatke u JIS-u te je unela stvarno prezime ... i stvarnu adresu prebivališta kako bi „...“ koja vrši isplatu dobila podatke za stvarnog korisnika te sačinila karticu tekućeg računa. Nakon prvog obračuna novčane nanade, tužena je ponovo ispravila lične podatke VV i vratila prvobitno unete kao bi se slagali sa rešenjem koje je u elektronskom obliku donela GG, a koja je nakon toga sačinila još dva rešenja na ime BB radi nastavljanja isplate novčane naknade, i to rešenje od 31.07.2013. godine i drugo produženje od 02.10.2013. godine kojim se nastavlja isplata novčane naknade od 30.08.2013. do 28.09.2014. godine. Tužilac je proknjižio u navedenom periodu 19 isplata u ukupnom iznosu od 418.911,38 dinara, dok je isplaćeno neto 389.780,88 dinara za koji iznos je pribavljena korist VV a naneta šteta Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Tužena je u periodu od 22.03.2013. godine do 23.11.2013. godine, kao evidentičar, bez prisustva stranke i bez preuzimanja potrebne dokumentacije pod svojom šifrom evidentirala u JIS-u Nacionalne službe za zapošljavanje lice DD te navela da je poslednji poslodavac „...“ i da je izvor tog podatka RZZO i na taj način unela neistinite podatke, jer je navedeno lice brat GG i isti nije imao prijavljeno prebivalište na navedenoj adresi niti je ikad radio u preduzeću „...“, nakon čega su ovako neistinito uneti podaci povučeni u aplikacije koje koristi GG koja ih je iskoristila te je u JIS unela sve potrebne elemente za donošenje rešenja za priznavanje prava na novčanu naknadu za DD, s obzirom da takav predmet fizički ne postoji te nikad nije doneto rešenje o priznavanju prava. Nakon toga GG je sačinila još jedno rešenje od 27.03.2013. godine radi nastavljanja isplata novčane naknade kao i rešenje od 04.10.2013. godine zbog produženja do 30 dana zbog navedene privremene sprečenosti za rad te je Nacionalna služba za zapošljavanje u navedenom vremenskom periodu izvršila 14 isplata u ukupnom iznosu od 277.416,00 dinara za koji iznos je imenovanom pribavljena korist a na štetu tužioca, i na ovaj način je tužena svojim radnjama, odnosno pomaganjem GG, drugim licima pribavila imovinsku korist, a tužiocu je naneta šteta u ukupnom iznosu od 696.327,38 dinara.

Dana 10.03.2014. godine podneta je krivična prijava protiv tužene od strane Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu, te je Osnovni sud u Novom Sadu dana 04.12.2019. godine doneo presudu K 233/2017 kojom je okrivljena AA, ovde tužena, oglašena krivom da je izvršila produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja u pomaganju, izrečena joj je uslovna osuda tako što joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci i istovremeno određeno da se utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljena u roku od 2 (dve) godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično dela, a takođe je izrečena i mera bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti tako što joj je zabranjeno vršenje dužnosti u državnim organima i drugim ustanovama kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja u Republici Srbiji u trajanju od 2 godine, a koja presuda je postala pravnosnažna 21.05.2020. godine.

Tužilac je dana 03.06.2014. godine doneo rešenje kojim se tuženoj otkazuje ugovor o radu od 29.12.2006. godine zaključno sa 03.06.2014. godine zbog toga što je tužena svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđene odredbama Pravilnika o radu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Tužilac je tuženoj dana 08.08.2014. godine uputio opomenu pred tužbu kojom je obavestio tuženu da na osnovu člana 4. stav 2. i člana 5. Ugovora o finansiranju stručnog usavršavanja njen ukupan dug prema tužiocu iznosi 506.545,50 dinara, kao i specifikaciju obračuna potraživanja. Tužena je podnela tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 03.06.2014. godine, pa je sud dana 31.01.2019. godine doneo presudu P1 1313/18 kojom je, između ostalog, u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se poništi kao nezakonito pobijano rešenje, dok je Apelacioni sud u Beogradu dana 21.04.2021. godine svojom presudom Gž1 2593/19 preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev i rešenje poništio kao nezakonito.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan nalazeći da je usled donošenja nezakonitog rešenja od strane tužioca kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i kojim je tužilac isključio tuženu iz radnog procesa kada je bila dužna da obavlja rad kod tužioca kao poslodavca u smislu odredbe člana 5. Ugovora o finansiranju stručnog usavršavanja radnjama tužioca tužena bila onemogućena da ispuni svoju obavezu i ostane na radu na način kako je to propisano ugovorom.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tužba činjenično zasnovana na ugovoru o stručnom usavršavanju koji je zaključen između parničnih stranaka i činjenice neispunjenja preuzetih obaveza po zaključenom ugovoru od strane tužene, te imajući navedeno u vidu da su stranke bile u obligacionom odnosu, potraživanje tužioca proizlazi iz ugovora o finansiranju usavršavanja zaposlenog i rešava se primenom odredbi Zakona o obligacionim odnosima kojima su regulisana pitanja ugovora i ugovorne odgovornosti.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, dok je odredbom člana 18. stav 2. istog zakona propisano je da je strana u obligacionom odnosu dužna da u izvršavanju obaveze svoje profesionalne delatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka).

Članom 262. stav 1. istog zakona propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan obavezu ispuniti savesno, u svemu kako ona glasi, dok prema članu 354. istog zakona obaveza prestaje kada njeno ispunjenje postane nemoguće usled okolnosti zbog kojih dužnik ne odgovara (stav 1.), a dužnik treba da dokaže okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost prema stavu 2.

Članom 124. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u dvostranim ugovorima kad jedna strana ispuni svoju obavezu, druga strana može ako nije šta drugo određeno zahtevati ispunjenje obaveze ili raskinuti ugovor prostom izjavom volje ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, i to da je tužilja dana 13.07.2012. godine završila studije koje su finansirane od strane tužioca te u skladu sa članom 5. ugovora o finansiranju stručnog usavršavanja tužene, tužena je bila dužna da ostane na radu do 13.07.2016. godine a kako joj je radni odnos prestao 03.06.2014. godine, to proizlazi da tužena svoju obavezu u ovom delu nije ispunila.

Suprotno navodima revizije a kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za oslobađanje tužilje od odgovornosti za ispunjenje ugovora jer je u toku postupka pravilno utvrđeno da tužilja jeste učinila propuste u radu zbog kojih joj je poslodavac otkazao ugovor o radu te da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno isključivo iz formalnih razloga, imajući u vidu da kod utvrđenja da je tužilja svojim radnjama obrazovala otkazni razlog koji je poslodavac upotrebio, ali nakon propisanog roka zastarelosti iz člana 184. Zakona o radu, što proizlazi iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2593/19 od 21.04.2021. godine. Ne može se smatrati da je krivica za nemogućnost ispunjenja ugovora na strani tužioca već upravo tužene koja je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđenu odredbom Pravilnika o radu Nacionalne službe za zapošljavanje, čime je sama tužena prouzrokovala donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu zbog čega je i oglašena krivom u krivičnom postupku, te joj je izrečena i mera bezbednosti, pa se razlog za nemogućnost ispunjenja obaveza od strane tužene nalazi upravo u činjenju tužene a ne tužioca.

S tim u vezi, a polazeći od načela savesnosti i poštenja u ostvarenju prava i obaveza u obligacionom odnosu, zaključak drugostepenog suda da se tužiocu – ovde poslodavcu koji uoči nepravilnost u radu zaposlenih zbog kojih nepravilnosti trpi štetu i koji tog zaposlenog isključi iz radnog procesa davanjem otkaza, ne može staviti na teret što tog zaposlenog nije ostavio na radu samo iz razloga da bi mu omogućio da ispuni svoju ugovornu obavezu i time rizikuje da šteta bude veća, niti može sa druge strane zaposlenog kao drugu ugovornu stranu osloboditi odgovornosti zbog ponašanja koje je suprotno čanu 12, 17. i 18. stav 1. ZOO.

Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, primenjujući citirane odredbe materijalnog prava, pravilno je zaključio drugostepeni sud da je tužilac svoju ugovornu obavezu u celosti ispunio dok sa druge strane, tužena svojom krivicom nije ispunila svoju ugovornu obavezu iz člana 5. Ugovora o finansiranju stručnog usavršavanja, te imajući u vidu činjenicu da tužbom koju je tužilja podnela radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu nije zahtevala vraćanje na rad, iz čega očigledno proizlazi da nije imala nameru da svoju obavezu po navedenom ugovoru i ispuni, tužilac osnovano potražuje ispunjenje obaveze od strane tužene iz člana 4. Ugovora o finansiranju stručnog usavršavanja u ukupnom iznosu od 506.545,50 dinara, zbog čega je tužena ovaj iznos dužna da vrati tužiocu sa zakonskom zateznom kamatom shodno odredbi člana 277. ZOO.

Shodno iznetom primenom člana 414. ZPP doneta je odluka kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković