Naknada izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza u specifičnim okolnostima likvidacije

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Dobrivoje Trajković, advokat iz ..., protiv tuženog Rudnika olova i cinka „GROT“ doo Vranje, Kriva Feja, koju zastupa punomoćnik Marina Đorđević, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 863/2024 od 06.06.2024. godine, u sednici održanoj 25.06.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 863/2024 od 06.06.2024. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Vranju P1 144/23 od 02.11.2023. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi da tužilji na ime izostale zarade zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu za period od 01.03.2010. godine do 06.07.2018. godine isplati pojedinačno navedene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate, dok je zahtev tužilje za veće iznose od dosuđenih do traženih sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužilji izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog fonda PIO prema iznosima obračunate izgubljene zarade iz stava 1. izreke presude po stopama koje važe na dan uplate i poveže radni staž. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji plati troškove parničnog postupka u iznosu od 2.653.737,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos troškova zastupanja od 2.594.550,00 dinara od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 863/2024 od 06.06.2024. godine stavom prvim izreke, potvrđena je dopunska prvostepena presuda u prvom i drugom stavu izreke i u ovom delu žalba tužilje je odbijena, kao neosnovana. Stavom drugim izreke preinačena je ista presuda u trećem stavu izreke tako što je tuženi obavezan da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 863.593,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužilje od navedenog iznosa do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 2.653.737,00 dinara odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući presudu u celosti, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23) pa je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U prvostepenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku nije došlo do propusta u primeni niti do pogrešne primene bilo koje odredbe navedenog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ..., na osnovu ugovora o radu od 01.04.2005. godine i od 29.08.2008. godine. Tužilja je dana 19.02.2009. godine potpisala aneks ugovora o radu kojim je privremeno na godinu dana, upućena na rad u agenciju FTO „Bled“ Vranje, sa pravom da se vrati na rad kod svog poslodavca 01.03.2010. godine. Navedena Agencija je donela tužilji rešenje o otkazu ugovora o radu broj 20/09 od 18.06.2009. godine zbog nepoštovanja radne discipline, ali ovo rešenje je poništeno, kao nezakonito, delimičnom presudom Osnovnog suda u Vranju P1 878/2010 od 11.05.2015. godine i naloženo je da navedena Agencija poveže radni staž tužilji do 21.04.2010. godine, kada je agencija brisana iz registra. Presuda je postala pravnosnažna donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1969/15 od 02.10.2015. godine. Delimičnom presudom P1 878/10 od 23.10.2017. godine odlučeno je o zahtevu tužilje za naknadu štete u vidu izostalih zarada zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa kod navedene agencije za period od 01.03.2009. godine do 21.04.2010. godine, o naknadi štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2009. godine i uplati doprinosa za obavezno osiguranje, a odbijen je tužbeni zahtev za isplatu regresa za 2009. godinu, dok je tuženi Rudnik „GROT“ obavezan da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj kvalifikaciji, kao i da joj isplati zaradu na ime prekovremenog rada za period od 01.01.2007. godine do 31.01.2009. godine i naknadu štete na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora. Ova presuda je delimično potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 254/18 od 09.03.2018. godine i to za vraćanje na rad i isplatu prekovremenog rada, dok je u ostalom delu ukinuta u odnosu na prvotuženu u pogledu isplate zarada za period od 01.03.2009. godine do 21.04.2010. godine, a u odnosu na drugotuženog za naknadu štete na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Tužilja je vraćena na rad kod tuženog Rudnika „GROT“ zaključenjem aneksa ugovora o radu od 01.06.2018. godine na radno mesto ... sa ugovorenom minimalnom zaradom uvećanom za minuli rad. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđen je iznos izostale zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od 01.03.2010. godine do 06.07.2018. godine u nekoliko varijanti koje su bliže navedene u nalazu i mišljenju veštaka i obrazloženju drugostepene presude.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je utvrdio da tužilji pripada naknada štete na ime izgubljene zarade za sporni period, i to u visini obračunatoj prema odluci tuženog broj 478-1 od 17.03.2009. godine po kojoj radnicima društvenog standarda pripada minimalna zarada. Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da tužilji pripada naknada štete za izostalu zaradu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u visini minimalne zarade sa dodatim minulim radom prema odluci tuženog i obračunu zarade radnika po radnim jedinicama od 17.03.2009. godine. Ovo zato što je u spornom periodu tužilja bila van radnog odnosa, usled nezakonitog prestanka radnog odnosa, a cela radna jedinica u kojoj je radila nije bila u okviru tuženog, već su prostorije date u zakup trećim licima, pa u tom smislu nema odgovarajućeg uporednog radnika koji je radio na radnom mestu kao i tužilja i ostvarivao zaradu kod tuženog. S obzirom da je tužilja pre prestanka radnog odnosa kod upućenog poslodavca ostvarivala minimalnu zaradu, da je kod tuženog bila u primeni odluka koja pripisuje minimalnu zaradu za jedinicu Društvenog standarda, kao i da je tužilja kod tuženog vraćena na rad na radno mesto gde ostvaruje minimalnu zaradu, izostala zarada se može obračunati jedino prema iznosima minimalne zarade.

Na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, za koju je dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da tužilji pripada naknada štete u većem iznosu, prema uporednom radniku, s obzirom da tužilja u spornom periodu nije radila, kada je vraćena na rad ostvaruje minimalnu zaradu, a Odlukom o načinu obračuna zarade po radnim jedinicama broj 478-1 od 17.03.2009. godine za radnu jedinicu društveni standard gde je tužilja radila pre upućivanja kod drugog poslodavca utvrđena je minimalna zarada. Dakle, iznos minimalne zarade koju su sudovi dosudili tužilji, na ime naknade štete, predstavlja stvarnu štetu koju je ona pretrpela jer je to zarada koju bi tužilja ostvarila da je zaista radila u spornom periodu. Tužilja nije dokazala, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, da bi u spornom periodu, da je ostala na radu kod tuženog, ostvarivala veću zaradu od minimalne.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

S obzirom na uspeh tužilje u sporu i troškove koji su bili nužni za vođenje postupka, pravilna je i odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke pobijane presude, kao i odluka o troškovima drugostepenog postupka.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku, zbog čega nema pravo na troškove tog postupka koje je tražila i opredelila u reviziji, u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Pedsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković