Zakonitost prestanka radnog odnosa na određeno vreme istekom ugovorenog roka

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija se u smislu navedenog člana 407. stav 1. tačke 1. i 2. ZPP ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je prvobitno bila u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.04.2016. godine do 31.03.2017. godine (12 meseci) na osnovu ugovora o radu zaključenog na određeno vreme. U periodu od 01.04.2017. godine do 31.08.2020. godine bila je angažovana za rad kod tuženog, preko Agencije za potrebe rada. Ugovorom o radu od 31.08.2020. godine tužilja je ponovo zasnovala radni odnos kod tuženog (u okviru Direkcije za komunalne poslove – Služba za ...) na određeno vreme u periodu od 01.09.2020. godine do 31.10.2020. godine (dva meseca) na radnom mestu ... zbog povećanog obima posla, a potom i ugovorom o radu od 25.07.2022. godine u periodu od 01.08.2022. godine do 31.10.2022. godine (tri meseca) zbog povećanog obima posla na istom radnom mestu. Rešenjem tuženog br. ...-...-.../... od 01.11.2022. godine, tužilji kao zaposlenoj na poslovima „...“, za koje je zasnovala radni odnos na određeno vreme (ugovorom o radu od 25.07.2022. godine) prestao je radni odnos kod tuženog sa danom 31.10.2022. godine. Ovo rešenje je primila 01.11.2022. godine. U vreme donošenja predmetnog rešenja, kod tuženog je prestala potreba za obavljanjem poslova na proizvodnji i održavanju cveća. Pre isteka poslednjeg ugovora o radu, u neformalnom razgovoru tužilja je ponuđeno da radi kod tuženog na poslovima ..., što je ona odbila. Bruto zarada tužilje za septembar mesec 2022. godine iznosila je 75.223,06 dinara, a neto zarada 54.902,56 dinara. Osamnaest bruto zarada tužilje iznosilo bi 1.354.015,08 dinara. U radnoj knjižici tužilje upisan je ukupan radni staž kod tuženog u periodu od 01.09.2020. godine do 31.10.2022. godine (dve godine i dva meseca).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredaba članova 37., 175. i 191. Zakona o radu, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev smatrajući da je predmetno rešenje o prestanku radnog odnosa zakonito, zvog čega tužilji ne pripada pravo na naknadu štete i uplatu traženih doprinosa. Ovo stoga što Zakon o radu propisuje da ugovor o radu na određeno vreme prestaje istekom vremena na koji je zaključen. U konkretnom slučaju, radni odnos tužilje bio je zasnovan kod tuženog na određeno vreme ugovorom o radu od 25.07.2022. godine u periodu od 01.08.2022. godine do 31.10.2022. godine (u trajanju od tri meseca) zbog povećanog obima posla, pa joj je istekom vremena za koje je zasnovan radni odnos predmetnim rešenjem tuženog od 01.11.2022. godine utvrđen prestanak radnog odnosa sa 31.10.2022. godine kao zakonske posledice tako zasnovanog radnog odnosa. Navedenim rešenjem se nije odlučivalo o pravu tužilje, već joj je samo saopšteno da je radni prestao po sili zakona po isteku roka na koji je zaključen. U takvoj situaciji prvostepeni sud je bio stava da je bez uticaja kasnije donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 31.01.2023. godine.

Dodatno, drugostepeni sud je izneo argumentaciju da je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme zbog povećanog obima posla od 01.08.2022. godine do 31.10.2022. godine, pa je poslodavac bio ovlašćen da proceni kada je prestala potreba za daljim angažovanjem tužilje. Usled smanjenog obima posla, odnosno prestanka potrebe za radom tužilje na ugovorenim poslovima, ugovor o radu koji je zaključila sa tuženim prestao je sa datumom na koji je ugovoren. Teret dokazivanja činjenica da je postojala potreba za radom tužilje kod tuženog i po isteku roka na koji je ugovor o radu bio zaključen, te da je tuženi za poslove koje je tužilja obavljala angažovao druge zaposlene bio je na tužilji, koju činjenicu ona nije dokazala, tako da su bili ispunjeni uslovi da tužilji prestane radni odnos predmetnim rešenjem.

Prema oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Noveliranom odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 75/14 od 21.07.2014. godine), propisano je da se ugovor o radu može zaključiti na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.), odnosno da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.), da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom iz stava 2. (stav 3.), da se ugovor o radu može zaključiti za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, da izuzetno od stava 2. ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka (stav 4. tačka 1) i da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama tog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje 5 radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Odredbom člana 175. tačka 1. Zakona o radu propisano je da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan. Odredbom člana 191. stav 1. istog Zakona, ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

U konkretnom slučaju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme ugovorom o radu od 25.07.2022. godine zbog povećanog obima posla u trajanju od tri meseca (u periodu od 01.08.2022. godine do 31.10.2022. godine). I po oceni Vrhovnog suda, istekom vremena na koji je zasnovala radni odnos, predmetnim rešenjem tuženog od 01.11.2022. godine tužilji je zakonito prestao radni odnos kod tuženog sa 31.10.2022. godine na osnovu člana 175. stav 1. Zakona o radu. U takvoj situaciji, rešenje o prestanku radnog odnosa ima samo deklaratorni karakter, jer radni odnos na određeno vreme prestaje ex lege istekom vremena na koji je zasnovan.

Suprotno navodima revizije, okolnost da je tužilja ukupno gledano bila radno angažovana kod tuženog u periodu od 01.04.2016. godine do dana prestanka radnog odnosa je bez uticaja na drugačiju odluku. Tužilja je bila radno angažovana kod tuženog po različitim osnovima, a u periodu od 01.04.2017. godine do 31.08.2020. godine preko Agencije za potrebe rada, kada je bila u radnom odnosu kod te agencije, a ne kod tuženog, što su sudovi imali u vidu prilikom odlučivanja bez obzira što je tužilja povukla tužbu u delu zahteva za utvrđenje da je došlo do preobražaja radnog odnosa. Naime, izvedenim dokazima tužilja nije u smislu člana 321. ZPP nije dokazala ni da je došlo do preobražaja radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37. stav 6. Zakona o radu pre zaključenja poslednjeg ugovora o radu.

Ovo tim pre što je tužilja je kod tuženog bila radno angažovana, između ostalog, i po ugovorima o radu na određeno vreme, u periodu kada tuženi kao korisnik javnih sredstava na koji se primenjuje Zakon o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br.108/13, sa kasnijim izmenam i dopunama) koji propisuje zabranu zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu koji propisuje uslove za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme. Članom 27e. stav 34. Zakona o budžetskom sistemu propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, odnosno do 31.12.2020. godine. Izuzetno od stava 34. ovog člana radni odnos sa ovim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije bio slučaj.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilja nije postigla uspeh u ovom postupku.

Prilikom donošenja odluke revizijski sud je imao u vidu da drugostepeni sud očiglednu omašku u pisanju u izreci (stav drugi) i obrazloženju (strana četvrta, pretposledenji pasus) može da otkloni donošenjem rešenja o ispravci na osnovu člana 362. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković