Preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1803/18 od 06.09.2018. godine, odbijana je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Šapcu, Sudska jedinica u Koceljevi P1 53/17 od 04.05.2018. godine, u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim, dana 26.09.2013. godine, zaključila ugovor o radu na određeno vreme do 31.12.2013. godine, a nakon toga više sukcesivnih aneksa tog ugovora o radu na određeno vreme. Tužilja je sve vreme radila na istim poslovima ... . Rešenjem tuženog od 28.02.2015. godine, tužilji je odobreno porodiljsko odsustvo, počev od navedenog datuma do navršena tri meseca od dana porođaja, a nakon toga joj je odobreno odsustvo sa rada radi nege deteta do 27.02.2017. godine, kao dana kada je navršeno dve godine od otpočinjanja porodiljskog odsustva i određeno da se na rad ima javiti dana 28.02.2017. godine. Rešenjem od 27.02.2017. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu od 26.09.2013.godine i svi aneksi navedenog ugovora, zbog isteka roka na koji je ugovor zaključen, čime su se stekli uslovi iz člana 175. stav 1. tačka 1), člana 192. stav 1. tačka 1) i člana 193. stav 1. Zakona o radu, a saglasno članu 109. stav 1. tačka 1) Posebnog kolektivnog ugovora tuženog i određeno da tužilji, sa navedenim datumom, prestaje radni odnos.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu, kojim su propisani uslovi za prerastanje radnog odnosa zaključenog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Tužilja je zaključila ugovor o radu na određeno vreme dana 26.09.2013. godine, i nakon isteka tog ugovora, na osnovu više sukcesivno zaključenih aneksa ugovora o radu, nastavila je da radi kod tuženog sve do 27.02.2017. godine, odnosno radila je duže od pet radnih dana od isteka 12 meseci, odnosno po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (26.09.2014. godine) navedenim ugovorom o radu na određeno vreme. Pored toga, imajući u vidu da je utvrđen preobražaj radnog odnosa, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilji nije mogao da prestane radni odnos kod tuženog, zbog čega je poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižetepenih sudova zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 37. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05 i 54/09), radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje na određeno vreme i slično za vreme trajanja tih potreba, s tim da tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može da traje duže od 12 meseci (stav 1.). Pod prekidom iz stava 1. ne smatra se prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.). Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je objavljen u „Sl. glasniku RS“,br.75/14 od 21. jula 2014. godine, a koji je stupio na snagu 29. jula 2014. godine, izmenjena je citirana odredba člana 37. Zakona o radu. Tom noveliranom odredbom, pored ostalog, je propisano da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

U konkretnom slučaju, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu na određeno vreme i više aneksa ugovora o radu u periodu 26.09.2013. godine do 27.02.2017. godine za rad na istovrsnim poslovima. Tužilja je u periodu dužem od 12 meseci obavljala iste poslove – poslove ..., a i nakon isteka 12 meseci kontinuiranog rada na određeno vreme, i dalje je bila u radnom odnosu kod tuženog i obavljala istovrsne poslove sve do isteka odsustva sa rada radi nege deteta, odnosno do kraja radnog angažovanja 27.02.2017. godine.

Imajući u vidu da Zakon o radu, koji je bio u primeni do 28. jula 2014. godine dozvoljava maksimalno ugovaranje rada na određeno vreme za period ne duži od 12 meseci, zaključivanje više sukcesivnih ugovora na određeno vreme za obavljanje istih poslova, koji sa prekidima ili neprekidno traje više od 12 meseci, predstavlja zloupotrebu prava (vršenje protivno cilju) od strane poslodavca i ukazuje da se u konkretnom slučaju ne radi poslovima privremenog karaktera zbog povećanog obima posla, sezonskim poslovima i slično, već da kontinuirani rad tužilje u trajanju od više godina na istim poslovima, predstavlja odraz stalne potrebe poslodavca.

S toga su, po stanovištu Vrhovnog suda, ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme primenom pravila sadržanog u članu 37. stav 4 (''Službeni glasnik RS'', 24/05... 54/09), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, budući da je tužilja nakon kontinuiranog rada od 12 meseci, nastavila da radi kod tuženog 5 radnih dana i duže.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da je tužilja 28.02.2015. godine otpočela korišćenje porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, te da tuženi, saglasno članu 187. stav 2. Zakona o radu, nije mogao da joj otkaže ugovor o radu, s obzirom da je pravilno utvrđeno da je tužilja nastavila da radi duže od pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (do 26.09.2014. godine).

Kako je pobijanom presudom usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je došlo do preobražaja radnog odnosa tužilje na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, pravilno je, kao nezakonit, poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu br. .. od 27.02.2017. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković