Odbijanje revizije tužene u sporu za isplatu dodataka policijskom službeniku

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 464/24 od 10.09.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena i ukinuta prvostepena presuda u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati 12.375,00 dinara na ime dnevnice za službena putovanja u zemlji sa zakonskom zateznom kamatom od 16.10.2023. godine do isplate i 3.266,04 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 15.10.2023. godine, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka i spisi predmeta u tom delu vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom drugim izreke, delimično je usvojena žalba tužioca i preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu, tako što je obavezana tužena da tužiocu za period od 01.12.2019. do 31.12.2022. godine isplati pored dosuđenog iznosa na ime naknade troškova rada i boravka na terenu isplati još 178.405,21 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.10.2023. godine do isplate i 39.245,12 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate do 15.10.2023. godine, kao i 78.538,96 dinara na ime uvećane plate po osnovu pripravnosti sa zakonskom zateznom kamatom od 16.10.2023. godine do isplate i 17.070,05 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 15.10.2023. godine. Stavom trećim izreke, u preostalom delu žalba tužioca i žalba tužene su odbijene i potvrđena je prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu i delu odluke o prigovoru apsolutne nenadležnosti suda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonskih razloga, pobijajući je, kako proizlazi iz navoda revizije, u preinačenom usvajajućem delu odluke o zahtevu za naknadu troškova za rad na terenu i pripravnost, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužene u pobijanom delu je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane, u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... u Odredu žandarmerije u ..., sa utvrđenim koeficijentom za obračun plate 1,866 na osnovu Uredbe o platama policijskih službenika. U spornom periodu, od 01.12.2019. do 31.12.2022. godine, tužilac je pored redovnog rada imao i vanredna angažovanja – obezbeđivao je sportske utakmice, skupove i druge javne događaje. Za navedeno angažovanje tužiocu je kao redovan rad priznat rad do 12 sati provedenih na vanrednom obezbeđenju, dok su mu se kao prekovremeni rad priznavali sati rada provedeni preko tih 12 sati angažovanja. Tužilac je u spornom periodu u osam navrata boravio na terenu, ukupno 92 dana, i upućivan u kopnenu zonu bezbednosti (KZB) na po 15 dana u kontinuitetu, gde je bio smešten u objektu koji obezbeđuje tužena. Tokom jednog radnog dana tužilac je bio angažovan 6/8 časova u patroli i po dva sata u straži, nakon čega je boravio u bazi, pripravan da u slučaju bilo kakvog poziva na aktivnost, u bilo koje doba dana ili noći, bude spreman za angažovanje. Za ovakvu vrstu angažovanja tužena je tužiocu isplaćivala dnevnice u iznosu od 1.800,00 dinara. Tužilac je u tom periodu bio angažovan za rad na terenu i upućivan u ... radi obezbeđenja zatvora i štićenih lica, gde je bio angažovan po 6 sati. Bez obzira da li je na radnom zadatku ili ne, tužilac nije smeo da napušta krug baze bez dozvole i u svakom momentu je morao da se odazove na poziv za izvršenje radnog zadataka ili drugih obaveza u okviru baze. Dešavalo se da prilikom rada na terenu u ... pored redovnog rasporeda rada bude angažovan i radi prevoza pritvorenih lica do sudova po gradovima u Srbiji ili radi odlaska po hranu, kao i u ... i ... na rad sa migrantima i ovakav rad bi trajao po 12 časova dnevno. Tužena je u spornom periodu vodila redne liste za tužioca na osnovu kojih je utvrđen broj prekovremenih sati tužioca, s tim da tužilac nije koristio slobodne dane niti je dobijao rešenja za prekovremeni rad. Tužena nije tužiocu isplaćivala uvećanje plate po osnovu pripravnosti, naknadu troškova rada na terenu, kao ni uvećanje za prekovremene sate, dok troškove za dolaza i odlazak sa rada nije isplaćivala u punom već u nižem iznosu.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko - finansijske struke utvrđena je visina neisplaćene uvećane plate po osnovu dežurstva van radnog vremena (pripravnost) i naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak), sa obračunom zakonske zatezne kamate od dospeća do 15.10.2023. godine kao dana veštačenja, u skladu sa kojim je tužilac opredelio tužbeni zahtev.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o policiji, Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika i Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike, koji su bili u primeni u spornom periodu i prvostepenu presudu delimično preinačio u odbijajućem delu zahteva za naknadu troškova za rad na terenu i pripravnost.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Predmet tužbenog zahteva, u pobijanom delu, je isplata dodatka na platu po osnovu dežurstva van radnog vremena (pripravnosti) u periodu od 01.12.2019. do 31.12.2022. godine, u kom je tužilac u osam navrata boravio na terenu, ukupno 92 dana, i upućivan u kopnenu zonu bezbednosti (KZB) na po 15 dana u kontinuitetu, gde je bio angažovan 6/8 časova u patroli i po dva sata u straži, nakon čega je boravio u bazi, pripravan da u slučaju bilo kakvog poziva na aktivnost, u bilo koje doba dana ili noći, bude spreman za angažovanje. Tužilac je bio angažovan za rad na terenu i upućivan u ... radi obezbeđenja zatvora i štićenih lica, u trajanju od po 6 sati. Bez obzira da li je na radnom zadatku ili ne, tužilac nije smeo da napušta bazu u kojoj je smešten bez dozvole i u svakom momentu je morao da se odazove na poziv za izvršenje radnog zadataka ili drugih obaveza u okviru baze.

Kod takvog stanja stvari, suprotno navodima revizije, bez obzira na izmene važećeg Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ broj 6/26, 24/18, 87/2018) u odredbama člana 156. st.2. i 3. (izmenom u broju 24/18 od 26.03.2018. godine) i člana 187. Zakona o policiji (izmenom u broju 87/2018 od 13.11.2018. godine) koje na drugačiji način regulišu način i formu određivanja pripravnosti (uređenu Pravilnikom o pripravnosti za rad - „Službeni glasnik RS“ br.16/17 od 27.02.2017. godine), pravilna je drugostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev na dodatak na platu po osnovu pripravnosti, jer tužiocu kao policijskom službeniku pripada pravo na uvećanje plate po osnovu pripravnosti u smislu člana 147a stav 1. Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“, br.101/05...64/15) koji policijskom službeniku priznaje pravo na ostvarivanje dodatka na platu i za dežurstvo van radnog vremena (pripravnost), kao i na osnovu člana 12. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Sl. glasnik RS“, br.22/15...7/19). To pravo mu pripada i na osnovu važećeg Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“ broj 6/2016, sa izmenama u brojevima 24/2018, 87/2018) na osnovu noveliranih odredaba člana 156. stav 2. i 3. i člana 187, a u vezi odredbi citiranog Pravilnika o pripravnosti za rad, u konkretno utvrđenoj činjeničnoj situaciji kada je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, tužilac dokazao da je u navedenom vremenskom periodu bio pripravan po usmenom nalogu neposrednog rukovodioca, da je tokom boravka na terenu bio konstatno u iščekivanju eventualnog poziva i angažovanja, dok tužena nije dokazala suprotno da mu takav usmeni nalog nije izdat i da nije bio pripravan bez obzira na novoustanovljenu obavezu tužene citiranim odredbama noveliranog Zakona o policiji, da se u situaciji određivanja pripravnosti policijskih službenika donosi poseban raspored rada ili pisani nalog od strane neposrednog rukovodioca, a s obzirom na to da postoji izuzetno i mogućnost izdavanja usmenog naloga (sa obavezom izdavanja obrazloženog pisanog naloga u roku od 24 časa).

Nisu osnovani ni navodi revizije kojima se tužiocu osporava pravo na naknadu troškova za rad na terenu.

U spornom periodu tužilac je pored redovnog rada obavljao rad na terenu po nalogu ovlašćenog lica i prema dnevnom rasporedu rada na taj način što je imao i vanredna radna angažovanja izvan službenih prostorija poslodavca, boravkom i radom na obezbeđenju sportskih utakmica, supova i drugih javnih događaja. Za navedeno angažovanje tužiocu je kao redovan rad priznat rad do 12 sati provedenih na vanrednom obezbeđenju, dok su mu se kao prekovremeni rad priznavali sati rada provedeni preko 12 sati angažovanja.

Suprotno navodima revizije, prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje tog prava podnošenjem pisanog zahteva nije uslov za pokretanje sudskog postupka. To da li će rukovodioci organa o tom pravu zaposlenog da odluče posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, protiv kog pojedinačnog akta je dozvoljena žalba u upravnom postupku i obezbeđena sudska zaštita u upravnom sporu, nije od uticaja na obavezu isplate naknade terenskog dodatka.

Nasuprot navodima revizije, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da potraživanje tužioca po osnovu terenskog dodatka nije isto što i naknada na ime otežanih uslova rada i da tužiocu primenom odredaba Zakona o policiji, Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenika, koje su bile u primeni u spornom periodu, člana 43. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07... 84/15) i Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/2015), pripada pravo na isplatu uvećane plate po osnovu boravka i rada na terenu.

Prema odredbama članova 43. stav 1. i 44. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br.86/2007, 93/2007, 98/2007, 84/2014 i 84/15), rad na terenu jeste rad koji se po prirodi posla vrši izvan službenih prostorija, a na koji se državni službenik ili nameštenik, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao i isplaćuje se naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) u visini od 3% prosečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za statistiku.

Posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike („Službeni glasnik RS“ br.18/2011 i 46/2014) ugovoreno je pravo zaposlenog na naknadu troškova rada i boravka na terenu (član 33.), a odredbom člana 47. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Službeni glasnik RS“, br. 70/2015) predviđeno je da se na prava i obaveze policijskih službenika kada je to za njih povoljnije primenjuju odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.

Prema odredbi člana 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/2015) zaposleni ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koji iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike Srbije prema poslednjem konačnom objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate, a sve u vezi člana 17. Zakona o državnim sužbenicima („Službeni glasnik RS“ br.79/2005...157/2020). U skladu sa odredbom člana 256. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05), opšti, posebni kolektivni ugovori i kolektivni ugovori kod poslodavca primenjuju se neposredno i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključenja kolektivnog ugovora bili učesnici kolektivnog pregovaranja.

Terenski dodatak predstavlja dodatak za vreme boravka policijskog službenika na terenu i pravo na dodatak na platu po osnovu terenskog dodatka spada u kategoriju prava po osnovu rada zajamčenog Ustavom i Zakonom, pa je drugostepeni sud pravilno zaključio da se tužena kao poslodavac ne može osloboditi obaveze da plati naknadu za nesumnjivo obavljeni rad čiji je način isplate regulisan napred navedenim odredbama materijalnog prava. Predmet parnice je imovinskopravni zahtev radi naknade štete na ime neisplaćenog terenskog dodatka, realizovanog faktičkim radom izvan službenih prostorija i boravkom na terenu, po nalogu ovlašćenog lica i prema dnevnom rasporedu rada, pa su se stekli uslovi za isplatu naknade troškova po navedenom osnovu, jer je tužena kao poslodavac u obavezi da neposredno primenjuje poseban kolektivni ugovor (važeći u spornom periodu) donet u skladu sa zakonom i odredbe Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica.

Kod utvrđene činjenice da tužena nije tužiocu isplatila naknadu troškova rada i boravka na terenu, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem naknade po osnovu terenskog dodatka u spornom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, koju je u obavezi da naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pritom je pravilno drugostepeni sud, odlučujući o visini tražene naknade, ocenio pravnu prirodu ove nakande, odnosno svrhu radi koje je ustanovljena i preinačio prvostepenu presudu utoliko što je tužiocu za rad izvršen izvan službenih prostorija, odnosno na terenu, a po nalogu ovlašćenog lica, prema dnevnom rasporedu rada dosudio naknadu čija je visina utvrđena iz druge varijante nalaza i mišljenja veštaka.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković