Zakonitost otkaza ugovora o radu zbog nesavesnog rada i manjka imovine

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 441. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, s obzirom na to da je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi. Suprotno tvrdnji revidenta revizijski sud smatra da je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme Ugovorom o radu broj .. od 26.12.2011. godine za obavljanje poslova na radnom mestu „vozač teretnog vozila u domaćem i međunarodnom saobraćaju“ nakon čega je sa tuženim zaključio Aneks ugovora o radu 20.07.2016. godine, kojim je raspoređen na radno mesto „točilac goriva i vozač teretnog vozila u domaćem i međunarodnom saobraćaju“. Opisom poslova točilac goriva i vozač teretnog vozila u domaćem i međunarodnom saobraćaju između ostalog predviđene su radne obaveze prijema, isporuke i razduženja goriva sukcesivno tokom meseca. Rešenjem tuženog broj ... od 14.05.2020. godine, tužilac je privremeno udaljen sa rada zbog toga što je učinio povredu radne obaveze jer nije postupao u skladu sa opštim aktima poslodavca. Rešenjem tuženog broj ... od 28.05.2020. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu od 26.12.2011. godine, primenom odredaba članova 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu, člana 73. stav 2. tačke 1. i 5. kao i člana 74. stav 1. tačka 8. i 36. Kolektivnog ugovora kod poslodavca, a zbog učinjenih povreda radnih obaveza (nesavesno i nemarno izvršenje radnih obaveza, nezakonito raspolaganje imovinom i druge nezakonite radnje, prouzrokovanje materijalne štete preduzeću usled nastalog manjka u magacinu), na taj način što je u periodu od 23.12.2019. godine do 08.05.2020. godine, svojim nemarnim i nesavesnim radom kao računopolagač magacina poslodavcu prouzrokovao manjak goriva u količini od 58.300,50 litara, što je utvrđeno popisom od 08.05.2020. godine. Pobijanim rešenjem tužiocu je stavljeno na teret da je u tom periodu i u svojstvu računopolagača magacina neposredno pred godišnji popis u cilju prikrivanja razlike između knjigovodstvenog i stvarnog stanja goriva u cisterni-benzinskoj pumpi ( koju je uočio još ranije tokom 2019.godine) od dobavljača „Knez petrol“ poručio i dana 23.12.2019. godine zaprimio cisternu goriva od 29.577 litara koju nije blagovremeno evidentirao u informacionom sistemu kao primljenu količinu goriva već je to učinio delimično 10.01.2020. godine, da bi konačan prijem izvršio tek 20.02.2020. godine i to nakon opomene službe finansija poslodavca. Donošenju osporenog rešenja o otkazu, prethodilo je upozorenje tuženog o postojanju razloga za otkaz od 14.05.2020. godine, koje je tužilac primio 05.05.2020. godine u prostorijama poslodavca i na koje se izjasnio 25.05.2020. godine preporučenom pošiljkom negirajući povredu radne obaveze i iznete navode poslodavca.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava iz odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. i 5.,165. i 180. Zakona o radu, odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i rešenja o privremenom udaljenju sa rada, jer su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za otkaz ugovora o radu na inicijativu poslodavca zbog toga što se tužilac ponašao se suprotno propisanim pravilima tuženog, odnosno što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene članom 73. stav 2. tačke 1. i 5. kao i člana 74. stav 1. tačka 8. i 36. Kolektivnog ugovora tuženog, te da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto u zakonito sprovedenom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1); ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 5).

Prema odredbama člana 74. stav 1. tačke 8. i 36. Kolektivnog ugovora tuženog predviđeno je da će se opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu shodno članu 73. stav 2. tačka 5. tog ugovora smatrati svaka sledeća učinjena povreda radne obaveze i to: nezakonito raspolaganje imovinom i druge nezakonite radnje i prouzrokovanje materijalne štete preduzeću usled nastalog manjka u maloprodajnom objektu ili magacinu.

Povreda radne obaveze predstavlja zakonski razlog zbog kojeg se zaposlenom može otkazati ugovor o radu. U konkretnom slučaju je utvrđeno da tužilac nije blagovremeno prijavio manjak goriva za koji je znao u dužem vremenskom periodu , pa kako je u konkretnom slučaju manjak bio očigledan jer je isti utvrđen prilikom popisa kod tuženog (58.300,50 litara), a sam tužilac je u svom iskazu priznao da je znao za manjak, to je šteta po imovinu poslodavca nesporno nastala i utvrđenje visine štete u konkretnom slučaju nije uslov za pravilnu proceduru u donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu. Utvrđeno je da je tužilac prkoračio granice ovlašćenja koja su mu data, a o čemu je imao svest, jer je tužiocu kao točiocu goriva i vozaču teretnog vozila, moralo biti poznato da navedeno ponašanje predstavlja nesavestan i nemaran odnos prema imovini poslodavca i prema izvršavanju radnih obaveza, a pod kojima se smatra izvršenje radnih obaveza pri čemu zaposleni ne pokazuju uobičajenu pažnju koja se očekuje od prosečnog zaposlenog i ne ponaša se kao dobar domaćin iako je morao biti svestan štetnih posledica takvog ponašanja. Prema tome, na taj način tužilac je svojom krivicom učinio povrede radne obaveze predviđene odredbom člana 73. stav 2. tačke 1. i 5. kao i člana 74. stav 1. tačka 8. i 36. Kolektivnog ugovora tuženog, pa mu je tuženi, kao poslodavac, pravilno otkazao ugovor o radu.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tužilac iskazao ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca odnosno ponašanje suprotno ponašanju koje se očekuje od dobrog privrednika i koje poslodavac može da toleriše. Stoga su i po stanovištu Vrhovnog suda bili ispunjeni zakonski uslovi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, jer je tužilac svojom krivicom učinio povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu, u vezi člana 73. stav 2. tačke 1. i 5. kao i člana 74. stav 1. tačka 8. i 36. Kolektivnog ugovora tuženog, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije u konkretnom slučaju u pobijanom rešenju kao i u upozorenju koje mu je prethodilo, detaljno su opisane povrede radnih obaveza koje su tužiocu stavljene na teret a koje je počinio svojom krivicom, tako što je nesavesno i nemarno izvršavao poverene radne obaveze, nezakonito raspolagao imovinom, prouzrokovao materijalnu štetu preduzeću usled nastalog manjka u magacinu, pa mu je tuženi u zakonito sprovedenom postupku otkazao ugovor o radu. Sledom navedenog u konkretnom slučaju nije povređeno pravo tužioca na odbranu od otkaznog razloga dato materijalno-pravnim propisima jer je tužiocu stavljena na teret konkretna radnja kojom je povređena radna obaveza predviđena kao osnov za otkaz ugovora o radu. U postupku je utvrđeno da je tuženi tužioca pismeno upozorio na postojanje razloga za otkaz na koje upozorenje se tužilac izjasnio dopisom od 25.05.2020. godine, pa je suprotno navodima revizije tužiocu bilo omogućeno pravo na odbranu što je i svrha upozorenja.

Predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi u reviziji kojima se stavljaju primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP. Pritom je drugostepeni sud u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužioca kojima je s pozivom na bitne povrede odredaba parničnog posutpka učinjene u postupku pred prvostepenim sudom i s pozivom na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje osporavao pravilnost porvostepene presude, a koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Imajući u vidu da je tužiocu ugovor o radu zakonito otkazan, neosnovan je njegov zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković