Odbijanje revizije zbog neblagovremenosti predloga za ponavljanje postupka

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz stanja u predmetu sledi da je presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 825/11 od 19.04.2012. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4709/12 od 13.02.2014. godine, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud tuženog obaveže da im isplati razliku između minimalne zarade i zarade po ugovoru o radu za određeni period. Odluke su zasnovane na činjenici da su parnične stranke zaključile aneks ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti kojim su, zbog poremećaja u poslovanju, ugovorili isplatu minimalne zarade za period od 01.06.2008. godine do 31.08.2008. godine. Nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci nemaju pravo na isplatu razlike zarade između isplaćene minimalne zarade do pripadajuće zarade prema Pravilniku o radu tuženog, s obzirom da je isplatom zarade u visini minimalne zarade, kako je to ugovoreno aneksima o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti, tuženi, u smislu odredbe člana 295. Zakona o obligacionim odnosima, ispunio svoju obavezu prema tužiocima koji u ovoj parnici nisu tražili poništaj ni utvrđenje ništavosti tog aneksa.

Podneskom od 15.08.2019. godine, tužioci su tražili ponavljanje postupka, iz razloga propisanog odredbom člana 422. stav 1. tačka 8. Zakona o parničnom postupku, odnosno ako je naknadno pred nadležnim organom pravnosnažno rešeno prethodno pitanje (član 12.) na kome je odluka zasnovana, na osnovu priložene presude Osnovnog suda u Valjevu P1 2/19 od 22.02.2019. godine, potvrđene presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1401/19 od 11.06.2019. godine, a kojom je utvrđeno da su ništavi aneksi ugovora o radu zaključeni između tužilaca i tuženog.

Kod takvog stanja stvari, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je predlog tužilaca za ponavljanje postupka neblagovremen, shodno odredbi člana 424. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom Zakona propisano je da po proteku roka od 5 godina od dana kada je odluka postala pravnosnažna, predlog za ponavljanje postupka ne može se podneti, osim ako se ponavljanje traži iz razloga navedenih u članu 422. tačka 1, 2, 10. i 11. tog Zakona, što ovde nije slučaj. Odluka Osnovnog suda u Valjevu P1 825/11 od 19.04.2012. godine, pravnosnažna je dana 13.02.2014. godine, kada je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4709/12, što znači da su tužioci imali mogućnost da ponavljanje postupka traže najkasnije do 13.02.2019. godine, pa je njihov predlog za ponavljanje postupka od 15.08.2019. godine, neblagovremen.

Tužioci u reviziji ukazuju da je na osnovu odluke Ustavnog suda koja je objavljena u (''Službenom glasniku RS'' 74/2013), dana 21.08.2013. godine, prestala da važi odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11) i da se dopunjena odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku primenjuje počev od 31.05.2014. godine, dok se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), jer je postupak okončan pre stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 55/2014). Međutim, u ovom slučaju, primenjuje se odredba člana 424. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04... 111/09), imajući u vidu da su tužbu sudu tužioci podneli dana 25.07.2011. godine, dakle pre stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11). Odluka Ustavnog suda, na koju se tužioci u reviziji pozivaju, odnosi se na neustavnost odredbe člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), koji Zakon se ovde ne primenjuje i to u situaciji kada je predlog za ponavljanje postupka podnet u slučaju kad stranka stekne mogućnost da upotrebi Odluku Evropskog suda za ljudska prava ili Ustavnog suda, kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke u tom postupku, što ovde nije slučaj, pošto se predlog tužilaca za ponavljanje postupka ne zasniva na tom razlogu.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci ovog rešenja, doneo u smislu odredbe člana 412., u vezi člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić