Odluka Vrhovnog suda o zakonitosti otkaza ugovora o radu

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1270/20 od 17.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude, donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP jer je odlučivao na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu br. ...-... od 10.01.2014. godine, obavljajući poslove radnog mesta „...“. Rešenjem tuženog br. ...-... od 20.04.2016. godine, otkazan mu je ugovor o radu, sa svim pripadajućim aneksima, zbog toga što je u periodu od 05.01.2016. godine do 29.02.2016. godine svojom krivicom učinio povredu radne obaveze „nepridržavanje propisane tehnologije, postojećih internih procedura režima rada, objavljenih obaveštenja i uputstava i drugih akata kod tuženog“ predviđene članom 14. stav 2. tačka 2. alineja 20. ugovora o radu i članom 95. stav 1. tačka 20. Pravilnika o radu tuženog od 01.10.2014. godine, uz prestanak radnog odnosa sa danom dostavljanja rešenja (21.04.2016. godine). Uvidom u račune – otpremnice na osnovu kojih je roba isporučena maloprodajnim objektima i u izveštaje „hend-held“ uređaja tuženi je utvrdio da je tužilac u navedenom periodu više puta odobrio popust (manuelni rabat) kupcima kada to nije bilo u skladu sa važećim internim aktima tuženog, odnosno da više puta nije odobrio popust kada je to bio u obavezi da učini u skladu sa važećim internim aktima tuženog, te da je mimo procedura („SR dnevna procedura SIS. Doc. 005.01“ i uputstvo „Trade Terms 2016“) obračunavao popust u većim iznosima nego što je to internim aktima tuženog predviđeno. Donošenju predmetnog rešenja prethodilo je upozorenje tuženog br. ...-... od 05.04.2016. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu, koje je tužilac primio istog dana, u kome je detaljno opisan način povrede radne obaveze koju je izvršio u ovom periodu. Tuženi se izjasnio na upozorenje 14.04.2016. godine po proteku roka za izjašnjenje (poslednji dan roka za izjašnjenje bio je 13.04.2016. godine).

Tužilac nije tuženom dostavio zahtev u usmenoj ili pismenoj formi kojim bi mu ukazao na neispravnost „hend-held“ uređaja (na koju se pozivao tokom postupka). Pored toga, tužilac nije obavestio tuženog o svom zdravstvenom stanju koje se odnosi na oslabljeni vid, niti je u vezi sa time zatražio premeštaj na odgovarajuće radno mesto. Tuženi nije mogao da stekne saznanje o tome da tužilac ima oslabljen vid ni nakon obavljenog sistematskog pregleda zaposlenih u Domu zdravlja (sa kojim je imao zaključen ugovor o obavljanju sistematskih pregleda zaposlenih zaveden pod br. .../... od 25.05.2015. godine), jer se po obavljenom pregledu lekarski izveštaj dostavlja direktno zaposlenom, dok se poslodavcu dostavlja samo statistički izveštaj bez ličnih podataka zaposlenih u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Prema karnetu – evidenciji prisutnosti na radu za tužioca ( period od 01.10.2014. godine do 20.04.2016. godine), tuženi je vodio urednu evidenciju o prisutnosti na radu i ostvarenim radnim satima tužioca. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, u varijanti zasnovanoj na evidenciji o prisutnosti tužioca na radu, utvrđeno je da je tuženi isplatio tužiocu pripadajuću mesečnu zaradu za navedeni period (prema njegovom radnom angažovanju).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba članova 179. stav 2. tačka 5., 180. i 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/14), odbili zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 20.04.2016. godine, vraćanje na rad i isplatu razlike između isplaćene zarade i uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada za utuženi period, kao i za uplatu traženih doprinosa na razliku zarade. Odbacili su tužbu tužioca u delu kojim je traženo vraćanje na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima kao nedozvoljenu jer sud nije nadležan da odlučuje o tom tužbenom zahtevu, s obzirom da je raspoređivanje zaposlenih u skladu sa vrstom i stepenom stručne spreme i radnim sposobnostima u isključivoj nadležnosti poslodavca, o čemu odlučuje u zavisnosti od procesa i organizacije rada.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Članom 14. stav 1. tačka 2. Ugovora o radu tužioca od 10.01.2014. godine propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: „neobaveštavanje poslodavca o zdravstvenom stanju ili drugim okolnostima koje bitno utiču na obavljanje poslova za koje je zaključen ugovor o radu“ (alineja 11.) i „nepridržavanja propisane tehnologije, postojećih internih procedura, režima rada, obavljenih obaveštenja i uputstava i drugih opštih akata kod poslodavca“ (alineja 20).

Članom 95. stav 1. tačka 20. Pravilnika o radu tuženog od 01.10.2014. godine, kao povreda radne obaveze propisano je „nepridržavanje propisane tehnologije, postojećih internih procedura, režima rada, objavljenih obaveštenja i upustava i drugih opštih akata kod tuženog“.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca u periodu od 05.01.2016. godine do 29.02.2016. godine stekla obeležja povrede radne obaveze predviđene članom 14. stav 1. tačka 2. alineja 20. ugovora o radu i članom 95. stav 1. tačka 20. Pravilnika o radu tuženog, pa mu je predmetnim rešenjem tuženog od 20.04.2016. godine zakonito otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi poslodavac je tužioca pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, to nema osnova da bude vraćen na rad kod tuženog u smislu člana 191. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su utvrdili postojanje krivice tužioca za učinjenu povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret učinjene, između ostalog, i time što je u navedenom periodu pogrešno unosio popust (manuelni rabat) kupcima u „Hend-Held“ uređaju tuženog, čime je narušio poslovni ugled tuženog (u vezi sa čime je nastala i šteta po tuženog koja nije predmet ovog postupka), za šta nije od značaja visina pretrpljene štete. Pri tome, tužilac tokom postupka nije u skladu sa članovima 228. i 231. stav 2. ZPP dokazao da je tuženom prijavljivao neispravnost ovog uređaja (na koju se pozvao tek u svojoj izjavi od 18.03.2016. godine povodom izveštaja „Hend-Held“ sistema o odobravanju rabata u periodu od 05.01.2016. godine do 29.02.2016. godine), ni o problemima sa vidom, što je bio u obavezi da učini po članu 14. stav 1. tačka 2. alineje 11. i 20. Ugovora o radu koji je zaključio sa poslodavcem. Pored toga, tačnost izveštaja ovog uređaja u pogledu popusta (manuelnog rabata) potvrđena je veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke tokom prvostepenog postupka (kojim je utvrđeno postojanje razlike više - manje odobrenog rabata u iznosu od 5.279,00 dinara).

Ostale iznete revizijske navode Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim, zato što se njima posredno ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što na osnovu člana 407. stav 2. ZPP nije dozvoljen revizijski razlog, uz ponavljanje razloga koji su isticani u žalbi, a koji su bili predmet ocene od strane drugostepenog suda.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju odbijen je kao neosnovan jer nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković