Delimično usvajanje posebne revizije i smanjenje naknade štete za zlostavljanje na radu

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića, Branke Dražić, Danijele Nikolić i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., ul. ... br. ..., čiji je punomoćnik Nenad Dašić, advokat iz ..., protiv tuženog NIS a.d. iz Novog Sada, čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat iz ..., odlučujući o reviziji tuženog koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u 16.07.2020. godine doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE dozvoljava odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, pa se stavu trećem izreke i presuda Višeg suda u Novom Sadu P1 2/19 od 26.06.2019. godine u stavu trećem izreke, tako što SE OBAVEZUJE tuženi da tužiocu na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled pretrpljenog zlostavljanja na radu kod tuženog isplati iznos od 80.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.06.2019. godine pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, dok se tužbeni zahtev preko dosuđenog, a do iznosa od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, odbija kao neosnovan.

U preostalom delu, NE DOZVOLjAVA se odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3249/19 od 18.11.2019. godine i u tom delu se revizija ODBACUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 2/19 od 26.06.2019. godine utvrđeno je da je tužilac, koji je kod tuženog bio raspoređen na poslovima radnog mesta ... u Odeljenju za ... „NIS“ Matica, Služba za ..., Sektor za ..., Kabinet HR direktora „NIS“ a.d. ... sa radnim mestom u ..., ... ..., a nakon toga sa radnim mestom u .., ... ..., počevši od dana 16.12.2009. godine, pa do prestanka radnog odnosa kod tuženog dana 24.05.2013. godine, pretrpeo zlostavljanje na radu kod tuženog, kao poslodavca, koje je bliže označeno u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da se zlostavljanje vršilo sistematski od strane tuženog, a da su zlostavljači bili zaposleni kod tuženog BB, VV i GG. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled pretrpljenog zlostavljanja na radu kod tuženog, isplati iznos od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.06.2019. godine pa do isplate u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom četvrtim izreke tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa do 200.000,00 dinara do traženog iznosa od 500.000,00 dinara, odbijen je kao neosnovan, kao i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da o svom trošku u celini objavi ovu presudu u dnevnom listu „Kurir“, kao listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije i to u roku od 8 dana od dana donošenja presude, pod pretnjom izvršenja, s tim što se tuženi ove obaveze može osloboditi ukoliko plati tužiocu iznos od 300.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana donošenja presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 175.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3249/19 od 18.11.2019. godine stavom prvim izreke, žalba tužioca je delimično usvojena, a presuda Višeg suda u Novom Sadu P1 2/19 od 26.06.2019. godine u odbijajućem delu delimično preinačena, tako što je obavezan tuženi da o svom trošku objavi u dnevnom listu „Kurir“ uvodni deo i izreku presude, s tim što se tuženi ove obaveze može osloboditi ukoliko tužiocu isplati iznos od 300.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana donošenja presude. Stavom drugim izreke žalba tuženog je delimično usvojena i tužbeni zahtev u usvajajućem delu kojim je utvrđeno da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu na taj način što ga je tuženi nakon podnošenja zahteva za zaštitu od zlostavljanja na radu nezakonito uputio na plaćeno odsustvo i sa danom 24.05.2013. godine otkazao tužiocu ugovor o radu kao tehnološkom višku, preinačio, tako što je ovaj deo tužbenog zahteva odbio i odbio je zahtev za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 145.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do isplate. Stavom trećim izreke je konstatovano da je u preostalom delu žalba tužioca i žalba tuženog odbijena i presuda u preostalom usvajajućem i odbijajućem delu potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 sa izmenama i dopunama), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (stav 1). Prema stavu 2. istog člana ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda uslovi za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije iz člana 404. stav 1. ZPP delimično nisu ispunjeni. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba za novim tumačenjem prava u pogledu primene članova 6. i 29. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ br. 36/2010) koji se odnose na pojam zlostavljanja i izvršioca zlostavljanja, kao i na sudsku zaštitu u sporu ove vrste. Pozivanje tuženog u reviziji na presude Apelacionog suda u Beogradu u kojima su odbijeni tužbeni zahtevi sa stavom da nema mesta zlostavljanju, mobingu praznog stola, nedavanju sredstava za rad i dr. nikako ne ukazuje na neujednačenu sudsku praksu u sporovima radi zaštite od zlostavljanja na radu, već se svako takvo pitanje rešava zavisno od konkretnog činjeničnog i pravnog osnova.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija u tom delu nije dozvoljena.

Tužba u ovoj parnici podneta je dana 11.10.2012. godine, a kao vrednost spora označen je iznos od 1.000.000,00 dinara.

Prema prirodi tražene pravne zaštite, primenom odredbe člana 29. stav 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 36/10), ovaj spor spada u parnice iz radnih odnosa, a stavom 5. istog člana propisano je da ako ovim zakonom nisu predviđena posebna pravila, u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, shodno se primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje parnični postupak. Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nije predviđeno da je u ovoj vrsti spora revizija uvek dozvoljena, a prema odredbi člana 441. ZPP-a, u parnicama iz radnih sporova revizija je dozvoljena samo u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi zaštite od zlostavljanja na radu i nakanade štete podneta je 26.10.2015. godine, a pobijana vrednost predmeta spora je 1.000.000,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod iznosa od 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju ne radi o parnici iz radnog odnosa u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku (kod kojih je revizija uvek dozvoljena), iako tužilac tužbom traži zaštitu prava iz radnog odnosa, jer predmet tražene pravne zaštite nije zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, a da pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao je da revizija nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Prilikom ocene dozvoljenosti revizije, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je u konkretnom slučaju pobijanom odlukom delimično preinačena prvostepena presuda, ali je našao da nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. Naime, navedena odredba može se primeniti samo kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti spora, odnosno u slučaju kada se radi o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne presude u kojoj je pobijani deo pravnosnažne presude ili označena vrednost predmeta spora ispod granične vrednosti za dozvoljenost revizije, ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom ovog zakona ili posebnim zakonom određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti spora nije dozvoljena.

Na osnovu napred navedenog primenom odredbi člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije u delu kojim se pobija drugostepena presuda kojim je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda tužioca usled pretrpljenog zlostavljanja na radu kod tuženog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1., jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse imajući u vidu razloge koje je u reviziji dao tuženi, kao i navode u obrazloženju odluka nižestepenih sudova.

Naime, prvostepeni sud je tužiocu na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled pretrpljenog zlostavljanja na radu kod tuženog dosudio iznos od 200.000,00 dinara, a drugostepeni sud ovu odluku potvrdio, sa obrazloženjem da su radnje tuženog koje je predstavljaju zlostavljanje dovele do povrede dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta i položaja tužioca.

Odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naružnosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah sud će ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1). Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2).

U konkretnom slučaju, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac premeštanje u ... službu teško doživeo i da je zbog toga pretrpeo najteži životni period, da je nekoliko puta bio kod neuropsihijatra, izgubio je san i bio je razdražljiv. Kod kuće je obavljao sve kućne poslove i brinuo o deci, jer mu je supruga zaposlena, ali je uvideo da to nije bilo loše jer su deca zadovoljna, a supruga rasterećena. Okolina nije promenila mišljenje o tužiocu, međutim, se on lično osećao degradiranim, jer nakon otkaza kod tuženog nije bio zaposlen, a sebe smatra sposobnim za rad. S početkom rada na registratorima kod tužioca je došlo do pojave duševnih bolova srednjeg nivoa u prvih mesec dana, potom blagog nivoa, sve do dobijanja otkaza, što je za posledicu imalo pad volje i poletnosti, što bi se moglo dovesti u vezu sa događajima na poslu iz spornog perioda.

Naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje kojim se ublažavaju poremećaji u psihičkoj sferi oštećenog). To nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, naknada određena od strane nižestepenih sudova previsoko je odmerena. U konkretnom slučaju, tužilac je trpeo štetne posledice u vidu duševnih bolova, jer je izgubio ugled koji je do tada uživao u svom kolektivu, kolege su ga izbegavale, smatran je odgovornim i vrednim radnikom a povereni su mu zadaci koje može da obavlja i zaposleni nižih kvalifikacija, stručnosti i iskustva od tužioca. Ugled je zadržao u svojoj porodici, koja mu je pružila podršku, a ni okolina nije izmenila stav prema njemu.

Imajući u vidu ove okolnosti konkretnog slučaja, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iznos od 80.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog povreda ugleda i časti, imajući u vidu napred navedene činjenice, a posebno činjenicu da okolina nije promenila mišljenje o tužiocu ali da se on lično osećao degradiranim, jer nakon otkaza kod tuženog nije zaposlen. Naknadom u dosuđenom iznosu, duševni bol tužioca neće biti otklonjen ali će biti ublažen, jer će mu omogućiti neko zadovoljstvo u najširem smislu reči, u cilju psihičkog smirenja i ublažavanja patnje. Dosuđivanje naknade preko navedenog iznosa bilo bi protivno cilju kome služi takva naknada, čime bi se pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, u smislu odredbe člana 200. stav 2. ZOO.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić