Preinačena presuda i dosuđena naknada za topli obrok i regres

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a i iz razloga navedenih u članu 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 87/18), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na osnovu Aneksa ugovora o radu broj 4 od 28.08.2015. godine, koji je zaključio sa tuženim kao pravnim sledbenikom tuženog,,Železnice Srbije“ A.D. Beograd, čijom statusnom promenom je formiran tuženi. Tuženi je kao poslodavac sledbenik preuzeo Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika „Železnice Srbije“ A.D. Beograd. U utuženom periodu, tuženi poslodavac zaposlenima nije isplaćivao naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora izraženu u novčanim iznosima, niti je u obračunu zarade posebno iskazivao iznose isplaćene zaposlenima po ovom osnovu. Visina utuženih iznosa naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora utvrđena je na osnovu ocene nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, obračunata u skladu sa članom 171. Kolektivnog ugovora kod poslodavca („Službeni glasnik RS“ br. 37/95 ... 7/00).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da tuženi nije isplatio tužiocu troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora i primenom pravila iz člana 118. Zakona o radu, usvojio tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom predviđeno je Zakonom o radu. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. tog aneksa izmenjen je član 61. Kolektivnog ugovora i određena vrednost radnog sata za obračun i isplatu zarade. Odredbom člana 5. stav 6. aneksa Kolektivnog ugovora propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost troškova ishrane u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan čas. Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Poslodavcima je počev od 01.01.2006. godine ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao prava po osnovu rada priznatih zakonom. Visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi nije dostavio odluku o visini ovih naknada, pa se osnovano može zaključiti da takvu odluku nije ni doneo, ali to ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Pri tom se ne može prihvatiti da su tužiocu ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, jer tuženi nije iznose ovih naknada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Stoga se može zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. S obzirom da aneks kolektivnog ugovora ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu tih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. Tužilac je u ovom slučaju postavio tužbeni zahtev u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom tih parametara, zbog čega je takav tužbeni zahtev osnovan.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 102.321,15 dinara, i to za sastav revizije od strane advokata iznos od 12.000,00 dinara, na ime sudske takse na reviziju iznos od 36.128,46 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji iznos od 54.192,69 dinara, saglasno odredbama člana 153., 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 28/94...95/18).

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić