Presuda o poništaju nezakonitog otkaza direktora zbog nedostatka konkretizacije

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2605/21 od 07.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tuženog da drugostepeni sud nije dao obrazloženje za ocenu izvedenih dokaza i da pobijana presuda sadrži razloge koji su nerazumljivi i protivrečni sami sebi, ukazuje se na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP i člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koje nisu propisane kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Takođe, revizijski navodi da drugostepeni sud nije cenio žalbene navode tuženog, kojim se ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi sa članom 396. stav 1. ZPP nisu osnovani, jer je drugostepenii sud cenio i dao razloge u pogledu žalbenih navoda tuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu zaključenog Ugovora o radu od 05.02.2008. godine i pripadajućih aneksa, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog, radi obavljanja poslova direktora. Spornim rešenjem tuženog broj 49 od 19.01.2017. godine, tužiocu je otkazan Ugovor o radu od 05.02.2008. godine sa pripadajućim aneksima zbog povrede radne obaveze u skladu sa članom 179. stav 2. tačka 1, 2. i 5. Zakona o radu i odredaba tačke 14. alineje 2, 3. i 15. Ugovora o radu, kojim je predviđeno da poslodavac može otkazati Ugovor o radu zaposlenom koji neblagovremeno, nesavesno i/ili nemarno izvršava poslove, odnosno izvršava poslove suprotno zakonu, propisima i aktima društva, zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja, te ne dostavlja ili neblagovremeno dostavlja informacije ili podatke, odnosno daje netačne ili nepotpune informacije ili podatke koji su od uticaja na donošenje odluka organa društva ili od uticaja na dostavljanje podataka ili izveštaja nadležnim organima u društvu i van društva. Pre donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, pismenim Upozorenjem broj 487/2016 od 14.12.2016. godine, tužilac je upozoren da su stekli razlozi za otkaz ugovora o radu.

U pogledu prvog otkaznog razloga za otkaz ugovora o radu, utvrđeno je da tužilac, kojem se stavlja na teret da nije utvrdio posebne instrukcije ili interne akte kojima bi se na poseban način regulisalo ulaganje zaposlenih u hartije od vrednosti ili u investicione jedinice u cilju sprečavanja konflikta interesa i zloupotrebe insajderskih informacija i mera u slučaju zloupotrebe istih, kao i da društvo vodi evidenciju o investicijama zaposlenih u fondove društva, nije imao obavezu utvrđivanja posebnih instrukcija ili internih akata kojima bi se na poseban način regulisalo ulaganje zaposlenih u hartije od vrednosti ili u investicione jedinice, da je sve što je bio dužan da donese od akata doneo, s obzirom da je doneo pedeset različitih akata. Komisija za hartije od vrednosti, koja je zadužena da nadzire poslovanje društva, nije stavila primedbe niti je upozorila tužioca da nešto nije bilo u redu uz ostavljanje roka za otklanjanje nedostataka. Prema članu 7. Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog, u nadležnosti direktora je da između ostalog donosi opšta akta, uputstva i pravila koja su u njegovoj nadležnosti, saglasno zakonu i aktima tuženog uz zaključak da se pod ovu obavezu ne može svrstati povreda na radu tužioca, s obzirom da tužilac jeste donosio akte, a ukoliko bi izostavio određenu oblast da reguliše morao je biti od strane Upravnog, odnosno Nadzornog odbora tuženog opomenut, jer oni kontrolišu njegov rad.

Odlučujući o drugom otkaznom razogu koji se odnosi na činjenicu da tužilac nije, iako je znao i morao znati za postojanje obaveze propisane odredbom člana 82. Pravila poslovanja društva pre planiranog investiranja u svoje ime i u ime lica povezanih sa njim, obaveštava Nadzorni odbor društva, što potvrđuje i Word dokument „obaveštenje o nameri ulaganja u investicione jedinice BB Novčani fond od 08.04.2015. godine, koji nije potpisan od strane poslodavca, niti je prosleđen Nadzornom odboru tuženog, što ukazuje na svesno i grubo kršenje normi pozitivnih propisa i akata, utvrđeno je da je poslednja transakcija tužioca izvršena 06.05.2015. godine, prema sadržaju liste transakcije tužioca u periodu od 30.04.2015. godnie do 23.12.2016. godine, pa su nižestepeni sudovi zaključili da je i ovaj otkazni razlog neosnovan, s obzirom da je ugovor o radu tužiocu otkazan 19.01.2017. godine nakon isteka objektivnog roka zastarelosti iz člana 184. stav 1. Zakona o radu, posle kog roka tuženi nije mogao tužiocu da otkaže ugovor o radu.

U odnosu na otkazni razlog da je tužilac koristio podatke koje je dobijao u obavljanju posla, radi ulaganja u investicione fondove kojima upravlja društvo, iako je znao i bio dužan da zna da je takvo postupanje u spuprotnosti sa odredbom člana 82. Pravila poslovanja tuženog, tuženi nije prilikom donošenja osporenog rešenja naveo koje je konkretno podatke dobijene u obavljanju poslova tužilac koristio, kao ni na koji način je do njih došao, prilikom koje konkretne kupovine ili prodaje investicione jedinice i na koji način ih je koristio, tako da je u osporenom rešenju izostala konkretizacija, odnosno navođenje načina, mesta i vremena izvršenja povrede, pa su nižestepeni sudovi zaključili da je i ovaj otkazni razlog neosnovan jer tuženi nije dokazao koje je podatke tužilac koristio prilikom kupoprodaje investicionih jedinica, odnosno nije dokazao na koji način je tužilac svoje interese i interese zaposlenih i organa uprave društva stavio ispred interesa članova fonda.

Kod utvrđenog, a imajući u vidu da Zakon o investicionim fondovima i podzakonski akti ne zabranjuju zaposlenima u društvu za upravljanje investicionim fondovima da ulažu u iste hartije od vrednosti u koje se ulaže imovina fondova, niti je zabranjeno da se akcije ulažu istog dana, niti pravila poslovanja tuženog ne zabranjuje zaposlenima da ulažu u hartije od vrednosti u koji se uloži imovina fondova, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu uz obavezu tuženog da izvrši restituciju i vrati tužioca na rad. Usvojen je i tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade na osnovu člana 191. Zakona o radu u vezi sa članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, čija visina je utvrđena iz obračuna zarada koji je dostavio tuženi. Primenom odredaba člana 2, 3, 7. i 51. Zakona o obaveznom socijalnom osiguranju obavezan je tuženi da tužiocu izvrši uplatu doprinosa kod Republičkog fonda PIO, Filijala Beograd. Odredbom člana 6.1. Ugovora o radu propisano je da zaposleni ima pravo na zaradu po osnovu doprinosa poslovnom uspehu društva (bonus) pa imajući u vidu navedenu odredbu Ugovora o radu od 05.02.2008. godine, obavezao tuženog da tužiocu po ovom osnovu isplati bonus koji je utvrđen iz izveštaja tuženog.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo donoseći pobijanu odluku.

Revizijom tuženog se osporava stanovište nižestepenih sudova. Izneti revizijski navodi predstavljaju sopstveno tumačenje prava od strane revidenta koje nema pravno utemeljenje utvrđenim činjenicama, pa ih Vrhovni sud ne prihvata, kao osnovane.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1, 2. i 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze; ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja; ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Članom 191. stav 1. ovog zakona propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Na osnovu odredbe člana 184. stav 1. Zakona o radu, otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1. i stava 2, 3, 5. i 6. tog zakona, poslodavac može dati otkaz zaposlenom u roku od šest meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od jedne godine od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Odredbom člana 28. Statuta tuženog, propisana je nadležnost direktora Društva, između ostalog donošenje opštih akata, uputstva i pravila koja su u njegovoj nadležnosti, saglasno zakonu i aktima društva, a što je propisano i članom 7. Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova Društva.

Članom 16. Zakona o investicionim fondovima, propisano je da opšti akti društva za upravljanje su osnivački akt, pravila poslovanja i drugi opšti akti.

U konkretnom slučaju, u odnosu na prvi otkazni razlog, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tuženi nije dokazao da je tužilac propustio da postupi u skladu sa ovom radnom obavezom. Imajući u vidu, sadržinu Statuta tuženog i Pravilnika o organizaciji i sistematizacije poslova društva, u pogledu nadležnosti direktora, a kod utvrđenog da je tužilac u toku rada doneo niz različitih akata iz svoje nadležnosti i da na njegov rad nije bilo primedbi od strane Komisije za hartije od vrednosti koja je zadužena da nadzire poslovanje društva, niti je eventualno upozoren od strane Upravnog i Nadzornog odbora da je propustio da određenu oblast reguliše, pravilno je primenjeno pravilo o teretu dokazivanja. Revident u odnosu na ovaj otkazni razlog ponavlja navode da tužilac nije doneo instrukcije, proceduru ili druge akte koji regulišu ulaganje zaposlenih u hartije od vrednosti ili u investicione jedinice, osporavajući na taj način utvrđeno činjenično stanje, što ne može predstavljati revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Osim toga, drugostepeni sud je cenio žalbene navode u ovom delu uz pravilan zaključak da aktima tuženog nije bila propisana obaveza da tužilac kao direktor donese baš ove instrukcije ili interne akte zbog čijeg nedonošenja mu je otkazan Ugovor o radu.

U odnosu na drugi otkazni razlog, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je protekao objektivni rok zastarelosti nakon kog tuženi nije zakonito mogao tužiocu da otkaže ugovor o radu, s obzirom da je poslednja transakcija tužioca izvršena 06.05.2015. godine, a ugovor o radu otkazan 19.01.2017. godine po isteku objektivnog roka zastarelosti iz člana 184. stav 1. Zakona o radu, a navodima revidenta se osprava ovaj zaključak ukazujući na vremenski period u kome je tužilac ispostavio 474 naloga za kupovinu akcija različitih izdavalaca preko svojih računa i računa povezanih lica, ponavljajući žalbene navode koji su takođe bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda pa ih ovaj sud neće ponavljati.

U pogledu trećeg otkaznog razloga, ovaj sud prihvata date razloge nižestepenih sudova da je izostala konkretizacija ovog otkaznog razloga. Dajući sopstvenu ocenu iskaza svedoka revident osporava navedeni zaključak da je izostala konkretizacija razloga za povredu radne obaveze koja se tužiocu stavlja na teret, što predstavlja ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP i faktički osporavanje činjeničnog stanja, što sve ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Posledica nezakonitog otkaza je obaveza tuženog da tužioca vrati na rad i da mu naknadi štetu na ime neisplaćene zarade za period kada nije ostvarivao zaradu u smislu odredbe člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu i da za tužioca uplati pripadajuće doprinose nadležnim fondovima, kako je pravilno odlučeno od strane nižestepenih sudova. Obaveza tuženog na uplatu zarade po osnovu doprinosa poslovnom uspehu tuženog (bonus) proističe iz odredbe člana 6.1. Ugovora o radu kojim je propisano da zaposleni ima pravo na zaradu po osnovu doprinosa poslovnom uspehu društva, pa su i u ovom delu pokazuju kao neosnovani razlozi revizije.

Kako se revizijskim navodima ne dovodi u pitanje pravilnost drugostepene odluke, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen jer tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, kao i zahtev tužioca za naknadu sastava odgovora na reviziju jer navedeni trošak nije bio potreban, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković