Nezakonitost otkaza ugovora o radu na određeno vreme pre ispunjenja uslova

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu obe parnične stranke su izjavile reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija tužene neosnovana, a revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je, počev od 07.05.2007. godine radila kod tužene po više ugovora o radu na određeno vreme, a 29.02.2016. godine sa tuženom školom je zaključila ugovorom o radu na određeno vreme, na osnovu člana 132. stav 1. tačka 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu, za obavljanje poslova ... u izdvojenom odeljenju škole u ... . Međutim, 25.04.2016. godine, direktor tužene škole je doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji sa danom donošenja rešenja, sa obrazloženjem da nadležno ministarstvo nije dalo saglasnost, da škola nije ni raspisala konkurs za popunjavanje upražnjenog radnog mesta, zbog čega je radni odnos tužilji, u skladu sa zakonom, morao biti ograničen najduže na 60 dana. Odlučujući o prigovoru tužilje izjavljenom protiv prvostepene odluke, Školski odbor je 13.05.2016. godine doneo rešenje kojim je naložio direktoru tužene da preispita svoju odluku. Na radno mesto koje je do tada obavljala tužilja, primljena je druga zaposlena.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji, ali je tužbu sa zahtevom za vraćanje na rad odbacio, nalazeći da sud nije ovlašćen da nalaže poslodavcu da zaposlenog vrati na rad.

Pobijanom drugostepenom odlukom potvđena je prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o zakonitosti odluke direktora tužene od 25.04.2016. godine, ali je ista preinačena u delu kojim je odlučeno o zahtevu za vraćanje na rad, tako što je tužbeni zahtev tužilje u ovom delu odbijen, kao neosnova.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom, pravilno poništena odluka direktora tužene od 25.04.2016. godine, kojom je tužilji otkazan ugovor o radu.

Naime, 26.02.2016. godine tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu na određeno vreme, do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnog izbora kandidata po konkursu, saglasno članu 132. stav 1. tačka 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Sl.glasnik RS" br.72/09, ... 55/13). Pobijanom odlukom direktora tuženog od 25.04.2016. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu uz obrazloženje da tuženi nije ni raspisao konkurs, jer nema saglasnost nadležnog ministarstva, pa je takav ugovor nezakonit i nije ni mogao biti zaključen, već je radni odnos, u skladu sa zakonom, mogla zaključiti samo na određeno vreme od 60 dana, zbog čega joj je (zbog isteka ovog roka – od 60 dana), otkazan zaključeni ugovor.

Odredbom člana 144. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisano je da radni odnos zaposlenog u ustanovi prestaje u skladu sa zakonom, na osnovu rešenja direktora, a prema odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu ("Sl.glasnik RS" br.24/05, ... i 75/14, koji se primenjuje kao opšti zakon), zaposlenom prestaje radni odnos istekom roka za koji je zasnovan. Među strankama nije sporno da tužena škola nije raspisala konkurs radi popunjavanja radnog mesta na koje je tužilja raspoređena zaključenim ugovorom o radu, ali ova okolnost ne znači da je nastupio rok koji se odnosi na prestanak radnog odnosa - po konačnom izboru kandidata. Pri tom, trajnje radnog odnosa na određeno vreme tužilji određeno je do preuzimanja zaposlenog ili do konačnog izbora kandidata po konkursu. To znači da je tužilja imala pravo da radi kod tuženog i do preuzimanja zaposlenog koji je u radnom odnosu na neodređeno vreme u drugoj ustanovi i ostao je neraspoređen ili ima status zaposlenog sa nepunim radnim vremenom, odnosno sa liste zaposlenih sa koje se vrši preuzimanje, u smislu člana 131. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, za šta nije potrebno raspisivanje konkursa. Kako ovaj uslov za prestanak radnog odnosa nije nastupio, to nije bilo ni mesta za donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i navode tuženog, kao i navode iz obrazloženja pobijane odluke direktora tuženog - da je ugovor o radu nezakonit, te da nije mogao ni biti zaključen sa rokom navedenim u ugovoru (jer konkurs nije raspisan i nije dobijena saglasnost nadležnog ministarstva za zapošljavanje novog lica), pa nalazi da su isti neosnovani. Naime, tužena škola je mogla zaposliti lice (tužilju) do preuzimanja zaposlenog iz druge ustanove, a saglasnost Ministarstva finasija mogla pribaviti naknadno a potom i raspisati konkursa za prijem zaposlenog. Imajući ovo u vidu, kao i da je uslove i rokove za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme odredila tužena škola, pri čemu ugovor o radu tužilji nije otkazan zbog nezakonito zaključenog ugovora o radu, već direktor tuženog rešenjem o otkazu određuje novi rok na koji tužilji traje ugovor o radu, a rešenje o otkazu donosi zbog isteka tog roka, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da sudovi osnovano zaključuju da je pobijanom odlukom tužilji nezakonito otkazan ugovor o radu.

Revizijom tužene ukazuje se i da je tužba tužilje nedozvoljena iz razloga što je tužbenim zahtevom obuhvaćena samo prvostepena odluka, da sudovi nisu mogli ceniti zakonitost odluke Školskog odbora, jer ona nije ni bila predmet tužbenog zahteva, a da je ovom (drugostepenom) odlukom poništeno rešenje direktora tužene uz pravnu pouku tužilji da može tražiti sudsku zaštitu u zakonskom roku, koju ona nije tražila, zbog čega joj u ovom postupku nije ni mogla biti pružena takva zaštita.

Odredbom člana 145. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja jeste predviđeno dvostepeno odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih, što podrazumeva i odluku o prestanku radnog odnosa, a što dalje znači da predmet tužbenog zahteva u sudskom sporu, u cilju zaštite povređenog prava zaposlenog, mora biti konačna odluka poslodavca, odnosno odluka doneta povodom prigovora protiv prvostepenog rešenja. Međutim, i samo prvostepeno rešenje se može osporavati u sudskom postupku u slučaju da poslodavac i po isteku zakonom propisanog roka nije doneo odluku po prigovoru.

Organ upravljanja, kao drugostepeni organ, povodom izjavljenog prigovora, u skladu sa navedenom zakonskom odredbom, može doneti odluku kojom se prigovor odbacuje - ukoliko je neblagovremen, nedopušten ili izjavljen od neovlašćenog lica (stav 3.), može odbiti prigovor, kao neosnovan (stav 4.) ili poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet direktoru na ponovni postupak Stav 5. istog člana). U konkretnom slučaju Školski odbor je doneo odluku “da direktor tužene preispita rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji”, što ne podrazumeva odluku o prigovoru u smislu navedene zakonske odredbe. Ovim rešenjem prigovor tužilje nije ni odbijen, ni odbačen, niti je poništeno rešenje direktora tužene, kako to pogrešno navodi tužena u reviziji. U takvoj situaciji, iako je drugostepeni organ formalno doneo odluku, o prigovoru tužilje nije odlučeno, jer nije doneta odluka kojom je odlučeno o dozvoljenosti i osnovanosti prigovora, odnosno o zakonitosti pobijane prvostepene odluke, zbog čega se ima smatrati da ista nije ni doneta, a zbog čega je tužilja, u skladu sa odredbom člana 145. stav 7. Zakona, mogla podneti tužbu kojom osporava samo prvostepeno rešenje. Pri tom, okolnost što je tužbu podnela pre isteka roka za donošenje drugostepene odluke, suprotno navodima revizije, ne utiče na njenu dozvoljenost.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje direktora tužene od 25.04.2016. godine, kojom je tužilji otkazan ugovor o radu, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu određeno je da je vraćanje na rad zaposlenog, na njegov zahtev, nužna pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa. Prvostepenom odlukom tužba tužilje sa ovim zahtevom je odbačena, uz zaključak da sud nije ovlašćen da nalaže poslodavcu da zaposlenog vrati na rad.

Pobijanom pravnosnažnom presudom preinačena je prvostepena odluka u ovom delu, tako što je odbijen zahtev kojim je tužilja tražila da se tužena škola obaveže da je vrati na rad, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tužilje osnovano ukazuje da je drugostepena odluka u ovom delu doneta uz bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer u situaciji kada je prvostepenom odlukom odbačena tužba sa određenim zahtevom (u konkretnom slučaju zahtev za vraćanje na rad), takav zahtev više ne postoji, pa ni drugostepeni sud nije mogao odlučivati o osnovanosti tog zahteva.

Kako je u konkretnom slučaju odlučeno na drugačiji način, odnosno zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan, iako je prvostepenom presudom odbačena tužba sa ovim zahtevom, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke, odnosno ukinuo drugostepenu odluku u ovom delu, kao i odluku o troškovima postupka, koja zavisi od uspeha stranaka u sporu.

U ponovnom postupku drugostepeni sudu će odlučiti o žalbi tužilje protiv prvostepene odluke u delu kojim je odbačena tužba sa zahtevom za vraćanje na rad, imajući pri tom u vidu primedbe iz ove presude, pa u zavisnosti od ishoda spora odlučiti i o troškovima postupka i na taj način doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić