Prekluzija prava na tužbu za poništaj rešenja o prestanku rada

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 331. ZPP, s obzirom da je isto veće održalo glavnu raspravu i donelo pobijanu presudu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ugovorom o radu od 01.02.2017. godine zasnovao radni odnos kod tužene na neodređeno vreme na poslovima konobara koji su za dva izvršioca bili sistematizovani Pravilnikom tužene o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 22.12.2016. godine. Dana 10.11.2017. godine Skupština Grada Vranja donela je Odluku o određivanju maksimalnog broja zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu lokalne samouprave Grada Vranja za 2017. godinu, kojim je za tuženu utvrdila da može imati ukupno 28 zaposlenih na neodređeno vreme. U skladu sa tom odlukom tužena je 12.01.2018. godine donela Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je pored ostalih radnih mesta sistematizovano radno mesto „konobar“ – za dva izvršioca i radno mesto“ konobar, vozač motornih vozila“ – za jednog izvršioca. Aneksom ugovora o radu od 23.01.2018. godine tužilac je sa poslova „konobar“ premešten na poslove „konobar, vozač motornih vozila“. Dana 05.02.2018. godine donet je novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod tužene kojim je pored ostalih radnih mesta sitematizovano radno mesto „konobar“ za tri izvršioca, dok radno mesto „konobar, vozač motornih vozila“ nije sistematizovano pod tim nazivom. Dana 14.03.2018. godine donet je predlog Programa rešavanja viška zaposlenih kod tužene, na koji je Nacionalna služba za zapošljavanje dala mišljenje 27.03.2018. godine, nakon čega je Upravni odbor tužene doneo Odluku od 02.04.2018. godine o usvajanju navedenog predloga Programa. Tužilac nije prihvatio ponuđenu anketu da mu sporazumno prestane radni odnos. Direktor tužene je rešenjem broj ..18 od 05.04.2018. godine utvrdio da je prestala potreba za radom tužioca na radnom mestu „konobar, vozač motornih vozila“ zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih kod tužene, koje je tužiocu uručeno 10.04.2018. godine. Rešenjem o otkazu ugovora o radu broj ..18-1 od 05.04.2018. godine, tužiocu je prestao radni odnos zaključeno sa 05.04.2018. godine što je, kako je u istom rešenju navedeno, to prethodno konstatovano rešenjem ..18 od 05.04.2018. godine, sa obrazloženjem da je za njegovim radom prestala potreba. Tužiocu je u skladu sa rešenjem o prestanku radnog odnosa isplaćena otpremnina u iznosu od 113.473,71 dinar. Dana kada je trebalo da mu se uruči rešenje o otkazu ugovora o radu broj ..18-1 od 05.04.2018. godine tužilac se nalazio u Planinarskom domu „Dragan Spasić“ i nije bio u mogućnosti da isto primi, ali je telefonski obavešten. Istog dana od strane tužene sačinjen je dopis tužiocu kojim se konstatuje da je u pitanju dostava rešenja sa konkretizacijom o kojim se odlukama radi, između ostalog i u vezi uručenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Istog dana (05.04.2018. godine) doneta je odluka od strane direktora tuženog o isticanju predmetnog rešenja na oglasnu tablu, pored drugih rešenja koja se tiču tužioca, a što je konstatovano u službenoj belešci sačinjenoj od strane tužene od 05.04.2018. godine. U toku trajanja parnice tužena je dostavila podnesak 26.01.2022. godine sa dokazima, koji je uredno je uručen punomoćniku tužioca 18.08.2023. godine (potpisana dostavnica o uručenju), a koji je sadržao između ostalih pismenih dokaza i rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj ..18-1 od 05.04.2018. godine. Tužba u ovoj parnici sa postavljenim tužbenim zahtevom za poništaj rešenja broj ..18 od 05.04.2018. godine i vraćanja tužioca na rad, i eventualim tužbenim zahtevom za isplatu manje isplaćene otpremnine, i tužbenim zahtevima (kojima je pravosnažno odlučeno Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 569/18 od 14.06.2022. godine) za isplatu neisplaćenog minulog rada, prekovremenog rada, naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor, manje isplaćene zarade i uplate pripadajućih doprinosa, tužilac je podneo 06.06.2018. godine, a tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu broj ..18-1 od 05.04.2018. godine tužilac je postavio u podnesku od 18.08.2023. godine.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje tuženog broj ..18 od 05.04.2018. godine, kojim je utvrđeno da je prestala potreba za radom tužioca, a kojim je tužiocu faktički prestao radni odnos i rešenje o otkazu ugovora o radu broj ..18-1 od 05.04.2018. godine i obavezao tuženu da tužioca vrati na rad, sa obrazloženjem da su poslovi „konobara-vozača“ nastavljeni da se obavljaju i nakon ukidanja tog radnog mesta koje je novim Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova formalno ukinuto (brisano), ali su te poslove i dalje obavljali drugi zaposleni na poslovima „konobara“, pa se tako formalno ukidanje (brisanje) radnog mesta, a ne poslova, se ne može smatrati opravdanim razlogom za prestanak radnog odnosa zaposlenog na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu, presudio tako što je odbio tužbeni zahtev za poništaj kao nezakonitog rešenja tužene broj ..18 od 05.04.2018. godine, kojim je utvrđeno da je prestala potreba za radom tužioca, a kojim je faktički prestao radni odnos tužiocu i da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad, usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime manje isplaćene otpremine isplati 53.689,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, odbacio tužbu u delu kojim je traženo da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu broj ..18-1 od 05.04.2018. godine kao neblagovremenu, sa obrazloženjem da je tužena postupajući u skladu sa odlukom kojom je određen maksimalni broj zaposlenih od 28 sa 32 zaposlena u svemu je ispoštovala zakonsku proceduru i u skladu sa svojim potrebama definisala radna mesta i broj zaposlenih, pri čemu je radno mesto tužioca ukinuto. Zbog toga u situaciji kada je rešenjem tužene broj ..18 od 05.04.2018. godine o utvrđivanju prestanka potrebe za tužiočevim radom donetim u postupku racionalizacije (smanjenja broja zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu javnog sektora), samo konstatuje navedena činjenica- da je za radom tužioca prestala potreba zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, to rešenje ima deklaratorni karakter, jer je tek rešenjem tuženog broj ..18-1 od 05.04.2018. godine tužiocu prestao radni odnos. Rešenje tužene broj ..18 od 05.04.2018. godine je po nalaženju drugostepenog suda doneto iz razloga celishodnosti, s obzirom da se tužilac nakon sprovedene ankete nije saglasio da mu radni odnos prestane sporazumno, uz isplatu odgovarajuće novčane naknade, zbog čega u toj odluci nije naveden datum prestanka radnog odnosa tužioca, jer mu tada radni odnos nije prestao. Pošto je tuženi uz podnesak od 26.01.2022. godine dostavio, između ostalih pismenih dokaza, i rešenje tužene broj ..18-1 od 05.04.2018. godine koje je punomoćnik tužioca uredno primio 31.01.2022. godine, a kako je tužilac tužbeni zahtev za poništaj rešenja broj ..18-1 od 05.04.2018. godine postavio u podnesku od 18.08.2023. godine, to je tužba u tom delu neblagovremena na osnovu člana 195. Zakona o radu. Tužiocu je manje isplaćeno uvećanje po osnovu prekovremenog i minulog rada u periodu koji je prethodio prestanku radnog odnosa to je, u situaciji da je od strane tužene bio pravilno primenjen obračun i izvršena navedena isplata, tužilac imao pravo na veću osnovicu koja u konačnom utiče na ukupan iznos otpremnine, zbog čega je usvojen eventualni tužbeni zahtev, a visina utvrđena od strane veštaka od 53.689,89 dinara.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

U konkretnom slučaju kod tužene je došlo do organizacione promene koja je zahtevala smanjenje broja zapsolenih i racionalizaciju poslova, zbog čega je prestala potreba za radnim mestom „konobar, vozač motornih vozila“ koje nije sistematizovano Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 05.02.2018. godine. Tužena je, postupajući u skladu sa odlukom kojom je određen maksimalni broj zaposlenih od 28 sa 32, u svemu ispoštovala zakonsku proceduru i u skladu sa svojim potrebama definisala radna mesta i broj zaposlenih, pri čemu je radno mesto tužioca ukinuto. Rešenje tužene broj ..18 od 05.04.2018. godine, kojim je utvrđeno da je prestala potreba za radom tužioca, doneto je u postupku racionalizacije (smanjenja broja zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu javnog sektora), pa je ovim rešenjem konstatovana navedena činjenica- da je za radom tužioca prestala potreba zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Ovo rešenje ima deklaratorni karakter, što proizilazi iz same izreke rešenja i tim rešenjem tužiocu nije prestao radni odnos, već rešenjem broj ..18-1 od 05.04.2018. godine.

Otkazni razlozi iz odredbe člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, su ispunjeni. Sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja tuženog kao privrednog subjekta, čiju celishodnost i opravdanost sud ne može da ceni. Rešenje tužene broj ..18 od 05.04.2018. godine doneto je iz razloga celishodnosti, s obzirom da se tužilac nakon sprovedene ankete nije saglasio da mu radni odnos prestane sporazumno uz isplatu odgovarajuće naknade, zbog čega u toj odluci nije naveden datum prestanka radnog odnosa tužioca, jer tužiocu tada nije radni odnos prestao kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Odredbom člana 185. Zakona o radu propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pisanom obliku, i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku, a mora se dostavi zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog, te ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje u navedenom smislu, dužan je da o tome sačini službenu belešku i da rešenje objavi na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku osam dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim. U službenoj belešci sačinjeničnoj od strane tužene u vezi dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o radu od 05.04.2018. godine, konstatovano je da je tužilac toga dana, kada je trebalo da mu se uruči rešenje o otkazu, radio u Planinarskom domu „Dragan Spasić“ iz kog razloga nije bio u mogućnosti da isto primi, ali je telefonski obavešten, zbog čega je tužena sačinila dopis u kome konstatuje da je u pitanju dostava rešenja sa konketizacijom o kojim se odlukama radi, između ostalog u vezi uručenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Rešenje kojim je konstatovano da je prestala potreba za radom tužioca broj ..18 od 05.04.2018. godine tužiocu je uručeno 10.04.2018. godine, po navodima iz tužbe koju je podneo tog dana i u kojoj je postavio tužbeni zahtev za poništaj rešenja broj ..18 od 05.04.2018. godine, isplatu otpremnine, naknade za neplaćeni minuli rad, prekovremeni rad, godišnji odmor, zarade za april 2018. godine i uplatu doprinosa. U toku trajanja ovog postupka, tuženi je dostavio podnesak od 26.01.2022. godine, koji je uručen punomoćniku tužioca 31.01.2022. godine, što je utvrđeno iz uredno potpisane dostavnice, iz čega proizilazi da je tužiocu rešenje broj ..18-1 od 05.04.2018. godine tog dana uredno uručeno. Tužbeni zahtev za poništaj tog rešenja tužilac je istakao u podnesku od 18.08.2023. godine, iz čega proizilazi da je tužbu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu podneo po isteku roka iz člana 195. Zakona o radu, kojim je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno prestavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. To znači da je takav rok prekluzivan, u kom smislu njegovim propuštanjem se gubi pravo na ovu vrstu zaštite budući da je reč o radnom sporu, u kom tužilac traži poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu. Stoga njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, a propuštanje roka za podnošenje tužbe je prekluzija koja tužbu čini neblagovremenom.

Pošto iz nalaza veštaka proizilazi da je tužiocu manje isplaćeno uvećanje po osnovu prekovremenog i minulog rada, koji je prethodio prestanku radnog odnosa tužioca, to od strane tužene nije bio pravilno primenjen obračun i izvršena isplata otpremnine, jer bi tužilac imao veću osnovicu koja u konkretnom slučaju utiče na ukupan iznos otpremnine, zbog čega je pravilna odluka drugostepenog suda kojom je usvojio eventualni tužbeni zahtev za isplatu razlike u otpremnine, na osnovu odredbe člana 158. Zakona o radu.

Nisu osnovani navodi u reviziji tužioca da tužena nikada nije pokušala da dostavi tužiocu rešenje o prestanku radnog odnosa, već samo rešenje kojim se utvrđuje da je prestala potreba za njegovim radom, zbog čega je tužilac po prijemu tog rešenja pokrenuo sudski spor za poništaj samo tog rešenja, a prilaganje rešenja o otkazu ugovora o radu kao deo ostalih spisa koje je tužena dostavila uz podnesak 2022. godine i to nakon četiri godine parničenja, ne može da predstavlja relevantan trenutak od koga tužiocu može da teče rok za pobijanje i ovog rešenja, jer mu nije dostavljeno na način kako je to propisano odredbom člana 185. Zakona o radu. Naime, punomoćniku tužioca koji ima uredno punomoćje za zastupanje tužioca u ovom sporu podnesak tuženog od 26.01.2022. godine je uručen 31.01.2022. godine, što znači da mu je uručeno u smislu odredbe člana 185. Zakona o radu preko ovlašćenog punomoćnika i od kog datuma je počeo da teče rok iz člana 195. Zakona o radu za podnošenje tužbe sudu, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Kako je tužbeni zahtev istaknut u podnesku tužioca od 18.08.2023. godine, posle više od godinu i po dana, to je pravilna odluka drugostepenog suda kojim je tužbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković