Nedozvoljenost posebne revizije u sporu o naknadi štete zbog umanjene zarade

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Prema razlozima drugostepene presude, tužilji je kao stalno zaposlenoj kod tuženog u utuženom periodu isplaćivana umanjena zarada po osnovu Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava. Predmet tužbenog zahteva je razlika između punog neto iznosa zarade koju bi tužilja primila da joj nije umanjena zarada i isplaćene umanjene zarade. Na osnovu utvrđene činjenice da je u Pravilniku o spisku korisnika javnih sredstava, objavljenom u „Sl. glasniku RS“ za 2015., 2016. i 2017. godinu, tuženi bio naveden kao korisnik javnih sredstava, nižestepeni sudovi stali su na stanovište da se na tuženog kao korisnika javnih sredstava odnosi pomenuti Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava. Zaključak o tome da je tuženi korisnik javnih sredstava u smislu odredaba navedenog Zakona, drugostepeni sud zasniva i na odredbi člana 36. Zakona o javnim medijskim servisima, shodno kojoj se javni medijski servis finansira, između ostalih izvora, iz sredstava budžeta (tačka 2).

Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana drugostepena presuda, sledi da o navedenom pravnom pitanju nije potrebno novo tumačenje prava. Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, primenjivao se, za vreme svog važenja, na zaposlene kod korisnika javnih sredstava, kojima je u skladu sa odredbom člana 5. tog Zakona umanjena osnovica za obračun i isplatu plata za 10%. Korisnici javnih sredstava definisani su u članu 2. tog zakona pa su korisnici između ostalih direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava Republike Srbije. Javni medijski servis, shodno odredbi člana 36. stav 1. Zakona o javnim medijskim servisima, finansira se, između ostalog, iz takse za javni medijski servis (tačka 1) i iz sredstava budžeta (tačka 2). Osnovna delatnost javnog medijskog servisa, shodno odredbi člana 37. stav 1. istog Zakona, finansira se iz takse, a taksa se u skladu sa odredbom člana 41. stav 1. Zakona uplaćuje na evidencioni račun kod Uprave za trezor. Indirektni korisnici budžetskih sredstava, u smislu odredbe člana 2. tačka 8. Zakona o budžetskom sistemu, jesu pravosudni organi, mesne zajednice, ustanove osnovane od strane Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti, nad kojim osnivač, preko direktnih korisnika budžetskih sredstava, vrši zakonom utvrđena prava u pogledu upravljanja i finansiranja. Odredba člana 35. stav 1. Zakona o javnim medijskim servisima predviđa da Republika Srbija obezbeđuje stabilno i dovoljno finansiranje osnovne delatnosti javnog medijskog servisa.

Imajući u vidu navedene odredbe materijalnog prava na kojima je zasnovana drugostepena presuda i utvrđenu činjenicu da je tuženi u posmatranom periodu bio evidentiran kao korisnik javnih sredstava, Vrhovni kasacioni sud nalazi da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava o navedenom pravnom pitanju. Korisnici javnih sredstava imali su pravo i obavezu da svojim zaposlenima za vreme važenja pomenutog Zakona o privremenom uređivanju osnovica umanje zaradu za 10%. Odluka drugostepenog suda u skladu je sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda izraženim u revizijskim odlukama donetim u istoj činjeničnopravnoj situaciji. Shodno tome, ne postoji ni potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni za ujednačavanjem sudske prakse.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužilje, u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju iznosi 134.971,00 dinara. Kako vrednost predmeta spora ne dostiže zahtevani revizijski cenzus za odlučivanje, revizija tužilje je nedozvoljena.

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić