Odbijanje revizije povodom otkaza ugovora o radu zbog povrede

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je 01.09.2002. godine sa tuženim zaključila ugovor o radu, a aneksom ugovora o radu od 23.05.2004. godine, raspoređena je na poslova ... u Sektoru za ... . Radni odnos joj je prestao 25.01.2013. godine, donošenjem pobijanog rešenja generalnog direktora tuženog, kojim joj je otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima, primenom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zbog povrede radne obaveze predviđene članom 9. b) tačka 1. Ugovora o radu, neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza. Stavljeno joj je na teret da je 30.11.2012. godine, generalnom direktoru dostavila predlog ugovora o zakupu stana između BB, zakupodavca, VV, zakupca, i tuženog, sa tekstom koji je sadržao izmenjene bitne elemente ugovora koji se odnose na period zakupa i cenu, a da izmenu ovih elemenata ugovora prethodno nije odobrio niko od rukovodilaca.

Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su zaključili da tužilja jeste učinila povredu radne obaveze koja joj je pobijanim rešenjem stavljena na teret, nakon što su utvrdili da je tuženi sa grupom svojih zaposlenih, koji su iseljeni iz smeštaja koji su koristili, postigao dogovor da im u roku od dve godine plaća zakup stana u visini mesečne zakupne cene od 150 evra; da je tužilja osnovni ugovor za zaposlenog VV, od 20.07.2010. godine, sačinila u skladu sa ovim dogovorm, ali je u novom predlogu ugovora, za istog zaposlenog, od 21.10.2011. godine, izmenila mesečni iznos zakupnine i umesto 150 evra označila zakupninu u visini od 200 evra, a rok zakupa umesto do 01.08.2012. odredila do 01.08.2013. godine; da je zbog namere VV da u toku 2012. godine promeni stanodavca bilo potrebno sačiniti novi ugovor, kada je direktorka Sektora, GG, uočila grešku u prethodnom ugovoru i na to skrenula pažnju tužilji uz nalog da predlog novog ugovora ne predaje generalnom direktoru do ponedeljka (jer direktorka u petak neće biti prisutna), ali je tužilja suprotno datom nalogu predlog ugovora sa greškom u pogledu roka zakupa i visine cene, predala generalnom direktoru u petak. Donošenju rešenja prethodilo je pismeno upozorenje tužilji o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se tužilja pismeno izjasnila.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pobijanom odlukom odbijen je tužbeni zahtev, kao neosnovan, uz zaključak sudova da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze iz člana 9.b) Ugovora o radu, koja joj je osporenom odlukom stavljena na treret.

Naime, suprotno dogovoru koji je postignut između generalnog direktora tuženog i zaposlenih koji su iseljeni iz smeštaja koji su koristili, da će im tuženi plaćati zakup stana u periodu od dve godine i u visini zakupa od 150 evra, tužilja je prilikom sačinjavanja (novog) predloga ugovora od 20.10.2011. godine, za zaposlenog VV, načinila grešku i rok ugovora produžila do 01.08.2013. godine (umesto do 01.08.2012. godine), a visinu zakupa označila u visini od 200 evra, umesto 150 evra, koju grešku je ponovila i u novembru 2012. godine, prilikom sačinjavanja novog predloga ugovora (za istog zaposlenog), iako joj je na to (na grešku) ukazala direktorka Sektora, a predlog ugovora sa tako izmenjenim elementima, predala je na potpis generalnom direktoru u petak, iako joj je naloženo da to ne čini do ponedeljka.

Ovakvo postupanje tužilje predstavlja nemarno izvršavanje radnih obaveza, što je i odredbom člana 9. b) tačka 1. Ugovora o radu predviđeno kao osnov za otkaz ugovora o radu zaposlenom od strane poslodavca. Pravilno sudovi zaključuju i da postoji odgovornost tužilje za učinjenu povredu radne obaveze, s obzirom da je od strane neposrednog rukovodioca upozorena da je prilikom sačinjavanja predloga ugovora iz 2011. godine načinila grešku u pogledu roka i visine zakupnine, upravo da istu ne bi ponovila, te da joj je naloženo da predlog ugovora ne predaje generalnom direktoru na potpis pre ponedeljka, tužilja je postupila suprotno upozorenju i datom nalogu, iz čega proizilazi da je imala ili je bar morala imati svest o svom nepravilnom postupanju prilikom izvršavanja ovog radnog zadatka. Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan zaključak sudova da je na ovaj način nastupio osnov za prestanak radnog odnosa, primenom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09), pa je i tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja tuženog i vraćanje na rad, pravilno odbijen, kao neosnovan.

Tužilja u reviziji ukazuje da je nastupila zastarelost disciplinske odgovornosti za grešku učinjenu prilikom sačinjavanja predloga ugovora od 20.10.2011. godine, ali su ovi navodi bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da joj ovaj propust (greška), pobijanim rešenjem tuženog nije ni stavljena na teret.

Ni navodima revizije kojima se ukazuje da tužilji nije ponuđena mogućnost da, umesto otkaza ugovora o radu, tuženom naknadi štetu, ukoliko je svojom slučajnom greškom prilikom sačinjavanja predloga ugovora – tuženom istu pričinila, ne dovodi u pitanje zakonitost i pravilnost pobijane sudske odluke. Naime, kada je ugovorom o radu ili drugim opštim aktom poslodavca predviđeno da određeno ponašanje zaposlenog predstavlja povredu radne obaveze ili radne discipline i kao takvo predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu, sud nije ovlašćen da ceni opravdanost izrečene mere, već je ovlašćen samo da utvrdi da li je zaposleni, svojom krivicom, učinio radnju koja mu se stavlja na teret i da li je ta radnja, ugovorom o radu ili opštim aktom poslodavca utvrđena kao povreda (radne obaveze ili radne discipline) koja predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa.

Donošenju rešenja prethodilo je pismeno upozorenje tužilji o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, isto joj je dostavljeno uz ostavljanje roka za izjašnjenje, a na koje se ona i izjasnila, pa je na ovaj način ispoštovano i pravo tužilje na odbranu, zaštićeno odredbom člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i zahtev tužilje za vraćanje na rad, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić