Presuda Vrhovnog kasacionog suda o naknadi štete zbog povrede prava ličnosti sudije

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2796/15 od 31.12.2015. godine, preinačena je prvostepena presuda odbijanjem tužbenog zahteva za iznos od 250.000,00 dinara sa kamatom na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti u ugleda, a na ime naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti – prava na pravično suđenje tužilji je dosuđen iznos od 70.000,00 dinara sa kamatom i odbijen u preostalom delu za iznos od još 180.000,00 dinara sa kamatom. Preinačena je odluka o troškovima postupka i tužilji dosuđen iznos od 83.100,00 dinara sa kamatom od dana presuđenja do isplate, dok je u preostalom delu zahtev odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavila reviziju tužilja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) i našao da je revizija dozvoljena u preinačenom delu i da je delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu do 31.12.2009. godine, a sudijska funkcija joj je prestala odlukom Visokog saveta sudstva, prilikom reforme pravosudnog sistema. U postupku po prigovoru tužilje drugi sastav Visokog saveta sudstva je doneo odluku 21.10.2011. godine, kojom je usvojio prigovor tužilje i izmenio prvobitnu odluku od 14.06.2010. godine, kojom je bilo odlučeno da tužilja ne ispunjava kriterijume za izbor i ocenio da nisu osnovani razlozi sadržani u obrazloženju odluke Visokog saveta sudstva od 14.06.2010. godine, koji se odnose na razloge za sumnju u pogledu stručnosti i osposobljenosti tužilje. Tužilja je izabrana za sudiju Prvog osnovnog suda u Beogradu i stupila na sudijsku dužnost 17.11.2011. godine. Nakon objavljivanja odluke o neizboru tužilja se osećala povređeno i poniženo.

Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete primenom člana 172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepenom odlukom odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti u celosti i naknada smanjena u preostalom delu zahteva.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepena odluka je delimično zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Pravilna je ocena drugostepenog suda da donošenje odluke o izboru sudija od strane Visokog saveta sudstva predstavlja odlučivanje o pravima i obavezama sudija, zbog čega Visoki savet sudstva predstavlja posebnu vrstu suda, o čemu se izjasnio i Evropski sud za ljudska prava prilikom tumačenja člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stoga se i na njegov rad primenjuju pravila pravičnog suđenja. Visoki savet sudstva je organ u čijoj je normativnoj nadležnosti bilo da ceni ispunjenost uslova za izbor sudija i njegov stav o tome nije iznet u nameri da se povrede čast i ugled kandidata, već da se sprovede postupak izbora sudija i donese odluka o izboru. Odluka o izboru je bila predmet ocene po pravnom leku, koji je iskorišćen, nakon čega je doneta konkretna odluka za sve kandidate uključujući i tužilju. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud je utvrdio da je prilikom odlučivanja o izboru sudija i tužilaca došlo do povrede njihovog prava na pravično suđenje. Ovo pravo je garantovano članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustav Srbije je pravo na pravično suđenje svrstao u ljudska i manjinska prava i slobode uz njihovu neposrednu primenu po članu 18. stav 1. Ljudska i manjinska prava se tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Pravo na pravično suđenje predstavlja pravo ličnosti. Prava ličnosti i ljudska prava su sinonimi. Čast i ugled spadaju u pojam prava ličnosti u koja pored časti i ugleda spadaju i druga prava propisana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao što su: pravo na život, fizički i psihički integritet, zdravlje, pijetet, dostojanstvo, privatni život, pravo na iznošenje mišljenja, zaštitu lika i ličnosti i dr.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju, postupanjem organa tužene i načinom odlučivanja nadležnog organa o neizboru tužilje povređena su prava ličnosti tužilje i tužilja ima pravo na naknadu nematerijalne štete po navedenom osnovu. Ustavni sud je u svojoj odluci naveo brojne propuste Visokog saveta sudstva u odlučivanju i utvrdio povredu prava na pravično suđenje tužinje i ostalih sudija koje nisu izabrani u postupku opšteg izbora u 2009. godini. Povreda prava na pravično suđenje tužilje je otklonjena odlukom Visokog saveta sudstva o izboru tužilje na stalnu funkciju, ali imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, utvrđene u postupku pred nižestepenim sudovima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilji u skladu sa odredbama člana 154.,172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima pripada pravo na naknadu nematerijalne štete počinjena povredom prava na pravično suđenje kao jednog od prava ličnosti. Iako je tužbeni zahtev formulisan i kao potraživanje naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, vodeći računa da čast i ugled spadaju u pojam prava ličnosti, čija povreda je nesumnjivo utvrđena, tužilji pripada naknada u jedinstvenom iznosu usled nastalih posledica u duševnoj sferi. Visinu štete Vrhovni kasacioni sud je utvrdio u skladu sa kriterijumima propisanim članom 200. Zakona o obligacionim odnosima i nalazi da ukupan iznos od 100.000,00 dinara (sa ranije dosuđenim) predstavlja adekvatno obeštećenje tužilje u odnosu na učinjenu povredu prava ličnosti. Stoga je zbog pogrešne primene materijalnog prava drugostepena presuda delimično preinačena odbijanjem žalbe tužene u delu za još 30.000,00 dinara, sa kamatom i potvrđivanjem prvostepene presude u ovom delu.

Preko dosuđenog iznosa po ovom osnovu zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete nije osnovan, obzirom da je utvrđeno da odluka o neizboru tužilje na funkciju sudije nije doneta u cilju povrede ličnih dobara tužilje, niti nanošenja bilo kakvog vida štete i da je tužilja reintegrisana u proces rada, zbog čega bi dosuđivanje naknade u većem iznosu bilo protivno cilju kome naknada služi. Kod donošenja odluke Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i da u konkretnom slučaju nije utvrđeno da je u odluci Visokog saveta sudstva i istupima predstavnika ovog organa u javnosti bilo omalovažavanja i nepoštovanja ličnosti tužilje kao sudije.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je na osnovu člana 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku. Sud je obavezao tuženu da srazmerno uspehu tužilje u postupku po reviziji isplati tužilji nužne troškove u visini naknade za sastav revizije iznosu od 12.000,00 dinara.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 416. stav 1. i 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić