Nezakonitost otkaza ugovora o radu zbog zastarelosti i opravdanih razloga

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6/22 od 01.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 448/19 od 04.10.2021. godine, ispravljena rešenjem tog suda P1 448/19 od 23.11.2021. godine, u stavu prvom, drugom, delu stava trećeg izreke kojim je obavezan tuženi da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u ukupnom iznosu od 689.641,84 dinara za period od septembra 2014. godine do marta 2017. godine i u stavu petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 448/19 od 04.10.2021. godine, ispravljena rešenjem tog suda P1 448/19 od 23.11.2021. godine, u preostalom delu stava trećeg izreke i u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da na navedene iznose na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati zakonsku zateznu kamatu počev od 5. narednog meseca za prethodni mesec do isplate, kao i da tuženi isplati tužiocu na ime naknade za neiskorišćeni godišnji odmor iznos od ukupno 255.146,58 dinara, i to: za 2015. godinu iznos od 82.904,03 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.05.2015. godine do isplate; za 2016. godinu iznos od 85.380,41 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.01.2016. godine do isplate i za 2017. godinu iznos od 86.861,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.01.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u delu stava šestog izreke prvostepene presude za iznos od 425.260,00 dinara, kao i stavu sedmom izreke. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u preostalom delu stava šestog izreke prvostepene presude, tako da je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka preko iznosa od 425.260,00 dinara do iznosa od 483.250,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 3.960,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, u delu kojim je potvrđena odluka prvostepenog suda, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, sa zahtevom za naknadu troškova tog odgovora.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 55/14, 87/18, 18/20, 10/23- drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Revizijom se, prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, ne može osporavati utvrđeno činjenično stanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj .. od 24.12.2008. godine, na radnom mestu lekara specijaliste medicine sporta u Odeljenju za specijalizovanu zdravstvenu zaštitu vrhunskih sportista „BB“ u Sektoru za medicinu sporta, sa mesečnom neto zaradom od 42.672,00 dinara. Aneksom 2 Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj .. od 06.11.2009. godine, raspoređen je na radno mesto lekara specijaliste medicine sporta u ambulanti Dom sportova VV u okviru Odeljenja za specijalizovanu zdravstvenu zaštitu vrhunskih sportista „VV“ u Sektoru za medicinu sporta, dok je Aneksom 5 Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj .. od 19.12.2013. godine raspoređen na poslove lekara specijaliste medicine sporta u Odeljenju za specijalizovanu zdravstvenu zaštitu vrhunskih sportista „VV“ u Sektoru za medicinu sporta u Beogradu i izmenjen mu je koeficijent zarade. Za rad tužioca su postojale pohvale i podrške od strane kolega i pacijenata. Tužilac je imao nesporazume sa pojedinim kolegama, tako da se sa dr GG posvađao dana 26.03.2014. godine, a zatim je dana 07.04.2014. godine odbio saradnju sa dr DD u istoj ordinaciji, kog dana je odbio i nalog neposrednog rukovodioca dr ĐĐ da izvrši pregled pacijenta deteta. Tužilac se dopisima obraćao tuženom u cilju rešavanja problema, pa je tako saopštio tuženom da će zbog bolesti tužiočeve majke postojati problemi u vezi sa radnim vremenom na radnom mestu. U dopisima se pozivao na video zapis, te na pisane dokaze. Dosuđeni iznosi prvostepenom presudom na ime izgubljene zarade i otpremnine utvrđeni su iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Rešenjem tuženog broj .. od 11.09.2014. godine, tužiocu je na osnovu člana 179. stav 2. tačka 5) i člana 179. stav 3. tač. 1) i 8) Zakona o radu otkazan navedeni Ugovor od 24.12.2008. godine sa aneksima, i to zbog povreda radnih obaveza iz člana 63. stav 1. tačka 2), 7) i 16) Pravilnika o radu tuženog i člana 4. Ugovora o radu i zbog povrede radne discipline iz člana 62. stav 1. tačka 2) istog Pravilnika tuženog, a u vezi događaja od 26.03.2014. godine i od 07.04.2014. godine opisanih u tom rešenju. Takođe, tužiocu je stavljeno na teret da je svojom krivicom učinio i povredu radne obaveze utvrđene tačkom 4. Ugovora o radu zaključenog sa tuženim, jer je dana 24.06, 25.06, 26.06. i 27.06.2014. godine neopravdano napustio radno mesto pre isteka radnog vremena, dok je dana 30.06. i 08.07.2014. godine neopravdano izostao sa radnog mesta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da otkazno rešenje ne sadrži obrazloženje pravnog osnova zbog koga je tužiocu prestao radni odnos, uz ocenu da je u odnosu na otkazni razlog vezano za događaj od 26.03.2014. godine nastupila zastarelost iz člana 184. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 32/13); da je u smislu člana 14. Zakona o pravima pacijenata tužilac opravdano odbio da obavi posao i izvrši nalog poslodavca; da je tužilac blagovremeno i uredno obavestio tuženog da će zbog bolesti svoje majke imati opravdanih teškoća da blagovremeno i uredno dolazi na posao, zbog čega mu se ne može pripisati u krivicu napuštanje radnog mesta pre isteka radnog vremena u dane iz otkaznog rešenja, dok u vezi neopravdanog izostanka sa posla svakako nije ispunjen uslov od tri uzastopna dana iz Pravilnika o radu tuženog od 12.12.2007. godine, a sve navedeno i uz primenu pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, budući da tuženi nije dostavio video zapise spornih događaja, ni izjavu direktora tuženog od 12.08.2014. godine na koju se pozvao u otkaznom rešenju. Posledično, zbog poništaja rešenja, tužiocu je na osnovu člana 191. Zakona o radu dosuđena naknada izgubljene zarade sa pripadajućim doprinosima i naknada za neiskorišćeni godišnji odmor u smislu člana 76. istog zakona, sve sa kamatom. Kako je tužilac u međuvremenu stekao pravo na penziju, dosuđena mu je i otpremnina primenom člana 158. Zakona o radu, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Drugostepeni sud je, odlukom u revidiranom delu, potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući stanovište prvostepenog suda, osim u pogledu zastarelosti otkaznog razloga vezano za događaj od 07.04.2014. godine, za koji je takođe našao da podleže roku zastarelosti iz člana 184. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 32/13 ).

Vrhovni sud nalazi da je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je doneo odluku u delu koji se pobija revizijom.

Prema odredbi člana 179. stav 2. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze, a prema tački 5) istog stava, ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Prema odredbi stava 3. tačka 1) istog člana, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to ako neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zakonom, a prema tački 8) ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Tačkom 4. Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj .. od 24.12.2008. godine, predviđeno je da je radni odnos zaposlenog sa punim radnim vremenom u trajanju od 8 časova dnevno, odnosno 40 časova nedeljno u petodnevnoj radnoj nedelji.

Članom 63. Pravilnika o radu broj 03-3962/2 od 12.12.2007. godine tuženog, predviđeno je da Zavod može zaposlenom da otkaže ugovor ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to: nedostojno, uvredljivo ili na drugi način neprimereno ponašanje prema strankama i zaposlenima u Zavodu u postupku ostvarivanja delatnosti Zavoda (tačka 2); odbijanje obavljanja poslova radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen i odbijanje naloga direktora Zavoda, odnosno neposrednog rukovodioca, bez opravdanih razloga (tačka 7); neopravdano izostajanje sa posla najmanje tri uzastopna radna dana (tačka 8).

Prema odredbi člana 44. stav 1. tačka 1) Pravilnika o radu broj 01-489 od 26.01.2015. godine tuženog, poslodavac je dužan da isplati zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini dve prosečne plate.

I prema stanovištu Vrhovnog suda, u odnosu na otkazne razloge koji se tiču događaja od 26.03.2014. godine i od 07.04.2014. godine, pravilno drugostepeni sud nalazi da je nastupila zastarelost u smislu odredbe člana 184. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 32/13), prema kojoj otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 1), 2), 3), 5) i 6) tog zakona, poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Naime, pitanje primene Zakona o radu, odnosno noveliranog Zakona o radu u odnosu na ove otkazne razloge se u konkretnom slučaju razrešava primenom pravila o vremenskom važenju zakona, zasnovanog na tzv. „svršenim faktima“, prema kome se primenjuje zakon koji je važio u vreme kada su ta fakta svršena, pa ako zakon reguliše i svršena fakta postoji njegova retroaktivnost. Sledom toga, primenjuju se odredbe „starog Zakona o radu“, odnosno odredba člana 184. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...32/13), koja je propisivala subjektivni rok od tri meseca od dana saznanja poslodavca za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, koji teče i ističe u okviru objektivnog roka od šest meseci od dana nastupanja tih činjenica. U konkretnom slučaju su subjektivni rokovi počeli da teku od dana saznanja tuženog za događaje, i to od 27.03.2014. godine i od 08.04.2014. godine, kako pravilno utvrđuje drugostepeni sud u pobijanoj presudi, a njihovim istekom 27.06.2014. godine, odnosno 08.07.2014. godine, nastupila je zastarelost, pa se tužiocu ne može otkazati ugovor o radu iz razloga koji se tiču ovih događaja, jer se radi o „svršenim faktima“ nastalim pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu. Zbog toga nema mesta primeni novelirane odredbe člana 184. stav 1. Zakona o radu, kojom su produženi rokovi ( subjektivni i objektivni ) u kojima poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu iz razloga propisanih članom 179. stav 1. tačka 1) i st. 2. i 3. istog zakona, jer bi to značilo njegovu retroaktivnu primenu koja izmenama i dopunama nije predviđena. Retroaktivnost Zakona o izmena i dopunama Zakona o radu ne proizilazi ni iz odredbe člana 281. tog zakona, jer ta odredba reguliše situaciju kad je postupak otkaza ugovora o radu započet a nije dovršen do dana njegovog stupanja na snagu, što ovde nije slučaj. Iz iznetih razloga, neosnovani su i navodi revizije kojima se ukazuje da otkazni razlog od 26.03.2014. godine nije zastareo i upućuje na primenu roka od šest meseci koji je važio u vreme donošenja rešenja, 11.09.2014. godine.

U odnosu na neopravdano napuštanja radnog mesta tužioca pre isteka radnog vremena, dana 24, 25, 26. i 27. juna 2014. godine, prema oceni Vrhovnog suda, osnovano zaključuju nižestepeni sudovi da nije ispunjen otkazni razlog iz osporenog rešenja, kao i ni u odnosu na neopravdani izostanak sa radnog mesta dana 30.06.2014. godine i 08.07.2014. godine, imajući u vidu da se prema članu 63. tačka 8) Pravilnika o radu tuženog od 12.012.2007. godine, ovaj otkazni razlog vezuje za neopravdani izostanak sa posla najmanje tri uzastopna radna dana, a što ovde svakako nije slučaj.

Kako je usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, tuženi je, saglasno članu 191. Zakona o radu, dužan da tužiocu naknadi štetu na ime izgubljene zarade, sa pripadajućim doprinosima, kao i da mu isplati otpremninu predviđenu članom 44. stav 1. tačka 1) Pravilnika o radu broj 01-489 od 26.01.2015. godine tuženog, zbog odlaska u penziju.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, a detaljno obrazloženje revizijske odluke je izostavljeno saglasno stavu 2. istog člana.

Kako tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, te kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković