Pravo zaposlenog na naknadu za ishranu i regres izraženu u novcu

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je su zaposleni kod tuženog po aneksu ugovora o radu od 28.08.2015. godine, koji je zakljuio sa tuženim, kao pravnim sledbenikom „Železnice Srbije“ AD, Beograd. Tuženi je kao poslodavac sledbenik preuzeo Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika „Železnice Srbije“ AD, a u spornom periodu nije isplaćivao zaposlenima, pa ni tužiocu naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u linearnom iznosu, niti je u obračun zarade posebno nominalno izrazio iznose isplaćene zaposlenima po navedenom osnovu. Dosuđeni iznosi u prvostepenoj presudi predstavljaju mesečne iznose naknade za ishranu u toku rada u visini od 25% mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za statistiku, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za statistiku. Visinu traženih troškova, prvostepeni sud je utvrdio ocenom nalaza veštaka ekonomsko – finansijske struke, a isti su obračunati u skladu sa Kolektivnim ugovorom iz 1995. godine sa izmenama iz 2000. godine.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, primenom člana 104. stav 1, člana 105, člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu i Kolektivnog ugovora poslodavca prethodnika iz 2015. godine, uz obrazloženje da je tuženi u skladu sa opštim aktom tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade vršio obračun i isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a da propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke po ovim osnovama ne vodi zaključku da iznosi po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora tužiocu nisu isplaćeni, kao i da je takvo pravno shvatanje zauzeo Ustavni sud u svojoj odluci Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, donetoj po ustavnoj žalbi drugog lica u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a članom 105. stav 3. istog zakona propisano je da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačka 4) i 5), člana 118. tačka 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona. Članom 118. stav 1. tačka 5) i 6) Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to: za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a stavom 2. da visina ovih troškova mora biti izražena u novcu. Članom 121. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“, br.4/15) propisano je da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih se primenjuje od 01.02.2015. godine. Članom 57. stav 1. navedenog KU propisano je da se vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje u skladu sa zakonom i drugim aktom, dok je stavom 3. istog člana propisano da je u vrednosti jednog radnog časa iz stava 1. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Zakonom o radu, zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim opštim aktom ili ugovorom utvrde visinu tih naknada i da ih prikažu u obračunskoj listi zaposlenog. Tuženi u toku postupka nije dostavio sudu opšti akt o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se može zaključiti da isti nije ni donet, pa u pogledu prava na naknadu ovih troškova postoji pravna praznina, jer suprotno Zakonu o radu, nisu bila regulisana aktom poslodavca. Osim toga, visina troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora moraju biti određeni linearno, za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom novčanom iznosu, bez ozbira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto, kako to pravilno ceni prvostepeni sud.

Stoga se ne može prihvatiti, kao pravilan, zaključak drugostepenog suda da su tužiocu naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćeni kroz cenu radnog časa, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to propisano članom 105. stav 1. u vezi sa članom 121. stav 1. Zakona o radu.

S obzirom da Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD iz 2015. godine nije regulisana visina ovih naknada, tužilac može da traži naknadu u neto iznosu prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je zahtev za naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tražio u visini utvrđenoj na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, primenom ranijeg Kolektivnog ugovora koji se primenjuje zakonskom i sudskom analogijim, u cilju zaštite prava zaposlenih iz Zakona o radu, zbog čega je ovako postavljeni zahtev tužilaca osnovan.

Kako je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu kojom je usvojen zahtev tužioca, u smislu člana 416. stav 1. ZPP.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu 25.680,00 dinara, i to za sastav revizije od strane advokata iznos od 12.000,00 dinara, na ime sudske takse na reviziju iznos od 5.300,00 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji iznos od 7.980,00 dinara, saglasno odredbama člana 153., 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 28/94...95/18).

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić