Presuda Vrhovnog suda o nenadležnosti parničnog suda za prekovremeni rad vojnih lica

-za avgust 2020. godine 11.892,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.09.2020. godine do isplate,

-za septembar 2020. godine 5.045,15 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.10.2020. godine do isplate,

-za oktobar 2020. godine 7.567,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.11.2020. godine do isplate,

-za novembar 2020. godine 18.570,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.12.2020. godine do isplate,

-za decembar 2020. godine 3.760,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.01.2021. godine do isplate,

-za februar 2021. godine 14.776,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.03.2021. godine do isplate,

-za april 2021. godine 4.383,54 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.05.2021. godine do isplate i

-za maj 2021. godine 18.369,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.06.2021. godine do isplate, kao i da mu nadoknadi parnične troškove, a u preostalom delu revizija se ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime troškova celog postupka isplati 63.000,00 dinara, u roku od osam dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3184/24 od 14.08.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1867/22 od 22.05.2024. godine, kojom je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti tog suda istaknut od strane tužene kao neosnovan, usvojen tužbeni zahtev sadržine kao u izreci ove presude i tužena obavezana da tužiocu nadoknadi parnične troškove od 141.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastanka uslova za izvršenje do isplate. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju predviđenu članom 404. Zakona o parničnom postupku po kome je postupak sproveden („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pogrešnim pozivom na odgovarajuću odredbu člana 395. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ceneći ispunjenost zakonom predviđenih uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji, Vrhovni sud je utvrdio da je odlukama nižestepenih sudova odstupljeno od pravnog shvatanja Vrhovnog suda izraženog u otpravljenim odlukama u bitno istovrsnoj činjeničnoj situaciji. Zbog toga je, u svrhu ujednačavanja sudske prakse odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana u delu odluke o glavnom zahtevu i parničnim troškovima, a neosnovana u delu kojim je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, pošto je redovni sud nadležan da sudi u parnici za naknadu štete proistekle iz radnog odnosa u skladu sa odredbama člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 25/05...95/18) i člana 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene u statusu profesionalnog vojnog lica u činu desetara na službi u ... Vazduhoplovnoj brigadi. U spornom vremenskom periodu do 30.06.2021. godine ostvario je 379 sati prekovremenog rada. Rešenjima poslodavca od 23.03.2020, 10.04.2020. i 15.06.2020. godine zaposlenima, među kojima je i tužilac, priznato je pravo na isplatu dodatka za svaki sat prekovremenog rada u visini 26% vrednosti radnog sata plate. Na osnovu evidencije tužene o ostvarnim i iskorišćenim radnim satima i mesečnih izveštaja o plati o isplaćenim satima prekovremenog rada po ovom osnovu potraživanje tužioca iznosi 126.082,41 dinara.

Nižestepeni sudovi odbijaju prigovor apsolutne nenadležnosti suda, nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o sporu o imovinskopravnom zahtevu, za koji je po odredbama člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova i člana 1. Zakona o parničnom postupku, nadležan da postupa sud. Stanovišta su da je tužena u obavezi da tužiocu isplati sporni iznos na ime dodatka za prekovremeni rad na osnovu odredbi članova 85. stav 1. i 98. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 116/07 i 10/15), člana 34. stav 1. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“ br. 28/11 i 31/15), člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije (prečišćen tekst „Službeni vojni list“ broj 10/17), člana 164. Zakona o radu i člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni drugostepenog suda, nezavisno od toga da li se radi o plati za obavljeni rad iz klasičnog radnopravnog odnosa ili radnog odnosa u kome je država poslodavac, ovo pravo mora da uživa neposrednu pravnu zaštitu u sudskom postupku, s obzirom da se radi o zajemčenom pravu iz člana 60. stav 4. Ustava – pravičnoj naknadi za rad. Iz iznetih razloga, taj sud nalazi da je neprihvatljiv navod žalbe da je zaštitu prava tužilac u konkretnom slučaju morao da obezbedi u upravnom postupku.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19), kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

Odredbom člana 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine - prečišćeni tekst) propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta.

Međutim, odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da je profesionalno vojno lice dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Prema odredbama čl. 141. i 142. Zakon o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda sledi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužioca bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava - utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

Stoga, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njegovo potraživanje, koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji mu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbi člana 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima celog postupka u stavu trećem izreke doneta je na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 1, 154, 162. i 163. stavova 1. i 2. ZPP. Tuženoj su priznati opravdani troškovi u granicama opredeljenog zahteva. Dosuđeni iznos od 63.000,00 dinara čine nagrada za sastav odgovora na tužbu od 9.000,00 dinara, te za sastav žalbe i revizije po 27.000,00 dinara, u skladu sa važećom Advokatskom tarifom.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković