Odbijanje žalbe u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku

O žalbi je odlučivao sudija određen Godišnjim rasporedom poslova u sudu u smislu odredbe člana 16. stav 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kojom je predviđeno da predsednik neposredno višeg suda može Godišnjim rasporedom poslova da odredi jednog sudiju ili više sudija da, pored njega, vode postupak i odlučuju po žalbama.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz spisa predmeta Upravnog suda R4 u 386/25 i U ću 1403/23, proizlazi da je predlagač dana 13.01.2023. godine, preko punomoćnika, podneo tužbu Upravnom sudu zbog neodlučivanja tuženog Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine po njegovoj žalbi od 28.10.2023. godine, izjavljenoj zbog nepostupanja Sektora tržišne inspekcije po njegovoj prijavi od 18.08.2022. godine, za vršenje inspekcijskog nadzora. Tuženi organ je dana 26.07.2023. godine dostavio sudu odgovor na tužbu.

Ožalbenim rešenjem odbijen je kao neosnovan prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U ću 1403/23, sa obrazloženjem da je sud nakon podnošenja tužbe dana 13.01.2023. godine preduzimao radnje u prethodnom postupku radi stvaranja procesnih uslova za odlučivanje, te da se trajanje postupka u ovoj fazi ne može smatrati povredom prava na suđenje u razumnom roku. Upravni sud je zaključio da je, imajući u vidu da Evropski sud za ljudska prava nije definisao isključiva pravila u pogledu rokova koja bi precizno odredila koliko treba da traje sudski postupak da bi se smatralo da je okončan u razumnom roku, pravna sigurnost imperativ koji zahteva da suđenja ne traju duže nego što je optimalno potrebno, ali da kratki rokovi nisu uvek garancija dobre pravde, već da načelo dobrog vršenja pravde ima veći domet od načela razumnog roka, što može opravdati izbor manje brzih, ali pravednijih postupaka. Uzeta je u obzir okolnost da su u 2023. godini održani izbori za narodne poslanike, što je uticalo na rad suda, koji je u izbornom postupku dao prednost rešavanju izbornih predmeta, kao i da su, saglasno odredbama člana 177. st. 1. i 2. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, broj 110/09...18/22), sudije dužne da rešavaju predmete po redosledu njihovog prijema u sud, te da se prvenstveno uzimaju u rad predmeti koji se po zakonu smatraju naročito hitnim i hitnim, a zatim predmeti koji zbog okolnosti slučaja zahtevaju hitno postupanje. Ocenjeno je i da se, u konkretnom slučaju, sudski postupak, s obzirom na predmet spora, ne smatra hitnim, niti se radi o priznavanju kakvog prava egzistencijalne prirode za podnosioca.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda i vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranaka tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluka.

Polazeći od činjenica od značaja za donošenje odluke i specifičnosti činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, Vrhovni sud nalazi da je pravilno postupio Upravni sud kada je odbio prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda U ću 1403/23 kao i to da su navodi žalbe predlagača neosnovani. Predlagač svoje stanovište o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na trajanju upravnog spora od podnošenja tužbe kao i na nedovoljnoj aktivnosti Upravnog suda. Međutim, Vrhovni sud nalazi da se dužina trajanja postupka u ovoj fazi ne može smatrati povredom prava na suđenje u razumnom roku niti pripisati u krivicu Upravnom sudu, imajući u vidu da period od podnošenja tužbe do podnošenja prigovora nije pratila neaktivnost suda, jer je postupanje suda bilo usmereno na stvaranje procesnih uslova za odlučivanje, pri čemu je nakon podnošenja žalbe, rešenjem Upravnog suda U ću 1403/23 od 17.11.2025. godine, koje je ekspedovano iz suda dana 10.12.2025. godine, odlučeno o tužbi podnosioca, pa nema neizvesnosti u pogledu okončanja upravnog spora.

Imajući sve napred navedeno u vidu, Vrhovni sud nalazi da je Upravni sud pravilno odbio prigovor radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda Uću 1403/23 i da su navodi žalbe neosnovani, pa je primenom člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku odbio žalbu predlagača u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je u stavu drugom izreke, odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, shodnom primenom člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer predlagač nije uspeo u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Pouka o pravnom leku:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba,

u smislu člana 21. Zakona o zaštiti prava

na suđenje u razumnom roku.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković