Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje osam godina. Nalaže nadležnom sudu hitno okončanje postupka i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Stijovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Stijovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1.502/09 (koji je ranije nosio oznake P1. 624/04 i P1. 696/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u ostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Stijović iz Beograda je 4. januara 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 502/09. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je u osporenom postupku povređeno i pravo na rad iz člana 60. st. 1. do 3. Ustava, kao i načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. do 3. Ustava.

Podnosilac je naveo da je 19. jula 2004. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, ali da do podnošenja ustavne žalbe parnični postupak u predmetu P1. 502/09, koji je ranije nosio oznaku P1. 624/04, nije okončan. Naveo je da mu je pogoršano zdravstveno stanje, da trpi veliku štetu zbog neefikasnosti suda i istakao da se radi o radnom sporu koji zahteva hitnost u postupanju. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su mu povređena označena ustavna prava, da naloži nadležnom sudu da okonča postupak u što kraćem roku i da naloži da se uklone sve štetne posledice tako što će podnosiocu utvrditi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu utvrdio na osnovu dokaza dostavljenih uz ustavnu žalbu, jer Prvi osnovni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu nisu postupili po zahtevu za dostavljanje spisa parničnog predmeta.

Podnosilac ustavne žalbe je 19. jula 2004. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi poništaja rešenja o raspoređivanju broj 112-3/04 od 4. aprila 2004. godine i rešenja 01 broj 3037/04 od 14. juna 2004. godine kojim je odlučeno o prigovoru protiv prvostepenog rešenja.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 624/04 od 13. decembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog, u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev za poništaj osporenih rešenja, u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužilac rasporedi na radno mesto savetnika direktora Bezbednosno-informativne agencije, u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. I 2589/08 od 12. novembra 2008. godine, odlučujući o žalbama parničnih stranaka protiv navedene prvostepene presude, potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 624/04 od 13. decembra 2007. godine u stavu trećem izreke i žalbu tužioca odbio kao neosnovanu, a ukinuo ožalbenu presudu u stavu drugom i četvrtom izreke i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku parničnog postupka, rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P.1. 696/08 od 31. marta 2009. godine utvrđeno je da se tužba smatra povučenom jer na ročište zakazano za 31. mart 2009. godine nisu pristupili ni punomoćnik tužioca niti zastupnik tuženog a svoj izostanak nisu opravdali. Tužilac je 13. aprila 2009. godine tražio povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i predložio da ukoliko sud ne usvoji zahtev za povraćaj u pređašnje stanje, da se taj zahtev smatra žalbom protiv rešenja kojim je utvrđeno da je tužba povučena.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 23. aprila 2012. godine obavestio Ustavni sud da se spisi predmeta nalaze u Višem sudu u Beogradu od 19. aprila 2011. godine. Na osnovu toga se može zaključiti da parnični postupak u predmetu koji sada nosi oznaku P1. 502/09 još uvek nije pravnosnažno okončan.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 60. st. 1. do 3. Ustava jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom, pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta. Članom 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i četiri meseca tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 19. jula 2004. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnom radnom sporu, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 502/09.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova.

Naime, od podnošenja tužbe 19. jula 2004. godine postupak i dalje nije okončan ni posle osam godina iako se radi o radnom sporu koji zahteva hitnost u rešavanju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke, a u tački 2. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava, naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima , ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnosioca da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud nalazi da navedeno pravo nije moglo biti povređeno u postupku koji još uvek nije okončan.

Razmatrajući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravno prihvatljivi razlozi, niti su dostavljeni dokazi koji bi ukazali na to da radni spor koji je pokrenuo nerazumno dugo traje zbog nekog ličnog svojstva podnosioca.

8. Polazeći od navedenog, ustavna žalba je odbačena u delu koji se odnosi na povredu prava na rad i povredu načela zabrane diskriminacije, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, pa je rešeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević