Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neblagovremene i nedozvoljene ustavne žalbe protiv krivičnih presuda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv presuda u krivičnom postupku. Žalba je bila neblagovremena u odnosu na prvostepenu i drugostepenu presudu, a u odnosu na odluku po vanrednom pravnom leku nedozvoljena, jer je osporavala utvrđeno činjenično stanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik suda dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Anđelka Bitevića iz Ečke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

1. Odbacuje se ustavna žalba Anđelka Bitevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu K. 109/02 od 28. novembra 2005. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2498/06 od 26. aprila 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 1/08 od 12. maja 2008. godine.

2. Odbacuje se zahtev za odlaganje izvršenja osporenih presuda iz tačke 1.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Anđelko Bitević iz Ečke podneo je Ustavnom sudu 31. decembra 2008. godine ustavnu žalbu, uređenu podnescima od 13. februara 2009. i 21. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Đorđa I. Kalanja, advokata iz Beograda, protiv presude Okružnog suda u Nišu K. 109/02 od 28. novembra 2005. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2498/06 od 26. aprila 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 1/08 od 12. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1, člana 34. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Podneskom od 21. aprila 2009. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, advokat Đorđe I. Kalanj je konačno uredio ustavnu žalbu tako što je sve povrede Ustavom zajemčenih prava na koja se pozvao u ustavnoj žalbi sveo na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim presudama osuđen na kaznu zatvora zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti u vezi sa krivičnim delom izazivanje opšte opasnosti, tačnije, da je „prodajom otrova M.Ž. izazvao-prouzrokovao opasnost za život i telo ljudi u kojoj je nastupila smrt više lica“. Međutim, podnosilac smatra da je nakon navedene prodaje usledilo niz radnji preduzetih od strane M.Ž. i da se iz tog razloga „postavlja osnovno pitanje koja je radnja sa otrovom od navedenih izazvala opasnost za život i telo ljudi u kojoj je nastupila smrt više lica“, smartajući da je odgovor očigledan i jasan – M.Ž. je prodao navedeni otrov građanima koji su isti otrov konzumirali i pod dejstvom tog otrova na ljudski organizam nastupila je smrt više lica, a radnja za koju je podnosilac osuđen „nije ni posredan uslov štetnih posledica“ .

Iz navedenog, podnosilac ustavne žalbe zaključuje da su sve tri osporene presude „očigledno zasnovane na izmišljenoj mentalnoj konstrukciji iskusnih i umešnih sudija, a ne na primeni krivično pravnih normi i principa i da su u najbitnijem delu po svom karakteru laičke i krajnje apsurdne, te da se ne mogu braniti nikakvim pravnim argumentima“, kao i da „subjektivni momenat krivičnog dela nije uzet u obzir, već je slučaj tretiran objektivno, samo radnje, uzroci i uslovi, štetna posledica i veza koja postoji između radnji i štetnih posledica“.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe ističe da je zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude koji je podneo Vrhovnom sudu Srbije protiv pravnosnažnih presuda Okružnog i Vrhovnog suda potpuno nedelotvoran. Ovu svoju tvrdnju podnosilac ustavne žalbe obrazlaže time što se Vrhovni sud Srbije nije osvrnuo, niti je komentarisao navode koje je u dopuni zahteva za vanredno preispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude izneo, a koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje, jer su prvostepeni i drugostepeni sud „umesto principa neposredne uzročnosti primenili neposredni princip posredne uzročnosti“. Dodao je da je dopuna obrazloženja zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude koji je podneo Vrhovnom sudu „čini sastavni deo obrazloženja ove ustavne žalbe“.

Predložio je da se ustavna žalba usvoji, osporeni akti ponište i da Ustavni sud odloži izvršenje kazne zatvora koja mu je izrečena.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je članu 170. Ustava.

Članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Prema odredbama člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona, te da se ustavna žalba u tom slučaju može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari:

Pred Okružnim sudom u Nišu vođen je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, koji je okončan donošenjem osporene presude K. 109/02 od 28. novembra 2005. godine. Navedenom presudom podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 2. u vezi sa krivičnim delom izazivanje opšte opasnosti iz člana 187. stav 1. KZ RS i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od devet godina.

Vrhovni sud Srbije je odlučujući o žalbi protiv prvostepene presude, osporenom presudom Kž. I 2498/06 od 26. aprila 2007. godine, uvažio žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe i preinačio presudu Okružnog suda u Nišu K. 109/02 u pogledu pravne ocene dela i odluke o kazni, te je podnosioca osudio zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 2. u vezi sa krivičnim delom izazivanje opšte opasnosti iz člana 288. stav 1. Krivičnog zakonika na kaznu zatvora u trajanju od šest godina.

Branioci podnosioca ustavne žalbe i podnosilac lično su potom podneli Vrhovnom sudu Srbije zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Nišu K. 109/02 i Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2498/06. Vrhovni sud Srbije je presudom Kzp. 1/08 od 12. maja 2008. godine odbio kao neosnovan navedeni zahtev. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, istaknuto da „navodi u zahtevu branilaca okrivljenog Anđelka Bitevića i dopuni zahteva od strane ovog okrivljenog kojima se dovodi u sumnju istinitost činjenica, kao i da nije dokazano da je određeni broj lica otrovan rakijom koju je proizvodio ovaj okrivljeni, jesu činjenična pitanja koja su u postupku razjašnjena“, te da „osporavanje činjeničnih zaključaka prvostepenog suda koje je kao pravilne prihvatio i drugostepeni sud predstavlja pobijanje činjeničnog stanja, a po tom osnovu se u smislu člana 430. Zakonika o krivičnom postupku ne može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, to su pomenuti zahtevi neosnovani“.

4. Po stavu Ustavnog suda, u krivičnom postupku se pravna sredstva pre izjavljivanja ustavne žalbe iscrpljuju podnošenjem žalbe protiv prvostepene presude, odnosno žalbe na drugostepenu presudu, kada je ona u skladu sa zakonom dozvoljena. Polazeći od navedenog, po oceni Ustavnog suda, zakonom propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe se u konkretnom slučaju računa od dana dostavljanja osporene drugostepene krivične presude podnosiocu ustavne žalbe, a ne od dana kada je podnosilac primio osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije po vanrednom pravnom leku. Imajući u vidu da su podnosilac ustavne žalbe i njegovi branioci osporenu drugostepenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2498/06 primili najkasnije 21. novembra 2007. godine, kako to nesumnjivo proizlazi iz priložene dokumentacije, a da je ustavna žalba izjavljena 31. decembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neblagovremena u odnosu na presudu Okružnog suda u Nišu K. 109/02 od 28. novembra 2005. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2498/06 od 26. aprila 2007. godine, jer je podneta po isteku roka od 30 dana propisanog odredbom člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

5. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. 1/08 od 12. maja 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Članom 430. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 i 49/07) bilo je propisano da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude može podneti u sledećim slučajevima: zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog propisane u članu 369. tač. 1) do 4) i tački 6) ovog zakonika, ili zbog povrede iz tačke 5) tog člana ako se prekoračenje ovlašćenja odnosi na odluku o kazni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi; zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 368. stav 1. tač. 1), 5), 8), 9) i 10) ovog zakonika, ili zbog učestvovanja u rešavanju u drugom, odnosno trećem stepenu sudije ili sudije porotnika koji se morao izuzeti (član 40. tač. 1) do 5)), ili zbog toga što okrivljenom, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu ili pretresu pred drugostepenim sdom upotrebljava svoj jezik (član 9); zbog povrede prava osuđenog na odbranu na glavnom pretresu ili zbog povrede odredaba krivičnog postupka u žalbenom postupku, ako je ta povreda bila od uticaja na donošenje pravilne presude.

Iz navedenih odredaba Zakonika proizlazi da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude nije mogao podneti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Polazeći od iznetog i navoda ustavne žalbe, te tvrdnje podnosioca da se „Vrhovni sud Srbije nije osvrnuo, niti je komentarisao navode koje je u dopuni zahteva za vanredno preispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude izneo, a koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje, jer su prvostepeni i drugostepeni sud umesto principa neposredne uzročnosti primenili neposredni princip posredne uzročnosti“, Ustavni sud je utvrdio da nisu navedeni ustavnopravni razlozi na kojima bi mogle da se zasnivaju istaknute povrede ustavnih prava i načela. Naime, podnosilac ustavne žalbe je identične navode izneo i u zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude i u ustavnoj žalbi, a isti se isključivo odnose na utvrđeno činjenično stanje na kome se zasnivaju prvostepena i drugostepena osporena sudska odluka, o kojima se po vanrednom pravnom leku Vrhovni sud Srbije nije ni mogao izjašnjavati.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da ustavnu žalbu i u ovom delu treba odbaciti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom ispunjene pretpostavke za postupanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari.

6. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za odlaganje izvršenja osporenih presuda, s obzirom da je doneo konačno rešenje.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević