Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Apelacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je Apelacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Miljković iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Goradne Miljković i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1424/12 od 27. septembra 2012. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1424/12 od 27. septembra 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 3060/11 od 14. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Miljković iz Niša, preko punomoćnika Stanimira Đurića, advokata iz Niša, podnela je, 4. januara 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1424/12 od 27. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i načela iz čl. 19. i 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da se u osporenoj presudi, kojom je preinačena usvajajuća prvostepena presuda, Apelacioni sud u Nišu neosnovano poziva na član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i zaključuje da se tuženi poslodavac može osloboditi odgovornosti za štetu ako dokaže da je ona nastala bez njegove krivice; da se u postupku koji je radi naknade štete pokrenula podnositeljka ustavne žalbe ne može utvrđivati da li je postojao doprinos tužilje nastanku štete, jer o tome već postoje pravnosnažne presude Opštinskog suda u Nišu – presuda P1. 983/07 od 25. januara 2008. godine kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu i presuda P1. 3980/08 od 25. februara 2009. godine kojom je ustanovljeno pravo tužilje da joj se priznaju sva prava na radu i po osnovu rada, te je ovakvom sudskom odlukom povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje; da se osporenom presudom Apelacionog sud u Nišu naknadno abolira grubo kršenje prezumpcije nevinosti do koga je došlo prilikom nezakonitog davanja otkaza, te je na taj način povređen član 34. stav 3. Ustava; da su u parnicama koje su pokrenuli ostali zaposleni u JP „Putevi Srbije“, koji su istim povodom dobili nezakonite otkaze, sudovi usvajali tužbene zahteve kao npr. u postupku koji je okončan pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 1896/10, čime su povređena ustavna prava podnositeljke na jednakost građana pred zakonom i na jednaku pravnu zaštitu, iz čl. 21. i 36. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu i podnositeljki dosudi troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Nišu je, presudom P1. 3060/11 od 14. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe i obavezao tuženog JP „Putevi Srbije“ iz Beograda da tužilji isplati, na ime zarade, mesečne iznose bliže opredeljene u izreci presude, za vreme navedeno u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana dospeća do konačne isplate, kao i da za račun tužilje na dosuđene iznose naknade uplati pripadajuće doprinose fondovima PIO za obavezno osiguranje, u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan kompenzacioni prigovor tuženog, a u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Rešavajući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je, nakon održane rasprave, osporenom presudom Gž1. 1424/12 od 27. septembra 2012. godine, preinačio ožalbenu prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje u celosti i preinačio odluku o troškovima parničnog postupka, te je obavezao tužilju da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 93.000 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi: da imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, po oceni drugostepenog suda, tužbeni zahtev nije osnovan, jer tuženi nije odgovoran za štetu koju je tužilja pretrpela; da je osnov odgovornosti poslodavca za štetu koju su zaposleni pretrpeli zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu krivica poslodavca, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da se krivica u smislu navedene odredbe pretpostavlja, ali je ova pretpostavka oboriva, što podrazumeva da se poslodavac može osloboditi od odgovornosti za nastalu štetu ako dokaže da je ona nastala bez njegove krivice, u čemu će uspeti ukoliko pruži dokaze da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenog ili trećeg lica, usled više sile ili bilo kog razloga koji nije u direktnoj uzročnoj vezi sa postupcima poslodavca, odnosno njegovih organa i radnika; da je, u konkretnom slučaju, pravnosnažno okonačan postupak za ocenu zakonitosti odluke poslodavca o otkazu ugovora o radu tužilje zbog povrede radnih obaveza, tako što je odluka poništena i poslodavcu naloženo da tužilju vrati na posao i poveri joj poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima; da je, međutim, tužilja učinila krivično delo na radu zbog koga je pravnosnažnom presudom krivičnog suda oglašena krivom i osuđena; da je učinjenim krivičnim delom izazvala štetu za poslodavca; da je pokretanje i vođenje krivičnog postupka u kome je utvrđena krivica tužilje za izvršeno krivično delo i zbog koga joj je izrečena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i osam meseci, razlog najpre udaljenja tužilje iz procesa rada, a potom i otkaza ugovora o radu, odnosno povod zbog čega nije mogla obavljati rad kod tuženog poslodavca u periodu koji je obuhvaćen tužbom i zbog čega nije mogla ostvariti zaradu u mesečnim iznosima koji se potražuju tužbenim zahtevom; da budući da je štetu koju je pretrpela, izazvala sama tužilja, izvršenjem krivičnog dela sa umišljajem, odnosno namerom, koja krivica je dokazana izricanjem zatvorske sankcije za učinjeno krivično delo na radu, tužilji se ne može priznati pravo na naknadu te štete; da je naprotiv ona odgovorna za štetu koju je izvršenjem krivičnog dela na radu i u vezi sa radom namerno prouzrokovala poslodavcu, tako da je isključena odgovornost poslodavca za naknadu štete koja se zahteva tužbom.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 191. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji se primenjivao na rešavanje predmetnog spora, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2 .); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, osporenom drugostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev podnositeljke, kojim je tražila da sud obaveže tuženog da joj isplati naknadu štete u visini zarada koje joj nisu isplaćene zbog nezakonitog otkaza i pripadajućih doprinosa, obrazlažući svoju odluku time da je podnositeljki njenom krivicom otkazan ugovor o radu, te da to predstavlja osnov isključenja odgovornosti tuženog kao poslodavca za naknadu štete.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u Zakonu o radu (član 191.), bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio u odlukama Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine i Už-4299/2012 od 26. februara 2015. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

Dakle, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom poništeno rešenje kojim je otkazan ugovor o radu podnositeljki, kao zaposlenoj, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete nastale usled nezakonitog otkaza, nisu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1424/12 od 27. septembra 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da navodi ustavne žalbe ne mogu predstavljati ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi pretpostavke nevinosti utvrđene u članu 34. stav 3. Ustava, budući da se pretpostavka nevinosti ne može povrediti retroaktivno, a u vreme donošenja osporene presude u odnosu na podnositeljku je u krivičnom postupku već bila doneta pravnosnažna osuđujuća presuda.

U pogledu navoda podnositeljke da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ovaj navod nije potkrepljen dokazima o različitom postupanju suda poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a što predstavlja neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Samo pozivanje na druge sudske postupke, kao što se to čini u ustavnoj žalbi, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati dokaz o različitom postupanju redovnih sudova, već to mogu biti samo presude poslednje sudske instance u kojima je odlučivano o istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

U vezi sa tvrdnjom o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

U odnosu na odredbu člana 19. Ustava čija je povreda istaknuta u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da se navedenim ustavnim načel om, s obzirom na njegov smisao i sadržinu, ne jemče konkretna ljudska prava i slobode, te se ono ni ne mo že štititi u postupku po ustavnoj žalbi .

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1, tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke

7. Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice utvrđene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 3060/11 od 14. maja 2012. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti