Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u višedecenijskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Vere Pilipović zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 31 godinu. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete zbog izuzetno dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Pilipović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vere Pilipović i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 670/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Pilipović iz Beograda je 21. januara 2010. godine, preko punomoćnika Milana B. Jankovića, advokata iz Beograda, izjavila ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 670/03.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmet spora u parnici pokrenutoj 1993. godine bila naknada inflatorne štete koju je podnositeljke pretrpela, jer nije mogla da naplati svoje potraživanje zbog nezakonitog rušenja kuće od strane Opštine Voždovac, koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3547/79 od 25. juna 1991. godine; da je tek 14 godina nakon podnošenja tužbe doneta presuda kojom je obavezana Opština Voždovac da podnositeljki isplati naknadu štete; da je podnositeljke više puta urgirala da se postupak ubrza; da sud u periodu od 2003. godine do 2007. godine nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu; da tužilja punih 31 godinu ne uspeva da naplati iznos na ime štete koje je pretrpela od strane tužene – Opštine Voždovac. Podnositeljka je uz predlog da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, istakla i zahtev za naknadu štete.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 670/03 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3332/11) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci Blagoje Ilić i Vera Ilić, sada Pilipović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, su 15. oktobra 1979. godine, podneli Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene Opštine Voždovac, kojom su tražili da im tužena preda na korišćenje dvosoban stan na ime naknade štete za bespravno porušen stan u Bulevaru JNA broj 90, kao i da se obaveže tužena da solidarno plati tužiocima iznos od 247.428 dinara, sa pripadajućom kamatom na ime naknade štete.

Do donošenja presude Opštinskog suda P. 3547/79 od 25. juna 1991. godine bilo je održano 13 ročišta za glavnu raspravu, dok su tri ročišta bila odložena radi izjašnjenja stranaka na podneske. Parnica je bila prekinuta u periodu od 3. juna 1981. godine do 22. novembra 1984. godine, jer se čekalo okončanje upravnog postupka vođenog pred Komitetom za komunalne, građevinske i stambene poslove u predmetu broj 354-54/8.
Presudom Opštinskog suda P. 3547/79 od 25. juna 1991. godine je: u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana je tužena da joj na ime naknade štete isplati iznos od 1.506.120 dinara, sa pripadajućom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena na ime naknade štete isplati iznos od 309.040 dinara, sa pripadajućom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime naknade štete isplati iznos od 309.040 dinara, sa pripadajućom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu dodeli na korišćenje stan od 92m2 u Beogradu; u stavu petom izreke obavezana tužena da tužilji naknadi troškove postupka; u stavu šestom izreke obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) Gž. 1612/92 od 12. marta 1992. godine potvrđena je presuda Opštinskog suda P. 3547/79 od 25. jun 1991. godine u stavu prvom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke, dok je u stavu drugom izreke prvostepena presuda ukinuta i u tom delu vraćena Opštinskom sudu na ponovno suđenje.
Postupajući po revizijama stranaka izjavljenim protiv pravnosnažnog dela presude Okružnog suda Gž. 1612/92 od 12. marta 1992. godine, Vrhovni sud Srbije ih je presudom Rev. 2761/92 od 19. avgusta 1992. godine odbio kao neosnovane.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, nakon ročišta održanog 26. novembra 1992. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, tužilja je podneskom od 11. februara 1993. godine navela da je istom sudu podnela tužbu protiv Opštine Voždovac radi naknade štete nastale docnjom u isplati duga po pravnosnažnoj presudi P. 3547/79 od 25. juna 1991. godine, i predložila da se ta parnica spoji sa parnicom P. 2267/92 (raniji broj predmeta P. 3547/79), koja je u toku. Opštinski sud je prihvatio predlog tužilje i spojio parnice radi jedinstvenog odlučivanja.

Tokom 1993. godine, Opštinski sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem radi utvrđivanja revalorizovanog iznosa dosuđenog po presudi P. 3547/79 od 25. juna 1991. godine i održao dva ročišta za glavnu raspravu. Tužilja je podneskom od 22. oktobra 1993. godine preinačila tužbeni zahtev, tražeći da joj tuženi preda stan od 138 m2, navodeći da je preinačenje uzrokovano hiperinflacijom. Opštinski sud je dozvolio preinačenje, a tužilja je 4. aprila 1994. godine uz postojeći tužbeni zahtev, istakla i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražila isplatu iznosa od 138.000 nemačkih maraka na ime naknade štete.

Tokom 1994. godine, pred Opštinskim sudom nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, jer su stranke pokušavale da spor reše mirnim putem, te kako je taj pokušaj propao, tokom 1995. godine, održana su tri ročišta i izveden dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Tokom 1996. godine, održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok je ročište zakazano za 4. novembar 1996. godine odloženo na zahtev punomoćnika tužilaca. Sledeće godine pred Opštinskim sudom održana su četiri ročišta za glavnu raspravu.

Nakon ročišta održanog 28. januara 1998. godine i izvršenog dopunskog veštačenja, Opštinski sud je 2. marta 1998. godine doneo presudu P. 2267/92 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, dok je tužbu tužioca odbacio. Pismeni otpravak presude je uručen strankama 19. oktobra 1998. godine. Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud je rešenjem Gž. 11817/98 od 11. februara 1999. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je tužba tužioca odbačena, dok je u preostalom delu ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, tokom 1999. i 2000. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu održana - ročište zakazano za 26. maj 2000. godine nije održano, jer veštak nije pristupio, iako je bio uredno pozvan, ročište zakazano za 14. februar 2000. godine, nije održano na zahtev zastupnika tužene, dok ročište zakazano za 22. mart 2000. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Tokom 2001. godine održano je jedno ročište - 10. maja 2001. godine, dok ročište zakazano za 20. jun 2001. godine nije održano, jer stranke nisu pristupile, iako su bile uredno pozvane. Sledeće ročište za glavnu raspravu koje je zakazano za 28. septembar 2001. godine, takođe nije održano, pa je Opštinski sud rešenjem odredio mirovanje postupka, da bi tužilja 31. decembra 2001. godine podnela predlog za nastavak postupka.

Nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 12. marta 2002. godine, ročišta zakazana za 22. april i 18. jun 2002. godine nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Opštinski sud je 10. jula 2002. godine doneo presudu P. 1496/99 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za iznos od 1.993.282. dinara, sa pripadajućom kamatom, a preko tog iznosa odbio tužbeni zahtev.

Okružni sud je 26. februara 2003. godine doneo rešenje Gž. 1922/03, kojim je ukinuo presudu u delu protiv koga je tužena izjavila žalbu.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. maj 2003. godine nije održano, da bi sledeće ročište bilo održano 30. maja 2003. godine na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem. Međutim, nakon toga, Opštinski sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku sve do 16. aprila 2007. godine, kada je održao ročište za glavnu raspravu.

Nakon dostavljenog nalaza i mišljenja veštaka (4. jun 2007. godine), te izvršenog dopunskog veštačenja (20. septembar 2007. godine), Opštinski sud je 24. oktobra 2007. godine doneo presudu P. 670/03 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje u celini. Pismeni otpravak presude uručen strankama u maju 2008. godine. Tužena je 23. maja 2008. godine protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu, da bi u postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu rešenjem zakazao raspravu. Nakon dva ročišta održana 20. aprila i 10. maja 2010. godine i izvedenog dokaza veštačenjem, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 1335/10 od 7. februara 2011. godine preinačio presudu Opštinskog suda P. 670/03 od 24. oktobra 2007. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za iznos preko dosuđenog iznosa od 6.912.391 dinara.

Postupajući po revizijama stranaka, Vrhovni kasacioni sud ih je rešenjem Rev. 500/11 od 24. juna 2011. godine, odbacio kao nedozvoljene.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, ali da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period - od 15. oktobra 1979. godine kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Opštinskom sudu, pa do 7. februara 2011. godine, kada je parnični postupak pravnosnažno okončan.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao 30 godina i tri meseca.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela dugom trajanju postupka.
Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, jer se njime rešavalo o naknadi štete za bespravno porušenu nepokretnost - stan, odnosno o naknadi inflatorne štete.
Što se tiče složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, Ustavni sud nalazi da ona ni u kom slučaju ne mogu biti takve prirode da bi opravdala višedecenijsko trajanje ove parnice.

Dakle, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je postupanje, pre svega, Opštinskog suda, kome je trebalo 11 i po godina, nakon podnošenja tužbe, da donese prvu presudu - P. 3547/79 od 25. juna 1991. godine. Ustavni sud podseća da je navedena presuda u stavu drugom izreke ukinuta i vraćena Opštinskom sudu na ponovno suđenje, koji je tu parnicu spojio sa parnicom pokrenutom tužbom iz februara 1993. godine kojom je podnositeljka zahtevala da sud obaveže tuženu da joj naknadi inflatornu štetu nastalu docnjom u isplati duga po navedenoj pravnosnažnoj presudi P. 3547/79 od 25. juna 1991. godine. Nakon spajanja parnica, Okružni sud je dva puta ukidao presude Opštinskog suda i predmet vraćao prvostepenom sudu na ponovno suđenje, da bi tek Apelacioni sud u Beogradu, nakon održane rasprave, doneo presudu Gž. 1335/10 od 7. februara 2011. godine, kojom je preinačio, treću po redu, prvostepenu presudu Opštinskog suda i pravnosnažno okončao parnični postupak. Dakle, pored postupanja Opštinskog suda, odgovornost za neprimereno dugo trajanje predmetne parnice snosi i Okružni sud koji je, kao drugostepeni sud, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja imao mogućnost, saglasno navedenoj odredbi člana 362. stav 2. Zakona o parničnom postupku, da sam zakaže raspravu i donese odluku kojom bi pravnosnažno okončao predmetni postupak, bez potrebe da predmet dva puta vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Pored toga, Ustavni sud napominje da Opštinski sud u periodu od 30. maja 2003. godine do 16. aprila 2007. godine – skoro pune četiri godine nije preduzeo nijednu radnju u postupku usmerenu ka okončanju predmetne parnice. Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje kako Petog opštinskog suda u Beogradu, tako i Okružnog suda u Beogradu, dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao 31 godinu i četiri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u višedecenijskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti