Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Utvrđeno je da dužina postupka od četiri godine nije posledica neažurnog rada suda, već nedolaska okrivljenog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. V. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 775/08, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 22021/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. V. iz Beograda podneo je, 28. decembra 201 2. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 775/08, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 22021/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, detaljno navodi činjenice i okolnosti koje se, po njegovom mišljenju, mogu staviti na teret sudu, a koje su doprinele nerazumno dugom trajanju spornog postupka, a posebno da mu je sud nakon dve godine naložio dva puta da uredi privatnu krivičnu tužbu, iako je prethodni sudija po takvoj tužbi postupao, kao i da su periodi između zakazivanja pretresa bili „neprimereno dugi“ iz kog razloga je on podnosio urgencije da se postupak blagovremeno okonča.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 22021/10 i odgovor na ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Lj. V, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 3. oktobra 2008. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu privatnu krivičnu tužbu protiv Z.J. zbog krivičnih dela uvreda i kleveta. U tužbi je, pored ostalog, istaknut i opredeljen imovinskopravni zahtev. Po ovoj tužbi u Trećem opštinskom sudu u Beogradu je formiran predmet K. 775/08, a nakon reforme sudstva postupak je nastavljen pred Prvim osnovnom sudom u Beogradu u predmetu K. 22021/10.

Prvostepeni sud je 21 put zakazivao glavni pretres, i to redovno, u kraćim vremenskim intervalima, ali je zbog nedolaska okrivljenog ili njegovog branioca, pretres održan tri puta. Tako je glavni pretres prvi put održan 31. marta 2011. godine, kada je saslušan okrivljeni i kada je otpočeo dokazni postupak u kome su saslušani tužilac i svedoci. Utvrđeno je i da je sud nakon svakog nedolaska okrivljenog davao naredbu za privođenje okrivljenog, kao i da je dao naredbu za izdavanje poternice, te da je čak sud rešenjem K. 775/08 od 12. juna 2009. godine kaznio novčanom kaznom načelnika policijske stanice zbog nepostupanja po naredbi suda i nedostavljanja izveštaja o razlozima neprivođenja okrivljenog na glavni pretres. Sud je pribavio i lekarske izveštaje o zdravstvenom stanju okrivljenog, a što je, pored ostalog, bio jedan od razloga za njegovo nepristupanje pretresu. Kako je po naredbi za izdavanje poternice od 4. novembra 2009. godine utvrđeno da na teritoriji Grada Beograda postoji više lica sa imenom Z.J, sud je 26. juna 2010. godine naložio tužiocu da dostavi kompletne podatke za okrivljenog Z.J, a što je učinjeno 30. juna 2010. godine. Utvrđeno je i da je tužilac prezicirao privatnu krivičnu tužbu 29. novembra 2011. i 13. aprila 2012. godine, i to u pogledu obeležja krivičnih dela koja su stavljena na teret okrivljenom.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 22021/10 od 27. jula 2012. godine okrivljenom Z.J. je izrečena sudska opomena za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, a privatni tužilac je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž. 6150/10 od 8. novembra 2012. godine uvažena je žalba branioca okrivljenog i preinačeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 22021/10 od 27. jula 2012. godine tako što je prema okrivljenom Z.J. odbijena optužba za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom , niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzetci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , donetu po predstavci broj 41916/04 , od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je ima o svojstvo privatnog tužioca, pri čemu je opredeljeni imovinskopravni zahtev istakao u privatnoj krivičnoj tužbi 3. oktobra 2008. godine.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnosioca započeo 3. oktobra 2008. godine, danom isticanja imovinskopravnog zahteva, a da je okončan 8. novembra 2012. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 6150/10, te da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postupak ukupno trajao četiri godine.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, isticanjem imovinskopravnog zahteva iskazao opravdani interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku , pri čemu svojim radnjama nije doprine o dužem trajanju postupka .

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ne ukazuju na posebnu složenost konkretnog krivičnog predmeta.

Prilikom ocene postupanja nadležn og suda, Ustavni sud je imao u vidu da je prvostepeni sud redovno i u kratkim vremenskim intervalima zakazivao pretres, te da pretres nije držan zbog nedolaska okrivljenog ili njegovog branioca, pri čemu je sud više puta pokušao da obezbedi prisustvo okrivljenog davanjem naredbe za njegovo privođenje i izdavanjem poternice, čak i novčanim kažnjavanjem načelnika policijske stanice, a da je, nakon što je ispitao okrivljenog, u nastavku pretres držao u odsustvu okrivljenog. Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da u krivičnom postupku, sa jedne strane, obezbedi poštovanje i uživanje prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku, posebno okrivljenom, dok je, sa druge strane, dužnost suda i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku, posebno okrivljenom. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju sud blagovremeno preduzimao zakonom propisane mere kako bi obezbedio prisustvo okrivljenog na glavnom pretresu. Takođe, Ustavni sud konstatuje i da je nalog suda dat podnosiocu da dostavi kompletne podatke za okrivljenog upravo i bio usmeren ka tome da se obezbedi prisustvo okrivljenog na glavnom pretresu.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je u konkretnom slučaju krivični postupak okončan donošenjem presude kojom se odbija optužba usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, okolnosti konkretnog slučaja upućuju na zaključak da trajanje osporenog postupka nije posledica neažurnog i neefikasnog rada suda. Ustavni sud podseća da do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ukoliko se dugo trajanje postupka može pripisati u krivicu sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Napijalo protiv Hrvatske, po predstavci broj 66485/01 od 13. februara 2004. godine, stav 61.). Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe razmatran pred dve sudske instance, pri čemu su nadležni sudovi ažurno postupali i preduzimali sve radnje da se postupak okonča pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Stoga je Ustavni sud ocenio da ukupna dužina trajanja osporenog postupka ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovoga suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 775/08, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 22021/10, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

7. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine krivičnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti