Odluka o odbijanju ustavne žalbe u sporu o povraćaju zajma fudbalskom klubu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu fudbalskog kluba izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda kojom je obavezan da vrati zajam bivšem predsedniku. Sud je utvrdio da primena prava nije bila arbitrerna i da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10009/2017
04.06.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi F. „R .“ N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba F. „R .“ N. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 961/2017 Gzp1. 25/2017 od 13. jula 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-10009/2017 od 5. aprila 2018. godine o odlaganju izvršenja presude Višeg suda u Nišu P. 1/16 od 13. septembra 2016. godine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 961/2017 Gzp1. 25/2017 od 13. jula 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. „R .“ N. izjavio je Ustavnom sudu, 9. novembra 201 7. godine, preko punomoćnika I. P, advokata iz N , ustavnu žalbu , dopunjenu 14. novembra 2017. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 961/2017 Gzp1. 25/2017 od 1 3. jula 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog je navedeno: da je podnosiocu osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao i da je primena relevantnog prava bila arbitrerna; da tužilac nikad nije podnosiocu davao novac na zajam, već je to činio igračima direktno; da ne postoji odluka upravnog odbora kojom je navodno ustanovljena obaveza na koju se poziva revizijski sud; da je tužilac kao zakonski zastupnik podnosioca ustavne žalbe u stvari sam sa sobom zaključivao ugovore o pozajmicama; da nije ni postojala saglasnost volja za zaključenje ugovora o zajmu između parničnih stranaka; da je revizijski sud u „identičnoj situaciji“ potpuno drugačije odlučio, nalazeći da tužioci ne mogu tražiti povraćaj plaćenog, jer su novčane uplate vršene mimo računa i suprotno Zakonu o platnom prometu; da zbog navedenog podnosilac smatra da je došlo i do povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava; da podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na imovinu zbog činjenice da tužilac ima mogućnost da naplati svoja potraživanja na osnovu osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Višeg suda u Nišu P. 1/2016, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Nišu P. 1/16 od 13. septembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca Z. B. iz N, pa je obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu isplati iznos od 9.960.418 ,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. j una 2014. godine, pa do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na dosuđeni iznos isplati zakonsku zateznu kamatu od 5. oktobra 2006. godine, pa do 12. juna 2014. godine, dok je u stavu treć em izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 767.100,00 dinara . U obrazloženju ove prvostepene presude je , pored ostalog, navedeno da je sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca i zakonskog zastupnika tuženog, saslušanjem svedoka, čitanjem pisanih dokaza u spisima i veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomske struke T. G. iz N. Takođe je navedeno: da je iz iskaza svedoka D. M, koji je bio član upravnog odbora tuženog utvrdio – da je tužilac finansirao fudbalski klub i da je sa svakim „davanjem“ novca od strane tužioca i on bio upoznat, da su sekretar kluba B . S . i direktor kluba M . K . vodili pisanu evidenciju o novcu koji je tužilac dao klubu, da je na sednici upravnog odbora formirana komisija, čiji je on bio član, koja je verifikovala izveštaj sekretara i direktora klu ba o visini potraživanja tužioca; da je iz iskaza svedoka M . V, vršioca dužnosti direktora omladinske škole tuženog utvrdio – da se on obratio M . K . radi isplata zaostalih zarada, što je i učinjeno nekoliko dana kasnije od strane blagajnika tuženog potpisivanjem platnog spiska ; da je iz iskaza svedoka B . S, koji je obavljao poslove tehničkog sekretara kluba, utvrdio – da je bila opštepoznata činjenica da je tužilac davao novac za finansiranje kluba, da na sednici upravnog odbora nije doneta odluka o pozajmici tužioca klubu, uslovima pozajmice i dinamici vraćanja, da je evidenciju o uplatama (priznanice) koje su vršene od strane tužioca „video“ na sednici upravnog odbora održanoj 5. oktobra 2006. godine, da je na sednici upravnog odbora direktor M. K . podneo izveštaj o ukupnoj visini duga po raznim osnovama, da je upravni odbor formirao komisiju, čiji je on bio član, ali da se ona nije sastajala; da je iz iskaza svedoka Lj . S . utvrdio – da je tom svedoku bilo poznato da je dolaskom tužioca klub počeo da izmiruje zaostale obaveze, te da mu je M. K . rekao da je tužilac obezbedio sredstva za funkcionisanje kluba, što je bila opštepoznata činjenica; da je iz iskaza S. M, koja je obavljala poslove blagajnika utvrdio – način na koji su isplaćivana sredstva, kao i to da je ona popunjavala sporne priznanice, kada je isplata vršena bez podizanja sredstava iz banke ; da je iz iskaza svedoka Z. Č, koji je bio trener u spornom periodu utvrdio – mu je novac isplaćivao ili sekretar B . S . ili blagajnica S . M; da je iz iskaza M. K, koji je obavljao funkciju direktora kluba, utvrđeno da kada je tužilac izabran za predsednika kluba, i on je prihvatio da obavlja funkciju direktora kluba, da lično zna da je tužilac pozajmljivao novac klubu za razne obaveze , da je nekada njemu lično donosio novac, koji je on evidentirao, dok je služba kluba vršila isplate, da je tužilac lično plaćao određene obaveze kluba , o čemu ga je obaveštavao, da su ukupna sredstva koja je tužilac pozajmio klubu iznosila 9.960.418 ,00 dinara ; da je sud iskazima svedoka poklonio punu veru i ocenio ih kao istinite; da iz iskaza svih svedoka proizlazi da je tužilac pozajmljivao novac tuženom, da je blokada računa tuženog u spornom periodu bila gotovo neprekidna, što je onemogućavalo normalno funkcionisanje kluba; da su priznanice popunjavali blagajnik i direktor kluba i da one predstavljaju dokaz da su isplate izvršene licima označenim u priznanicama, a po osnovu dugovanja koja je tuženi imao prema tim licima po raznim osnovama; da je tužilac pozajmio novac tuženom po usmenom ugovoru o zajmu, koji je kasnije potvrđen donošenjem odluke upravnog odbora broj 337/1 od 5. oktobra 2006. godine; da u prilog tome govori i iskaz svedoka M. K, kome je sud poklonio punu veru i čiji je iskaz ocenio kao istinit i saglasan sa iskazima ostalih saslušanih svedoka; da je sud u celosti usvojio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio isplatu iznosa od 9.960.418 dinara, zbog toga što je taj iznos utvrđen navedenom validnom odlukom upravnog odbora tužioca; da se o razlici između iznosa koji je našao sudski veštak (7.346.292,11 dinara) sabiranjem iznosa u priznanicama koje se nalaze u spisima predmeta i iznosa koji je odlukom upravnog odbora utvrđen sudski veštak nije mogao izjasniti jer nije bilo pisanih dokaza; da je sud iz iskaza saslušanih svedoka utvrdio da su na sednici upravnog odbora kada je doneta odluka broj 337/1 od 5. oktobra 2006. godine, svi članovi upravnog odbora imali originalne dokaze o ukupnoj visini pozajmice, na čijem je temelju i doneta ista odluka; da je sud cenio i prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, kao i to da se, u konkretnom slučaju , radi o zloupotrebi prava iz člana 13. Zakona o obligacionim odnosima, te da se radi o krivičnim delima oštećenje poverilaca i utaja poreza, ali je takve navode ocenio neosnovanim i bez uticaja na odluku u toj pravnoj stvari.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2625/16 od 13. decembra 2016. godine ukinuta je presuda Višeg suda u Nišu P. 1/16 od 13. septembra 2016. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, uz to je obavezan tužilac da tuženom isplati troškove postupka u iznosu od 961.301,05 dinara. Iz obrazloženja drugostepene presude , u suštini, proizlazi da u poslovnim knjigama tuženog nije evidentirana njegova obaveza prema tužiocu, s obzirom na to da nije vršeno knjiženje novčanih sredstava koje potražuje tužilac u tom postupku, te kako priznanice glase na fizička lica, a ne na tuženog, mišljenje drugostepenog suda je da tužilac svoje potraživanje može usmeriti ka njima.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 961/2017 Gzp1. 25/2017 od 13. jula 2017. godine, u stavu prvom izreke , preinačena je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2625/16 od 13. decembra 2016. godine, tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Nišu P. 1/16 od 13. septembra 2016. godine, dok je u stavu drugom izreke odbačen kao nedozvoljen zahtev tužioca za preispitivanje pravnosnažne presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2625/16 od 13. decembra 2016. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac bio predsednik upravnog odbora tuženog do 5. oktobra 2006. godine, kada je podneo ostavku; da su fudbalerima i sportski radnicima u vreme trajanja njegovog mandata isplaćivane premije i obeštećenja, stanarine, prevozi fudbalera, troškovi taksi i suđenja, plaćane su redarske službe i obezbeđenje, isplata po sudskim rešenjima, telefonski računi i sl; da je u zaključku sa sednice upravnog odbora tuženog od 5. oktobra 2006. godine navedeno da su članovi upravnog odbora upoznati sa informacijom da je tužilac od momenta imenovanja za predsednika upravnog odbora iz svojih ličnih sredstava izdvojio ukupan iznos od 9.960.418,00 dinara ; da je odlukom upravnog odbora od istog datuma verifikovano izdvajanje ličnih sredstava tužioca za potrebe kluba, taksativno navedenih; da je tuženi pismeno 5. oktobra 2006. godine obavestio gradonačelnika G rada N . i druge zvaničnike da je račun kluba blokiran, te da blokada iznosi 28.000.000 ,00 dinara, a da je tužilac uložio 10.690.000 ,00 dinara i da je njegovim odlaskom doveden u pitanje opstanak kluba; da je sudski veštak finansijske struke na osnovu priloženih računa i dokumentacije utvrdio tužiočeva davanja na ime pozajmice tuženom u iznosu od 7.346.292,11 dinara. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati traženi iznos, koji je priznat odlukom upravnog odbora od 5. oktobra 2006. godine; da je drugostepeni sud, nakon održane rasprave odbio kao neosnovan tužbeni zahtev ; da Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište drugostepenog suda; da se prema odredbi člana 557. Zakona o obligacionim odnosima , ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, kao i da za zaključenje tog ugovora nije propisana posebna forma; da su članom 42. Statuta tuženog propisane nadležnosti upravnog odbora, kao organa upravljanja; da između ostalog , upravni odbor tuženog odlučuje o davanju zajmova i zaduženju u skladu sa važećim Statutom; da iz činjenica utvrđenih u sprovedenom postupku proizlazi da je tužilac za potrebe kluba sukcesivno izdvajao svoj novac, jer je račun tuženog bio u blokadi i na taj način je klub funkcionisao, bez obzira što u poslovnim knjigama ta novčana sredstava nisu proknjižena; da je obaveza tuženog prema tužiocu u traženom iznosu potvrđena odlukom upravnog odbora koji je imao ovlašćenje na to u skladu sa važećim Statutom; da je neosnovano rezonovanje drugostepenog suda da izvršene isplate trećim licima ne mogu predstavljati zajam tuženom, te je stoga tuženi u obavezi da tužiocu isplati navedeni iznos na ime duga.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta (član 557.).

5. Analizirajući osporenu revizijsku presudu sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, navedenih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe, u suštini, smatra da m u je pravo na pravično suđenje povređeno arbitrarn om primen om relevantnog prava. Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da je revizijski sud dao jasne, precizne i ubedljive razloge za svoju odluku , koji su sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje prihvatljivi i za ovaj sud. Naime, revizijski sud je ocenio da iz činjenica utvrđenih u sprovedenom postupku proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe za potrebe tuženog fudbalskog kluba sukcesivno izdvajao – pozajmljivao svoj novac, bez obzira na to što u poslovnim knjigama ta novčana sredstava nisu proknjižena. U prilog navedenom, revizijski sud posebno ukazuje i da je obaveza tuženog prema tužiocu u traženom iznosu potvrđena odlukom upravnog odbora koji je imao ovlašćenje na to u skladu sa članom 42. Statuta tuženog.

Vezano za navode ustavne žalbe u kojima se izražava sumnja u verodostojnost odluke upravnog odbora broj 337/1 od 5. oktobra 2006. godine , Ustavni sud i u ovoj odluci naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka sudova u pogledu ocene dokaza, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, posebno druge dokaze izvedene tokom parničnog postupka , na kojima su najpre prvostepeni sud, a zatim i revizijski sud zasnova li svoje odluk e, Ustavni sud ukazuje da nema dovoljno osnova koji bi izazvali sumnju u zaključak o proizvoljno utvrđenoj valjanosti tog dokaza.

Što se tiče navoda da revizijska presuda ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, koja nije izričito predviđena, odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, i to pravo je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud redovnog/vanrednog pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da osporena revizijska presuda, sadrži jasne, precizne i ubedljive razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba zakona, to se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da zaključivanje revizijskog suda, u konkretnom slučaju, nije bilo ni proizvoljno, niti arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je iz sadržine dostavljene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 900/11 od 7. marta 2012. godine utvrdio da se ne radi o identičnom činjeničnom i pravnom stanju, a što je osnovna pretpostavka za isticanje povrede ovog prava. Naime, predmet parnice koja je okončana navedenom presudom bio je raskid ugovora o ulaganju i dugoročnoj poslovno-tehničkoj saradnji (zaključen između tužilaca K.H.H. iz Savezne Republike Nemačke i I.T. iz S, sa jedne strane i tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, sa druge strane) i isplata iznosa od 228.227 evra, po osnovu vraćanja datog (restitucije). U tom parničnom postupku, sudovi su utvrdili da je raskinut predmetni ugovor, dok je zahtev za isplatu traženog iznosa odbijen kao neosnovan. U obrazloženju revizijske presude, pored ostalog je navedeno: da je pravilno odbijen kao neosnovan zahtev za restituciju, iako su tačni navodi iz revizije da su odredbe Zakona o platnom prometu bez pravnog značaja za tu odluku, koju je trebalo razrešiti u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima; da bi uslovi i način plaćanja (kao način ispunjenja ugovorne obaveze) bili od značaja za ocenu ispitivanja delatnosti tog pravnog lica, ali su irelevantni za pravnu ocenu ispunjenosti ugovornih obaveza ugovarača predmetnog ugovora, odnosno za ocenu osnovanosti zahteva za restituciju u situaciji raskida predmetnog ugovora; da se, u k onkretnom slučaju, radi o dvostrano obaveznom ugovoru sa trajnom obavezom, te da to znači da pravno dejstvo raskida ugovora deluje samo za ubuduće (ex nunc); da je pored toga ugovorna obaveza tuženog bila da tužiocima omogući korišćenje upravljačkih prava, za šta su mu oni isplaćivali novčanu naknadu; da kako su se tužioci koristili tim upravljačkim pravima, vršeći rukovodeće funkcije u organima tuženog, od momenta zaključenja predmetnog ugovora o dugoročnoj poslovnoj saradnji, pa do raskida istog (podnošenjem tužbe u toj parnici), to se sa pravnog stanovišta revizijskog suda, zahtev tužilaca za restitucijom izričito protivi prirodi nastalih ugovornih obaveza, jer se ne može vršiti povraćaj upravljačkih prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da se ne radi o istom činjeničnom i pravnom stanju, već su u pitanju dve različite parnice – jedna koja je vođena radi vraćanja pozajmice, a druga radi raskida ugovora o ulaganju i dugoročnoj poslovno-tehničkoj saradnji i vraćanja datog (restituciji). Štaviše, i stav na kome podnosilac ustavne žalbe istrajava da je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 900/11 od 7. marta 2012. godine zasnovana na primeni Zakona o platnom prometu, ne iskazuje se kao tačan, jer je revizijski sud u obe presude istakao da nije od značaja to što u poslovnim knjigama sporna novčana sredstava nisu knjižena, odnosno da kršenje Zakona o platnom prometu nema uticaja na drugačije rešavanje te pravne stvari.

Što se tiče istaknute povrede prava iz člana 36. stav 2. Ustava za koju podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređena osporenim aktom, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac na nju samo formalno poziva, ali da ne daje nikakve razloge za tako iznete tvrdnje. Neobrazloženo pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o tome da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako je Sud konačno odlučio o izjavljenoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje Ustavnog suda Už-10009/2017 od 5. aprila 2018. godine o odlaganju izvršenja presude Višeg suda u Nišu P. 1/16 od 13. septembra 2016. godine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 961/2017 Gzp1. 25/2017 od 13. jula 2017. godine, saglasno odredbi člana 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, te je Ustavni sud odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o odbijanju ustavne žalbe u sporu o povraćaju zajma fudbalskom klubu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti