Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko pet godina. Zbog neefikasnosti prvostepenog suda, a u nedostatku zahteva za naknadu štete, satisfakcija je određena objavljivanjem odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1001/2009
02.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Tanasijević, Ljiljane Milošević i Branke Maletić, svih iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Tanasijević, Ljiljane Milošević i Branke Maletić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 104/08 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Tanasijević, Ljiljana Milošević i Branka Maletić, sve iz Valjeva, su 15. juna 2009. godine, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, podnele Ustavnom sudu ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 104/08. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti: Už-1001/2009, Už-1006/2009 i Už-1047/2009. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), spojio postupke po ustavnim žalbama u predmetima Už-1001/2009, Už-1006/2009 i Už-1047/2009, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što su predmeti Už-1006/2009 i Už-1047/2009 pripojeni predmetu Už-1001/2009.

U ustavnim žalbama je navedeno: da su podnositeljke ustavnih žalbi 2004. godine podnele Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv AD „MINSA“ iz Valjeva, zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, kao i zbog naknade štete usled nezakonitog otkaza; da je delimičnom presudom pravnosnažno utvrđeno da otkaz ugovora o radu nije bio zakonit, ali da nije okončan postupak po tužbenom zahtevu za naknadu štete uzrokovane nezakonitim otkazom; da je Zakonom o radu propisano da se radni spor mora okončati pravnosnažno u roku od šest meseci od podnošenja tužbe, ali da taj rok nije ispoštovan jer je sud odlučio da se sa postupkom za utvrđivanje činjenica koje su bitne za naknadu štete zastane do odluke o izjavljenoj reviziji protiv pravnosnažne delimične presude, čime je došlo do neopravdanog odugovlačenja postupka; da je na opisani način podnositeljkama ustavnih žalbi prouzrokovana materijalna i nematerijalna šteta. Zahtev za naknadu štete nije postavljen.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Valjevu P1. 104/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Više tužilaca, među kojima i podnositeljke ustavne žalbe, su 31. maja 2004. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Valjevu protiv tuženog AD „Uzor“ iz Valjeva (pravni prethodnik AD „MINSA“ iz Valjeva), koja je precizirana podneskom od 18. juna 2004. godine, radi poništaja odluka tuženog kojima su tužiocima otkazani ugovori o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti. Tužbom je traženo da se tužioci vrate na rad, kao i da im se isplate zaostale neisplaćene zarade.

Opštinski sud u Valjevu je 6. avgusta 2004. godine doneo rešenje P1. 487/04 kojim je određeno da se parnični postupak po navedenoj tužbi razdvoji u više odvojenih postupaka, kako je bliže utvrđeno tim rešenjem. Tužba podnositeljki ustavne žalbe je zavedena pod brojem P1. 749/04 i dostavljena na odgovor tuženom 17. marta 2005. godine.

Odgovor tuženog na tužbu je primljen u Opštinskom sudu 15. aprila 2005. godine, nakon čega je prvostepeni sud zakazao dva ročišta, od kojih je jedno odloženo na zahtev punomoćnika tužilja, sproveo glavnu raspravu i 3. avgusta 2005. godine doneo delimičnu presudu P1. 749/04, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilja, ovde podnositeljki ustavnih žalbi, poništene odluke tuženog od 21 maja 2004. godine o otkazu ugovora o uređenju prava, obaveza i odgovornosti od 1. marta 2003. godine zaključenih sa tužiljama i obavezan tuženi da tužilje vrati na rad u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja.

Rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj 22. avgusta 2005. godine protiv presude P1. 749/04 od 3. avgusta 2005. godine, Okružni sud u Valjevu je rešenjem Gž1. 476/05 od 7. decembra 2005. godine ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda u Valjevu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da prvostepeni sud, koji je odlučivao o zakonitosti štrajka kao o prethodnom pitanju za rešenje spora, nije dao dovoljne i jasne razloge u vezi ocene zakonitosti štrajka i naložio je prvostepenom sudu da u ponovnom postupku izvede sve potrebne dokaze i oceni činjenicu da li je štrajk koji su organizovali radnici tuženog bio zakonit ili ne.

Po prijemu drugostepene presude, Opštinski sud u Valjevu je 20. januara 2006. godine doneo rešenje P1. 104/06 o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja postupka koji se po tužbi tuženog vodio kod istog suda u predmetu P1. 1393/05.

Nakon pravosnažnosti presude kojom je odbijen tužbeni zahtev ovde tuženog za utvrđivanje nezakonitosti štrajka kao neosnovan, tužilje su 19. juna 2007. godine podnele predlog za nastavak postupka. Opštinski sud u Valjevu je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana (ročište zakazano za 11. jul 2007. godine nije održano jer je poroti istekao mandat, a druga nije imenovana, dok je ročište zakazano za 27. avgust 2007. godine odloženo zbog promene u sastavu sudskog veća) i 2. oktobra 2007. godine doneo novu delimičnu presudu P1. 472/07, kojom je usvojen tužbeni zahtev u delu kojim je tražen poništaj odluka tuženog o otkazu i vraćanje tužilja na rad.

Rešavajući o žalbi tuženog od 9. novembra 2007. godine, Okružni sud u Valjevu je 31. januara 2008. godine doneo presudu Gž1. 658/07, kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio delimičnu presudu prvostepenog suda od 2. oktobra 2007. godine.

Tuženi je protiv navedene presude Okružnog suda u Valjevu izjavio reviziju 31. marta 2008. godine, a Opštinski sud u Valjevu je 22. aprila 2008. godine doneo rešenje P1. 104/08 da zastane sa daljim postupkom u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka po reviziji pred Vrhovnim sudom Srbije.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 1219/08 od 15. oktobra 2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog, a spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu u Valjevu 19. novembra 2008. godine.

Nakon toga, Opštinski sud u Valjevu je održao dva ročišta za glavnu raspravu (11. decembra 2008. godine i 27. januara 2009. godine). Tuženi je 20. marta 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Valjevu predlog za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda. Vrhovni sud Srbije je ovaj predlog odbio rešenjem R. 287/09 od 13. maja 2009. godine, a spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu u Valjevu 10. juna 2009. godine.

Podnositeljke su podnele ustavnu žalbu 15. juna 2009. godine.

U toku parničnog postupka, nakon podnošenja ustavne žalbe, tužilje su 30. juna 2009. godine precizirale tužbeni zahtev u delu o kome nije odlučeno delimičnom presudom, a prvostepeni sud je, nakon zakazana tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana, 26. avgusta 2009. godine i 24. novembra 2009. godine, doneo presudu P1. 104/08, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilja. Presuda je postala pravnosnažna 9. marta 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuju podnositeljke u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Zakonom o parničnom postupku je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će sud tužbu sa prilozima dostaviti tuženom na odgovor u roku od 30 dana od dana prijema tužbe u sudu (član 281.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122.). Odredbe člana 195. Zakona o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljke ustavne žalbe pokrenule parnični postupak podnošenjem tužbe 31. maja 2004. godine, da je do podnošenja ustavnih žalbi doneta pravosnažna delimična presuda, kojom je usvojen tužbeni zahtev podnositeljki, poništene odluke tuženog kojima im je otkazan ugovor o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti i obavezan tuženi da ih u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, vrati na rad. Ustavne žalbe su podnete 15. juna 2009. godine. Parnični postupak o preostalim tužbenim zahtevima je pravnosnažno okončan 9. marta 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljkama ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljki ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnositeljke.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, jer je u tužbi istaknuto više zahteva (utvrđivanje zakonitosti otkaza ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti, utvrđivanje naknade štete u vidu izgubljene zarade).

U pogledu ponašanja podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljke nisu doprinele dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već su se uredno odazivale na ročišta za glavnu raspravu, osim što je prvo ročište za glavnu raspravu, zakazano za 15. jun 2005. godine, odloženo jer je punomoćnik tužilja, ovde podnositeljki ustavnih žalbi, tražio odlaganje ročišta U pogledu interesa samih podnositeljki ustavne žalbe, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljke ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o zakonitosti prestanka njihovog radnog odnosa, kao i o naknadi štete u vidu izgubljene zarade.

Ocenjujući ponašanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da, iako je u određenim periodima Opštinski sud u Valjevu zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, da je u toku predmetnog parničnog postupka sud ispoljio neefikasnost u postupanju. Naime, od podnošenja tužbe 31. maja 2004. godine do dostavljanja tužbe na odgovor tuženom 17. marta 2005. godine prošlo je deset meseci, što predstavlja neažurnost suda koja se ne može prihvatiti, imajući u vidu da je sud dužan da, saglasno odredbi člana 281. Zakona o parničnom postupku, tužbu sa prilozima dostavi tuženom na odgovor u roku od 30 dana od dana prijema tužbe u sudu. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, ponašanje Opštinskog suda u Valjevu, koji tek nakon deset meseci od podnošenja tužbe u parnici iz radnog odnosa dostavlja tužbu na odgovor, a prvo ročište za glavnu raspravu održava nakon proteka više od godinu dana od podnošenja tužbe, ne može se smatrati efikasnim.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u Valjevu u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak, proistekao iz radnih odnosa, traje preko pet godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da podnositeljke ustavne žalbe nisu tražile da im se zbog dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da se štetne posledice povrede prava podnositeljki otklone objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti