Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao gotovo devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe kojim se osporava utvrđeno činjenično stanje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavka Prošića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavka Prošića i utvrđuje da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 1553/03.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba Slavka Prošića izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog sud a u Beogradu P 1. 1553/03 od 17. novembra 2004. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 232/10 od 23. marta 2011. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 943/12 od 7. novembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavko Prošić iz Beograda podne o je, 11 . februara 201 3. godine, preko punomoćnika Ivana Savića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu, pored ostalog, navodi da revizijski sud nije uzeo u obzir nalaz i mišljenje sudskog veštaka - grafologa od 2. avgusta 2011. godine kojim je utvrđeno da on nije napisao datum prijema rešenja otkaza ugovora o radu. Takođe, ukazuje da je osporeni postupak do donošenja rešenja Višeg suda u B eogradu trajao više od osam godina, pri čemu je postupak po žalbi trajao pet godina. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, te da se ponište osporen a rešenja i odredi naknada nematerijalne štete , kao i da se odredi naknada troškova za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog sud a u Beogradu P 1. 1553/03, kao i u osporene akte i dostavljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe podne o je 19. decembra 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog " C market" a.d. iz Beograda, radi poništaja rešenja otkaza ugovora o radu tuženog.

U sprovedenom postupku, do donošenja osporenog rešenja Prvog opštinskog sud a u Beogradu P 1. 1553/03 od 17. novembra 2004. godine, kojom je odbačena tužba kao neblagovremena, zakazano je i održano jedno pripremno ročište i jedno ročište za glavnu raspravu na koj em je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca.

Protiv navedene prvostepene presud e tužilac je izjavio žalbu 3. februara 2005. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1080/05 od 26. aprila 2005. godine vraćeni su kao nerazmotreni spisi prvostepenom sudu na dopunu postupka, sa obrazloženjem da su iz uvoda presude izostavljena imena sudija porotnika koji su učestvovali kao članovi veća, te da se u tom delu prvostepeno rešenje ispravi, kao i zbog toga što je prvostepeni sud propustio da ispita blagovremenost žalbe.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 1553/03 od 21. jula 2005. godine ispravio rešenje Prvog opštinskog sud a u Beogradu P 1. 1553/03 od 17. novembra 2004. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2978/05 od 7. oktobra 2005. godine ponovo su vraćeni kao nerazmotreni spisi prvostepenom sudu na dopunu postupka, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije ispitao blagovremenst žalbe

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P 1. 1553/03 od 11. novembra 2005. godine odbacio žalbu tužioca kao neblagovremenu. Povodom žalbe izjavljene protiv rešenj a Prvog opštinskog sud a u Beogradu P 1. 1553/03 od 11. novembra 2005. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1098/06 od 13. aprila 2006. godine vratio spise prvostepenom sudu, radi dopune postupka , sa obrazloženjem da ožalbeno prvostepeno rešenje nije dostavljeno punomoćniku tuženog, a u spisima nedostaje i punomoćje za tog advokata za zastupanje tuženog. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 973/07 od 10. jula 2008. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog sud a u Beogradu P 1. 1553/03 od 11. novembra 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 232/10 od 23. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Prvog opštinskog sud a u Beogradu P 1. 1553/03 od 17. novembra 2004. godine.

Povodom revizije izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 232/10 od 23. marta 2011. godine, Vrhovni kasacioni suda je rešenjem Rev2. 997/11 od 23. februara 2012. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, sa obrazloženjem da je tužilac istog dana podneo reviziju i predlog za ponavaljanje postupka, te da se u tom smislu odluči sa kojim će se postupkom zastati.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 2285/11 od 4. aprila 2012. godine kojim je zastao sa postupkom po podnetom predlogu za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka do okončanja postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom po izjavljenoj reviziji tužioca.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 943/12 od 7. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 232/10 od 23. marta 2011. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je tužilac podneo tužbu protiv tuženog 19. decembra 2003. godine radi poništaja rešenja kojim mu je otkazan ugovor o radu, a da je tužilac, prema sopstvenom iskazu, to rešenje primio 27. novembra 2003. godine; da su kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je tužba tužioca neblagovremena.

Imajući u vidu odredbe člana 122. Zakona o radu , kao i datum uručenja rešenja o otkazu tužiocu (27. novembra 2003. godine) i datum podnošenja tužbe (19. decembra 2003. godine) , po oceni Vrhovnog kasacionog suda pr otekao je rok iz citirane zakonske odredbe, zbog čega je pravilno tužba odbačena kao neblagovremena. Pri tome je revizijski sud istakao da je tužilac na ročištu 17. novembra 2004. godine saslušan i u svojstvu parnične stranke izjavio da mu je rešenje o otkazu uručeno 27. novembra 2003. godine od strane vozača (čiji se potpis takođe nalazi na poleđini rešenja), te da negiranje ovako date izjave predstavlja osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno, na osnovu člana 398. stav 2. ZPP.

U postupku vođenom po predlogu za ponavljanje postupka, najpre je doneto rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2285/11 od 27. maja 2013. godine kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka po predlogu tužioca, te su ukinuta rešenja Prvog opštinskog sud a u Beogradu P 1. 1553/03 od 17. novembra 2004. godine, Višeg suda u Beogradu Gž1. 232/10 od 23. marta 2011. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 943/12 od 7. novembra 2011. godine. Navedeno prvostepeno rešenje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 699/13 od 5. juna 2014. godine i predmet je vraćen na ponovni postupak prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku Prvi osnovni sud u Beogradu rešenjem P1. 2285/11 od 22. septembra 2014. godine nije dozvolio ponavljanje postupka po predlogu tužioca, a koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 731/14 od 19. februara 2015. godine. Protiv navedenog drugostepenog rešenja tužilac je izjavio reviziju, o kojoj nije još odlučeno.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao u vreme prestanka radnog odnosa podnosi oca, bilo je propisano da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava, te da se spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122.).

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je najpre konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi o u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava .

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu navoda ustavne žalbe, najpre konstatovao da podnosilac ustavne žalbe osporava suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen od podnošenja tužbe do donošenja revizijsk og rešenja koj im je taj postupak okončan . U tom smislu, a na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da od podnošenja tužbe do donošenja revizijsk og rešenja koj im je taj postupak okončan proteklo osam godina i 11 meseci.

Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ocenio da polazeći od toga da se u ovom slučaju radilo o klasičnom radnom sporu u kome je tužba podneta protiv odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, sa zahtevom, između ostalog, da se osporena odluka poništi i da je osam godina i 11 meseci rešavano da li je tužba blagovremena, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu . Ovo naročito zato što je Ustavni sud utvrdio da je postupak povodom žalbe izjavljene protiv rešenja Prvog opštinskog sud a u Beogradu P 1. 1553/03 od 17. novembra 2004. godine trajao šest godina i četiri meseca, pri čemu je u više navrata drugostepeni sud vraćao spise prvostepenom sudu radi dopune postupka zbog propusta koje je taj sud učinio tokom postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 1553/03, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje u odnosu na osporena rešenja , Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu načina na koji su sudovi primenili materijalno i procesno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud nalazi da se osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, kao i osporena nižestepena rešenja, zasniva ju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, kao i da su postupajući sud ovi obrazloži li svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Naime, u sprovedenom postupku je utvrđeno da je podnosilac podneo tužbu protiv tuženog 19. decembra 2003. godine radi poništaja rešenja kojim mu je otkazan ugovor o radu, a da je podnosilac, prema sopstvenom iskazu, to rešenje primio 27. novembra 2003. godine . Činjenica da je nakon pravnosnažno okončanog postupka podnosilac dostavio nalaz i mišljenje veštaka - grafologa, u konkretnom slučaju, nije od uticaja, budući da u postupku po reviziji ne može utvrđivati, niti osporavati činjenično stanje. Ovo tim pre što podnosilac nije bio sprečen da takav dokaz pribavi nakon prijema prvostepenog rešenja i iskoristi ga u toku žalbenog postupka. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporen im sudskim odluk ama povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosi lac nije pruži o činjenično i pravno utemeljene ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na pristrasnost .

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje , rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić