Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje presudom Privrednog apelacionog suda. Sud je poništio osporenu presudu zbog arbitrerne primene materijalnog prava i nedostatka obrazloženja u vezi sa Sporazumom o pitanjima sukcesije bivše SFRJ.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Farmes“ DOO, Beograd i „Borovo“ DD, Vukovar, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba „Farmes“ DOO i „Borovo“ DD i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 599/13 od 16. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 599/13 od 16. oktobra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 8386/12 od 10. decembra 2012. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. „Farmes“ DOO, Beograd, podnelo je, 30. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Irene Ranković, advokata iz Niša, a „Borovo“ DD, Vukovar, Republika Hrvatska, podnelo je, 6. decembra 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 599/13 od 16. oktobra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. st. 1. i 2. Ustava. Podnosilac „Farmes“ DOO, Beograd je u dopuni ustavne žalbe od 5. decembra 2013. godine, pre svega preciziralo zahtev iz ustavne žalbe, tako što je svoje razloge za tvrdnju o povredi označenih prava vezalo i za presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1193/10 od 14. jula 2010. godine i Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine i istaklo povredu načela podele vlasti utvrđenog članom 4. st. 2. i 4. Ustava i povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava.
Na osnovu člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), spojene su ustavne žalbe podnosilaca „Farmes“ DOO, Beograd i „Borovo“ DD, izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 599/13 od 16. oktobra 2013. godine, zbog povrede načela podele vlasti utvrđenog članom 4. st. 2. i 4. Ustava Republike Srbije, načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1, 2. i 3. Ustava, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. i 2. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je kasnije primljenu ustavnu žalbu Už-10532/2013 spojio sa ranije primljenom ustavnom žalbom, tako da su ustavne žalbe podnosilaca zadržale brojeve pod kojima su evidentirane u upisniku predmeta, a postupak se dalje vodi pod brojem prvoformiranog predmeta Už-10010/2013.
Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da je osporena presuda zasn ovana isklju čivo na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 7. februara 2011. godine, jer se paušalno zaključuje da između Republike Srbije i Republike Hrvatske ne postoji faktički reciprocitet u primeni Aneksa G Sporazuma o sukcesiji; da zauzeto stanovište o nepostojanju reciprotiteta u primeni Anexa G Sporazuma o sukcesiji, osim da je Republika Hrvatska skoro svu imovinu pravnih lica iz Republike Srbije prodala pre stupanja na snagu samog Sporazuma, drugostepeni sud ni na koji način nije potkrepio; da utvrđivanjem ništavosti zaključenog ugovora, štetne posledice trpi domaće pravno lice koje je diskriminisano zbog sticanja od pravnog subjekta iz Republike Hrvatske koja se opravdava nepostojanjem faktičkog reciprociteta koji pri tome i nije uslov za primenu Aneksa G Sporazuma; da u pogledu iste pravne situacije postoje međusobno protivrečne presude kako Vrhovnog kasacionog suda, i to Rev. 1193/10 od 14. jula 2010. godine i Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine, tako i Privrednog apelacionog suda, gde su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zauzeli različita pravna stanovišta, što stvara pravnu nesigurnost; da Zakon o potvrđivanju Sporazuma decidno nalaže da se Sporazum primenjuje neposredno i utvrđuje obavezu svih dr žavnih organa da omoguće zaštitu i vraćanje prava svim subjektima iz bivše SFRJ koja su imali na dan 31. decembra 1990. godine, te da bez diskriminacije poštuju ugovore koji su zaključeni nakon tog datuma u skladu sa odredbama Sporazuma; da se o reciprocitetu govori samo u članu 7. Aneksa G Sporazuma, ali u odnosu na pravo pristupa sudovima i nadležnim državnim organima; da se u konkretnom slučaju daje primat ne samo podzakonskom aktu, već i pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda u odnosu na ratifikovani međunarodni ugovor; da se drugostepeni sud poziva na odredbe izmenjenih uredbi i na Zakon o privatizaciji koji je stupio na snagu nakon što je predmetni ugovor zaključen, čija primena predstavlja povredu načela zabrane retroaktivne primene propisa; da je upis kupca izvršen, jer postoji kontinuitet isprava podoban za upis sticaoca; da je u javnom registru RGZ - Službi za katastar nepokretnosti Lazarevac, u listu nepokretnosti broj 1762 KO Lazarevac kao vlasnik predmetnog poslovnog prostora pre zaključenja ugovora bio upisan prodavac, odnosno prvotuženi sa udelom 1/1, te da u istom nije bila evidentirana niti upisana bilo kakva zabeležba koja prvotuženom ograničava pravo svojine; da je drugotuženi predmetni poslovni prostor kupio tek po pravnosnažnosti presude Oštinskog suda u Lazarevcu Dn. broj 1489/07 od 11. septembra 2007. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se u zemljišno-knjižnom postupku izvrši promena naziva vlasnika navedene nepokretnosti; da se neosnovano u osporenoj presudi ističe da prvotuženi u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji nije bio vlasnik poslovnog prostora. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 8386/12, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 8386/12 od 10. decembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca DP „Boreli“, Sombor i utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 31. decembra 2007. godine Ov. br. 11645/07 između prvotuženog kao prodavca „Borovo“ DD, Vukovar, Republika Hrvatska, i drugotuženog „Farmes“ DOO, Beograd kao kupca apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo; stavom drugim izreke su obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu do 172.200,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi: da su tuženi zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 31. decembra 2007. godine; da je ugovorom konstatovano da je prvotuženi univerzalni pravni sledbenik svih ranijih organizacionih i pravnih oblika „Borovo“ koji su postojali od 1947. do 1994. godine, kada je „Borovo“ organizovano kao deoničarsko društvo, te da je vlasnik nepokretnosti koju čini poslovni prostor, postojeće u stambenoj zgradi u Lazarevcu, ulica Karađorđeva broj 13, katastarska parcela broj 1762 KO Lazarevac, upisane u ZKUL 1081 KO Lazarevac kao deo zgrade, ZK telo 2, upisane u list nepokretnosti broj 1184, koje se vodi kao svojina, drugi oblici i upisana kao udeo od ¼ u stambenoj zgradi, Jugoslovenski kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Borova, čiji je pravni sledbenik prvotuženi kao prodavac, koji prodaje, a kupac kupuje predmetnu nepokretnost u viđenom stanju po ceni od 68.880 evra i da je kupac isplatio kupoprodajnu cenu uplatom na nerezidentni račun prodavca, kao i da je ugovorom konstatovano da je kupac upoznat sa činjenicom da je u trenutku zaključenja ugovora tužilac u posedu predmetnog poslovnog prostora. Prvostepeni sud je našao da prvotuženi spornim ugovorom o kupoprodaji nije mogao raspolagati predmetnom nepokretnošću na kojoj je pravo korišćenja imao tužilac, jer je predmet ugovora bio u posebnom režimu. Pored toga, istakao je da je stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji od 1. januara 2008. godine, propisano da se privatizuje kapital, odnosno imovina u društvenim preduzećima osnovanih delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, te da se sredstva ostvarena prodajom kapitala imovine preduzeća, koriste za sprovođenje Sporazuma o pitanjima sukcesije sa bivšim republikama SFRJ. Dalje je našao da pravni osnov sticanja svojine na nepokretnosti pravnim poslom jeste ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, ali kako prvotuženi u vreme zaključenja ugovora sa drugotuženim, nije bio vlasnik predmetnog poslovnog prostora, to na drugotuženog nije mogao preneti svoje pravo svojine, a ni drugotuženi nije mogao postati vlasnik sporne nepokretnosti, jer je tužilac u vreme zaključenja ugovora bio nosilac prava korišćenja, a ne vlasnik predmetne nepokretnosti.
Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 599/13 od 16. oktobra 2013. godine je odbijena, kao neosnovana, žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 8386/12 od 10. decembra 2012. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da se Sporazum o pitanjima sukcesije (prilog G) primenjuje na pitanja imovine delova preduzeća u Republici Srbiji koja imaju sedište na teritoriji država sukcesora bivše SFRJ pod uslovima postojanja faktičkog reciprociteta, koji ne postoji u situaciji kada je Republika Hrvatska gotovo svu imovinu pravnih lica iz Republike Srbije prodala pre stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije (2. jun 2004. godine), preko Fonda za privatizaciju Republike Hrvatske i nije više u mogućnosti da istu vrati u naturalnom obliku, a nije donela ni propise o obeštećenju; da prvotuženi nije mogao postati vlasnik spornog poslovnog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće "Borovo" koji su ce nalazili na području Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo polagati isključiva prava na imovinu navedenog kombinata na celoj teritoriji bivše SFRJ; da je radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih, Vlada Republike Srbije donela Uredbu o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, koja je stupila na snagu 1. juna 2001. godine, a koja sa izmenama i dopunama iz 2008. i 2009. godine, predstavlja deo važeće pravne regulative. Sledom rečenog, drugostepeni sud je zaključio da je pravni osnov korišćenja predmetne nepokretnosti tužioca Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ i da prvotuženi spornim ugovorom nije mogao raspolagati predmetnom nepokretnošću na kojoj je pravo korišćenja imao tužilac i čiji je promet bio u posebnom režimu. Pored toga, drugostepeni sud je istakao da je Zakonom o privatizaciji od 1. januara 2008. godine predviđena privatizacija kapitala i imovine u društvenim preduzećima, osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji, čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, s tim da se sredstva ostvarena prodajom kapitala, odnosno imovine preduzeća koriste za sprovođenje Sporazuma o pitanjima sukcesije sa bivšim republikama SFRJ. Drugostepeni sud je dalje naveo: da prvotuženi u vreme zaključenja spornog ugovora o prodaji predmetnog poslovnog prostora nije bio vlasnik istog, pa na drugotuženog kao kupca nije mogao preneti pravo svojine, te ni drugotuženi nije mogao postati vlasnik sporne nepokretnosti, jer je tužilac u vreme zaključenja ugovora bio nosilac prava korišćenja; da je promet navedene nepokretnosti saglasno Uredbi o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima pokretnim stvarima i pravima koja je važila do 2008. godine i Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, bio pod posebnim režimom i da, je u vezi sa članom 1. Zakona o prometu nepokretnosti, sporni ugovor zaključen između tuženih apsolutno ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protivan imperativnim propisima.
Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 8386/12 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7692/10 od 8. oktobra 2010. godine potvrđena presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P. 884/08 od 20. januara 2009. godine kojom je odbijen zahtev tužioca DP „Boreli“, Sombor kojim je tražio da se briše uknjižba prava svojine izvršena u korist tuženog „Farmes“ DOO, Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe na nepokretnosti-poslovnom prostoru u Lazarevcu, u ulici Karađorđevoj broj 13, koji se nalazi u zgradi izgrađenoj na katastarskoj parceli broj 1762 KO Lazarevac, kao i prava korišćenja ¼ parcele broj 1762, upisane u list nepokretnosti broj 1945 i da se naloži Službi za katastar nepokretnosti Lazarevac da izvrši brisanje uknjižbe i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji u listu nepokretnosti broj 1945 KO Lazarevac na spornom poslovnom prostoru bilo upisano pravo korišćenja u korist Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ sa sedištem u Borovu, kao i na delu parcele na kome se objekt nalazi; da je iz potvrde Trgovačkog suda u Osijeku od 16. novembra 2006. godine, Odluke „Borovo“ DD, Borovo i rešenja o privatizaciji hrvatskog Fonda za privatizaciju utvrđeno da je preduzeće „Borovo“ DD, sa sedištem u Borovu, univerzalni pravni sledbenik nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“, Vukovar i svih ostalih oblika organizovanja „Borovo“ koji su postojali; da je ovom promenom izvršena promena režima svojine na kojima je ovo društveno preduzeće nekada imalo pravo upravljanja i raspolaganja; da je rešenjima Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Lazarevac od 21. i 26. maja 2008. godine, dozvoljen upis prava svojine u korist drugotuženog na spornom poslovnom prostoru i pravo korišćenja na delu katastarske parcele na kome se nalazi ovaj poslovni prostor, kao i da je rešenjem istog organa odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za promenu nosioca prava na nepokretnostima, i to prava korišćenja na ¼ katastarske parcele broj 1762 KO Lazarevac i prava svojine na delu objekta izgrađenog na istoj parceli.
4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3. ); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, (član 58. stav 1. i 2.).
Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ("Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 6/02 ), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine je propisano: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (Prilog G, član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, da osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava će imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama i da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu (a) onog člana biti ništavan; da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije , da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (Prilog G, član 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (Prilog G, član 7.).
Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 26/96 i „Službeni glasnik RS“, br oj 115/05-dr. zakon) je propisano: da se p ravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da strana fizička i pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima kao i domaća lica (član 82.); da strana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti, da strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji može, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljanin Savezne Republike Jugoslavije i da izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, saveznim zakonom može se predvideti da strano fizičko i pravno lice ne mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na određenim područjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji (član 82a) i da strana fizička i pravna lica mogu pravnim poslom prenositi prava svojine na domaće lice, kao i na strano lice koje može sticati pravo svojine (član 82d) .
Zakonom o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98 i 111/09 ) bilo je propisano: da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno i da nepokretnosti , u smislu ovog zakona, jesu: zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.) ; da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to: prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade; prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini i prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.)
Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).
5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci smatraju da je osporena presuda isključivo zasnovana na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, a ne na odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije.
S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.
Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluka i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke , od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske , od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije , odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke , od 16. decembra 1992. godine, § 33.).
Predmet spora je utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.
Polazeći od stava Ustavnog suda izraženog u Odluci Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, predstavlja prethodno pitanje i da je osnovna ideja pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G označen je 31. decembar 1990. godine, to Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju sudovi nisu pošli od relevantnog datuma iz Priloga G (31. decembar 1990. godine).
Naime, ključno stanovište drugostepenog suda izraženo u osporenoj presudi zasniva se na tome da prvotuženi nije mogao postati vlasnik spornog poslovnog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“, Vukovar koji su se nalazili na području Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo isključivo polagati prava na imovini na teritoriji cele bivše SFRJ. Međutim, Ustavni sud ukazuje da Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države sukcesora bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije.
Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud, nalazi da osporenom drugostepenom presudom nisu utvrđeni niti obrazloženi ključni argumenti za donošenje presude, da je Jugoslovenski kombinat gume i obuće „Borovo“, Vukovar privatizovan, da je procenom vrednosti osnovnog kapitala obuhvaćen i sporni poslovni prostor, kao i da je drugotuženi upisan kao vlasnik spornog poslovnog prostora. Štaviše, Ustavni sud je mišljenja da se osporena presuda isključivo zasniva na neposrednoj primeni Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima (na snazi do 2008. godine) i Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ iz čijih odredaba drugostepeni sud izvodi zaključak da je u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 31. decembra 2007. godine, nosilac prava korišćenja na spornoj nepokretnosti bio tužilac. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije cenio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7692/10 od 8. oktobra 2010. godine kojom je odbijen zahtev tužioca za brisanje uknjižbe prava svojine izvršene u korist drugotuženog na nepokretnosti koja je predmet ugovora o kupoprodaji, kao ni činjenice koje proizlaze iz obrazloženja navedene presude da je rešenjima Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Lazarevac od 21. i 26. maja 2008. godine dozvoljen upis prava svojine u korist drugotuženog na spornom poslovnom prostoru i pravo korišćenja na delu katastarske parcele na kome se nalazi ovaj poslovni prostor, kao i da je rešenjem istog organa od 23. jula 2008. godine odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za promenu nosioca prava na nepokretnostima, i to prava korišćenja na ¼ katastarske parcele broj 1762 KO Lazarevac i prava svojine na delu objekta izgrađenog na istoj parceli, zbog nepostojanje dokumentacije podobne za upis prava.
Ustavni sud je, ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod postupka trebalo da bude, ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da je zaključivanje redovnog suda, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 599/13 od 16. oktobra 2013. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 8386/12 od 10. decembra 2012. godine.
7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.
8. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, koji garantuje pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po žalbi tuženih odlučivao nadležan drugostepeni sud, te da je očigledno da su podnosioci koristili pravo na pravno sredstvo. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. stav 2. Ustava.
U odnosu na istaknute povrede načela iz člana 4. st. 2. i 4 . i člana 21. st. 1, 2. i 3. Ustava, Ustavni sud ističe da je povreda ustavnih načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, te navodi o učinjenoj povredi ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u ovom slučaju nije učinjeno.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tački 1. izreke.
9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. Tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić