Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 22 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra zbog izuzetno neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10014/2012
08.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Spasoja Ašćerića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Spasoja Ašćerića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 528/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 360/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Spasoje Ašćerić iz Beograda podneo je, 28. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Dragana Vujovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 528/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je, u svojstvu tužioca, podneo 1992. godine Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu protiv tuženih G. P. i V. A, radi poništaja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i utvrđenja prava svojine, ali da postupak do trenutka podnošenja ustavne žalbe nije okončan, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 528/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu tužioca, 24. novembra 1992. godine, Opštinskom sudu u Staroj Pazovi (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih G. P. i V. A, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između tuženih, te utvrđenja prava svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti. Po tužbi je formiran predmet P. 1060/92.

U toku 1993. godine održano je pet ročišta.

Rešenjem Opštinskog suda P. 1060/92 od 21. oktobra 1993. godine postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P. 499/88.

Tužilac je 30. maja 2000. godine predložio nastavak postupka. Postupak je nastavljen 7. marta 2001. godine, a do kraja te godine održana su još četiri ročišta i izveden dokaz saslušanjem jednog svedoka.

Četiri ročišta su održana u 2002. godini i izvedeni su dokazi saslušanjem dva svedoka.

U toku 2003. godine zakazano je samo jedno ročište – 23. januara, koje nije održano, zbog nedolaska tužioca. Tužilac je 17. aprila, 29. maja, 29. jula i 2. oktobra 2003. godine urgirao zakazivanje ročišta. Sledeće ročište je održano tek 3. februara 2005. godine, nakon čega su do kraja te godine održana još tri ročišta.

Opštinski sud je rešenjem P. 488/00 od 15. marta 2006. godine prekinuo parnični postupak, zbog boravka i rada u inostranstvu drugotuženog. Tužilac je 20. maja 2007. godine urgirao nastavak postupka. Postupak je nastavljen 9. novembra 2007. godine u predmetu P. 360/07.

U toku 2008. godine održana su tri ročišta. Poslednje od tri ročišta u toku 2009. godine održano je 28. oktobra.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi (u daljem tekstu: Osnovni sud), a posle 1. januara 2014. godine, kada je ponovo izmenjena mreža sudova postupak je nastavljen i okončan pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi.

Prvo ročište pred Osnovnim sudom održano je 22. juna 2012. godine. Do kraja 2012. godine održana su još dva ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca i drugotuženog, kao parničnih stranaka.

Tužilac je podneskom od 24. decembra 2012. godine precizirao tužbeni zahtev.

Dva ročišta su održana u toku 2013. godine i izvedeni su dokazi saslušanjem prvotuženog, te ponovnim saslušanjem tužioca i drugotuženog, kao parničnih stranaka.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 528/10 od 19. juna 2014. godine odbijeni su, kao neosnovani, tužbeni zahtevi tužioca.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 3403/14 od 10. septembra 2014. godine potvrdio presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 528/10 od 19. juna 2014. godine. Protiv navedene presude tužilac je izjavio posebnu reviziju.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 125/15 od 2. septembra 2015. godine utvrđeno je da posebna revizija tužioca izjavljena protiv presude tog suda Gž. 3403/14 od 10. septembra 2014. godine nije dozvoljena.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 24. novembra 1992. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Negotinu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3403/14 od 10. septembra 2014. godine, te da je trajao skoro 22 godine, s tim što je u periodu od od 21. oktobra 1993. do 7. marta 2001. godine, kao i u periodu od 15. marta 2006. do 9. novembra 2007. godine, postupak bio u prekidu.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak nije bio naročito pravno i činjenično složen, niti zahtevao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenim zahtevima kojima je traženo utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između tuženih, kao i utvrđenja prava svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da zbog nedolaska podnosioca jedno ročište u toku 2003. godine nije održano, ali je nakon toga čak pet puta podnosilac urgirao zakazivivanje ročišta. Takođe, podnosilac je posle oba prekida postupka predložio nastavak istog ( podnescima od 30. maja 2000. i 20. maja 2007. godine). S druge strane, podnosilac je bio potpuno pasivan u periodu neaktivnosti sudova, od 28. oktobra 2009. godine kada je održano poslednje ročište pred Opštinskim sudom do 2012. godine kada je održano prvo ročište pred Osnovnim sudom.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je trajanju postupka od skoro 22 godine doprinelo izuzetno neefikasno postupanje nadležnih sudova, posebno imajući u vidu sledeće: da je 30. maja 2000. godine tužilac predložio nastavak postupka, a da je Opštinski sud tek 7. marta 2001. godine zakazao ročište; da u periodu od januara 2003. do 3. februara 2005. godine sud nije održao nijedno ročište, iako je podnosilac čak pet puta urgirao nastavak postupka; da je postupak drugi put nastavljen posle prekida tek 9. novembra 2007. godine, iako je podnosilac još u maju te godine predložio nastavak; da je prvo ročište pred Osnovnim sudom održano tek dve godine i šest meseci nakon što je postupak pred tim sudom nastavljen. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se dva perioda u kojima je postupak bio u prekidu (do podnošenja predloga podnosioca za nastavak postupka) ne mogu staviti na teret Opštinskom sudu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 528/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 360/07) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, činjenicu da je postupak dva puta bio u prekidu, neznatni doprinos podnosioca dužem trajanju parnice, kao i njegovo pasivno ponašanje u jednom delu postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti