Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je dao nejasne i kontradiktorne razloge, ne praveći razliku između nepostojećeg ugovora zbog nesporazuma i rušljivog ugovora zbog zablude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić , Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tereze Binec iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tereze Binec i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4209/11 od 24. oktobra 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. i određuje da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Pančevu P. 149/10 od 31. maja 2011. godine.

3. Odbacuje se predlog za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4209/11 od 24. oktobra 2012. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 41/13 od 26. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tereza Binec iz Pančeva je 29. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Jovana Besarića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4209/11 od 24. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava jer je obrazloženje osporene drugostepene presude nerazumljivo, sa neistinitom sadržinom u odnosu na navode iz obrazloženja prvostepene presude; da drugostepeni sud nije napravio razliku između bitne zablude iz člana 61. Zakona o obligacionim odnosima, u kom slučaju se radi o rušljivom ugovoru, i nesporazuma iz člana 63. istog zakona, u kom slučaju je ugovor ništav; da se u konkretnom slučaju van svake sumnje radi o ugovoru koji je ništav jer nije ni nastao zbog nesporazuma između ugovornih stranaka; da je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev jer podnositeljka nije istakla zahtev za poništaj spornog ugovora, a poništaj se, po mišljenju podnositeljke, može tražiti samo kod rušljivih ugovora; da je raniji Okružni sud u Pančevu u ukidajućem rešenju u predmetnom parničnom postupku naveo da se u konkretnom slučaju radi o apsolutno ništavom ugovoru.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu. U ustavnoj žalbi je podnet predlog za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu, kao i zahtev za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

U dopuni ustavne žalbe od 1. avgusta 2013. godine podnositeljka je osporila i rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 41/13 od 26. juna 2013. godine kojim nije prihvaćen njen predlog da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži da odluči o podnositeljkinoj izuzetnoj reviziji izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Pančevu je presudom P. 149/10 od 31. maja 2011. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrdio da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i da ne proizvodi pravna dejstva. U obrazloženju ove prvostepene presude je navedeno da je tužilja potpisala ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, misleći da potpisuje ugovor o zajmu; da je odredbom člana 63. Zakona o obligacionim odnosima propisano da kada strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji neposporazum o prirodi ugovora ili osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje; da je prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji tužilja bila u zabludi u pogledu predmeta ugovora, jer je bila u uverenju da je zaključenim ugovorom od tuženog pozajmila novac, te ovde postoji nesporazum o bitnim uslovima za nastanak ugovora i stoga ugovor nije ni nastao, te je osnovan zahtev tužilje kojim je traženo utvrđenje da je predmetni ugovor ništav. Takođe, u izlaganju navoda tužbe je navedeno da je tužilja podnela tužbu radi poništaja ugovora zbog prekomernog oštećenja, u smislu člana 139. Zakona o obligacionim odnosima.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 4209/11 od 24. oktobra 2012. godine usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti spornog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je izrekom pobijane prvostepene presude utvrđena „ništavost“ ugovora, dok se razlozi presude odnose na „poništaj“ ugovora; da je tužilja u toku postupka isticala da je dovedena u zabludu u pogledu predmeta ugovora, jer je bila u uverenju da je zaključenim ugovorom od tuženog pozajmila novac, s tim što da ovo isticanje nije od značaja na presuđenje u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je izostao tužbeni zahtev kojim bi se tražio poništaj spornog ugovora u smislu odredbe člana 111. ZOO; da sud odlučuje u granicama postavljenog tužbenog zahteva u skladu sa odredbom člana 3. Zakona o parničnom postupku, a kako zahtev za poništaj spornog ugovora nije postavljen, to sud o tome nije mogao ni da odlučuje.

Apelacioni sud u Novom Sadu osporenim rešenjem R3. 41/13 od 26. juna 2013. godine nije prihvatio predlog tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži da odluči o podnositeljkinoj izuzetnoj reviziji izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude. Osporeno rešenje ne sadrži pouku o pravnom leku.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 721/13 od 26. avgusta 2013. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv osporene drugostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni glasnik SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine, a strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu zahteva (član 61. st. 1. i 2.); da kada strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji neposporazum o prirodi ugovora ili osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje (član 63.); ugovor je rušljiv kad ga je zaključila strana ogranično poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno (član 111.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sve iznesene činjenične i pravne tvrdnje stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju u svakom slučaju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, između ostalih, presudu ESLjP u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine) . Takođe, u praksi ESLjP (videti presudu Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.) zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta. Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance, u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije obrazloži svoju odluku. Naime, kada žalbeni sud svojom odlukom preinačava prvostepenu odluku, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud zauzima sasvim drugačije (novo) pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a u trenutku donošenja osporene preinačavajuće presude zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta nezadov oljna stranka više nije mogla da osporava (osim ako su bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su uslovi za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva bili mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu). Zato je bilo od izuzetne važnosti da se razlozima datim u obrazloženju preinačavajuće presude na jasan i nedvosmislen način ukaže zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja, odnosno zašto se preinačava prvostepena presuda na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud najpre ukazuje da prilikom zaključenja ugovora, jedan ili oba ugovornika, mogu steći pogrešnu predstavu o raznim činjenicama potrebnim za punovažnost ugovora, odnosno ugovorne stranke mogu biti u zabludi. Međitim, razne vrste zablude nemaju isti uticaj na punovažnost ugovora. Jedne su po svojoj prirodi takve da utiču na samu pravnu egzistenciju ugovora, druge su uzroci rušljivosti ugovora, a prisustvo trećih može biti pravno irelevantno. U članu 61. stav 1. ZOO propisano je da se kao bitna zabluda smatra zabluda o svojstvu predmeta (error in substantia), o licu sa kojim se zaključuje ugovor, ako se zaključuje s obzirom na to lice ( error in persona) , kao i o okolnostima koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Ove vrst e bitne zablude su uzroci rušljivosti ugovora iz člana 111. ZOO, zbog čega je članom 61. stav 2. istog zakona data mogućnost ugovornoj strani koja je u zabludi da traži poništaj takvog ugovora. Sa druge strane, zabluda o prirodi ugovora ( error in negatio), zabluda o osnovu (error in causa) i zabluda o predmetu ugovora ( error in corpore) iz člana 63. ZOO dovode do nesporazuma, pa ugovor u njihovom prisustvu i ne nastaje (tkz. nepostojeći ugovori). Kada je reč o zabludama koje dovode do nesporazuma, tada se ne primenjuju pravila o rušljivim ugovorima, jer u prisustvu ovih zabluda ugovor i ne nastaje, pa je tužbenim zahtevom dovoljno da se traži samo utvrđenje nepostojećeg ugovora.

Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud zaključio da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru koji nije nastao, u smislu člana 63. ZOO, s obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe bila u zabludi u pogledu „predmeta ugovora“ jer je bila u uverenju da je sa tuženim zaključila ugovor o zajmu, a ne ugovor o kupoprodaji, dok je drugostepeni sud u svojoj preinačavajućoj presudi prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda da je podnositeljka bila u zabludi u pogledu „predmeta ugovora“, ali da je to bez pravnog značaja u konkretnoj pravnoj stvari jer podnositeljka ustavne žalbe nije tražila poništaj spornog ugovora, u smislu člana 111. ZOO. Ustavni sud najpre ocenjuje da je utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe bila u uverenju da je sa tuženim zaključila ugovor o zajmu, a ne ugovor o kuproprodaji, dakle podnositeljka je bila u zabludi o prirodi ugovora – vrsti ugovora koji zaključuje sa tuženim, a samim tim i u pogledu predmeta obaveze. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju, kada je ugovorna stranka u zabludi u pogledu prirode ugovora koji zaključuje ili u pogledu predmeta obaveze, navedene činjenične situacije se podvode pod odredbu člana 63. ZOO, koji nosi naziv „nesporazum“. Navedenom zakonskom odredbom je propisano da kada strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje. Prvostepeni sud se izričito pozvao na navedenu odredbu člana 63. ZOO na kojoj je zasnovao svoje pravno stanovište, dok se drugostepeni sud u svojoj preinačavajućoj presudi uopšte nije ni osvrnuo na ovu zakonsku odredbu, nije cenio primenu te materijalnopravne norme u konkretnom slučaju, te samim tim nije ni obrazložio da li se i u slučaju utvrđenja da ugovor nije ni nastao u smislu člana 63. ZOO, mora izričito tražiti njegov poništaj, kako bi se uspelo u parnici. To je bilo od izuzetne važnosti jer navedena zakonska odredba u sebi sadrži sintagmu „ugovor ne nastaje“ (tkz. nepostojeći ugovor), a ako ugovor nije ni nastao – pitanje je da li postoji potreba za njegovim poništenjem. Dalje, drugostepeni sud je naveo da je podnositeljka ustavne žalbe bila procesno obavezna da tužbenim zahtevom traži poništaj spornog ugovora u smislu odredbe člana 111. ZOO, koji propisuje kada je određeni ugovor rušljiv. Ustavni sud ocenjuje da se prvostepeni sud uopšte nije bavio pitanjem rušljivosti spornog ugovora, već je zauzeo pravno stanovište da sporni ugovor nije ni nastao u smislu odredbe člana 63. ZOO, dok drugostepeni sud u obrazloženju preinačavajuće presude nije naveo nijedan razlog zašto smatra da je sporni ugovor rušljiv, a ne nepostojeći kako to utvrđuje prvostepeni sud.

Osim toga, u prvostepenoj presudi je navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe tužbenim zahtevom tražila poništaj spornog ugovora, doduše ne zbog relativne ništavosti ugovora u pogledu mana volje, već zbog prekomernog oštećenja. Ovu okolnost drugostepeni sud nije ni konstatovao u svom obrazloženju.

Na osnovu svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, iz obrazloženja osporene preinačavajuće presude ne može se utvrditi u čemu se tačno ogleda pogrešna ocena prvostepenog suda, iz kog razloga je preinačena prvostepena presuda na štetu podnositeljke, i ovaj nedostak čini osporenu drugostepenu presudu neobrazloženom sa aspekta standarda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4209/11 od 24. oktobra 2012. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede navedenog ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede ustavnog prava, poništio osporenu drugostepenu presudu i odredio da Apelacioni sud u Beogradu, kao sada nadležan drugostepeni sud, ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Pančevu P. 149/10 od 31. maja 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih ustavnih prava za sada je preuranjen , zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud konačno odlučio o ustavnoj žalbi , to je predlog podnositeljke ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4209/11 od 24. oktobra 2012. godine odbacio i rešio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 86. u vezi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 41/13 od 26. juna 2013. godine, Ustavni sud najpre ukazuje da osporeno rešenje Apelacionog suda ne sadrži pouku o pravnom leku. Ovakvo postupanje navedenog apelacionog suda je u suprotnosti sa praksom Ustavnog suda, s obzirim na to da je u Rešenju ovoga suda

Už-2233/2011 od 29. februara 2012. godine zauzeto pravno stanovište da stranka u parničnom postupku ima procesnu mogućnost da izjavi žalbu Vrhovnom kasacionom sudu protiv rešenja apelacionog suda kojim nije predloženo odlučivanje o reviziji izjavljenoj u smislu člana 395. ranijeg Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09). Međutim, u konkretnom slučaju, nakon osporenog negativnog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 721/13 od 26. avgusta 2013. godine ocenio da je nedozvoljena izuzetna revizija podnositeljke ustavne žalbe, te je takvo vanredno pravno sredstvo odbacio. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da svrha žalbe u navedenoj procesnoj situaciji jeste da konačnu ocenu o izuzetnoj dozvoljenosti revizije dâ Vrhovni kasacioni sud, čija je zakonom utvrđena uloga upravo da ujednačava i usmerava sudsku praksu i da rešava opšta pravna pitanja u cilju očuvanja pravne sigurnosti kao elementa prava na pravično suđenje , dok izjašnjenje apelacionog suda o izuzetnoj dozvoljenosti revizije predstavlja u suštini samo predlog (nema rešavajući karakter). Kako se najviši sud izjasnio povodom dopuštenosti podnositeljkine izuzetne revizije, to je u konkretnom slučaju otpao ratio legis za naknadnim davanjem pouke o pravnom leku - mogućnosti izjavljivanja žalbe protiv osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 41/13 od 26. juna 2013. godine. Sa druge strane, izuzetna revizija nije ustanovljena radi zaštite pojedinačnih prava parničnih stranaka, već radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, ujednačavanj a sudske prakse ili kada je potrebno novo tumačenje prava. Upravo iz navedenih razloga, revizijsko rešenje doneto povodom izuzetne revizije (koje u sebi konsumira rešenje apelacionog suda) ne može se dovesti u vezu sa povredom Ustavom zajemčenih prava. Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 41/13 od 26. juna 2013. godine , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti