Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 13 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra zbog neažurnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Duleta Šujdovića iz Požege i Ratka Dostanića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Duleta Šujdovića i Ratka Dostanića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Požegi P. 3605/10 od 10. septembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 873/13 od 4. oktobra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dule Šujdović iz Požege i Ratko Dostanić iz Čačka podneli su, 28. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Nevene Janković, advokata iz Požege, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode: da je parnični postupak vođen radi naknade štete koju su pretrpeli nakon što je protiv Ratka Dostanića pokrenut i vođen prekršajni postupak, kada mu je oduzet predmetni autobus; da je nakon 18 meseci od oduzimanja vozila, prekršajni postupak obustavljen iz razloga što nije dokazano da je Ratko Dostanić učinio prekršaj; da podnosiocima pripada pravo na naknadu materijalne štete, jer je u periodu u kojem je autobus bio oduzet, za podnosioca Ratka Dostanića nastupila obična šteta koja se ogleda u tome što je predmetni autobus stajao nezaštićen na otvorenom prostoru usled čega je propao, dok je podnosilac Dule Šujdović pretrpeo štetu u vidu izmakle koristi, budući da nije mogao da ostvari zaradu od prevoza putnika; da je Okružni sud u Užicu presudom Gž. 582/08 od 7. aprila 2008. godine, povodom istog događaja i istog činjeničnog stanja, drugom tužiocu dosudio naknadu štete, a podnosiocima to pravo uskratio. Podnosioci od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji i poništi osporene presude, kao i da im odredi naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Požegi P. 3605/10 od 10. septembra 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova obaveže da im naknadi štetu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 873/13 od 4. oktobra 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požegi P. 3605/10 od 10. septembra 2012. godine.

Iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi: da je tužilac Ratko Dostanić u toku 2001. godine kupio predmetni autobus i da ga je iste godine registrovao na osnovu privremenog rešenja kojim je dozvoljena registracija tog vozila; da je, potom, tužiocu Ratku Dostaniću naloženo da pred nadležnim sudom pokrene parnični postupak protiv prethodnog vlasnika i Republike Srbije, radi utvrđivanja prava vlasništva na tom vozilu, s obzirom na to da je saobraćajna dozvola prilikom kupoprodaje autobusa bila falsifikovana; da je tužilac Ratko Dostanić podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv prethodnog vlasnika predmetnog autobusa i Republike Srbije, ali je taj postupak prekinut i nije okončan jer se tuženi prethodni vlasnik nije mogao pronaći; da je sve registracije predmetnog vozila tužilac Ratko Dostanić vršio na osnovu potvrde pomenutog suda; da nakon 22. marta 2008. godine nije podnošen novi zahtev za produžavanje registracije; da je 23. aprila 2008. godine MUP Srbije - PU Čačak predmetno vozilo privremeno oduzelo od tužioca Duleta Šujdovića (bilo je u njegovoj državini po osnovu ugovora o zakupu sa Ratkom Dostanićem), kako bi nadležni organi za sprovođenje postupka registracije utvrdili da li su brojevi na šasiji i motoru falsifikovani; da je veštačenjem utvrđeno da su brojevi šasije i motora na predmetnom autobusu prekucavani i da nisu originalni; da je rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Kraljevo od 12. novembra 2008. godine tužilac Ratko Dostanić bio oglašen odgovornim za prekršaj iz člana 334. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona zato što je dana 2. marta 2007. godine bio u svojini i državini predmetnog autobusa koji je unet u zemlju od strane N. N. lica preko neutvrđenog graničnog prelaza, bez prijave carinskim organima; da je rešenjem Ministarstva finansija od 22. oktobra 2009. godine uvažena žalba tužioca Ratka Dostanića i preinačeno rešenje Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Kraljevo od 12. novembra 2008. godine tako što je obustavljen prekršajni postupak protiv tužioca Ratka Dostanića, kada mu je i vraćeno predmetno vozilo, jer nije dokazano da je učinio prekršaj; da je predmetnom tužbom Ratko Dostanić tražio naknadu pretrpljene štete na ime amortizacije autobusa dok je bio oduzet u periodu od 23. aprila 2008. do 22. oktobra 2009. godine; da tužilac Dule Šujdović traži naknadu štete po osnovu izmakle koristi jer prevoz koji je ugovorio sa trećim licem nije mogao obavljati predmetnim vozilom dok je bilo oduzeto.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nadležni sudovi su zaključili da u radu državnog organa nije bilo nezakonitog postupanja, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a što bi bio osnov za naknadu štete tužioca Ratka Dostanića. Ovo stoga što je oduzimanje predmetnog vozila bilo u skladu sa odredbom člana 385. stav 1. Carinskog zakona, budući da je protiv navedenog tužioca bio pokrenut carinski prekršajni postupak i da je nakon okončanja prekršajnog postupka to vozilo vraćeno tužiocu Ratku Dostaniću. Ocenjeno je da tužilac Ratko Dostanić nije dokazao da je predmetno vozilo bilo skladišteno na neodgovarajući način. Što se tiče tužioca Duleta Šujdovića, postupajući sudovi su naveli da je on bio u ugovornom odnosu sa tužiocem Ratkom Dostanićem, po ugovoru o zakupu predmetnog vozila od 2. marta 2007. godine, te da tužena nije pasivno legitimisana u predmetnoj pravnoj stvari po tužbi Duleta Šujdovića. Naime, navedeni sudovi smatraju da je tužilac Ratko Dostanić odgovoran svom zakupcu za eventualne materijalne i pravne nedostatke na predmetnom vozilu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. i 3.).

Zakonom o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 i 35/91, i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 50/93, 24/94, 28/96, 64/01 , 101/05 i 116/08 ) bilo je propisano: da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti ako su svojina učinioca prekršaja, odnosno ako njima raspolaže pravno lice učinilac prekršaja, da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanja predmeta, da se navedeni predmeti za prekršaje iz oblasti carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, mogu oduzeti i ako kazna za prekršaj nije izrečena, ako se prekršajni postupak ne može voditi zbog nepostojanja uslova za prekršajnu odgovornost ili ako je postupak prekinut iz razloga što učinilac prekršaja nije dostupan organu nadležnom za vođenje prekršajnog postupka (član 45. st. 1, 5. i 8.); da se predmeti koji mogu biti oduzeti po ovom zakonu, mogu privremeno oduzeti i pre donošenja rešenja o prekršaju, da privremeno oduzimanje predmeta pismenom naredbom određuje sudija koji vodi prekršajni postupak, da se zakonom mogu ovlastiti i službena lica inspekcijskih organa i organa unutrašnjih poslova da mogu privremeno oduzeti predmete iz stava 1. ovog člana kad u vršenju službene dužnosti saznaju za prekršaj, da su ovi organi dužni da prvostepeni organ nadležan za vođenje prekršajnog postupka neodložno izveste o privremenom oduzimanju predmeta i da se pobrinu za čuvanje tih predmeta, ukoliko zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. do 3.) ; da će se privremeno oduzeti predmeti, odnosno novac dobijen prodajom predmeta vratiti vlasniku ako prekršajni postupak bude obustavljen, osim kad to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala, o čemu se donosi posebno rešenje (član 224. stav 1.); da će se rešenje o prekršaju kojim se obustavlja prekršajni postupak doneti kad se utvrdi da nije dokazano da je okrivljeni učinio prekršaj koji mu se zahtevom stavlja na teret (član 234. stav 1. tačka 9).

Carinskim zakonom („Službeni list RS“, br. 73/03, 61/05, 85/05 i 62/06) bilo je propisano: da će se novčanom kaznom od jednostrukog do četvorostrukog iznosa vrednosti robe koja je predmet prekršaja, kazniti lice koje ne prijavi carinskom organu robu koju unosi u carinsko područje (član 334. stav 1. tačka 1.); da će se oduzeti roba koja je predmet carinskog prekršaja iz člana 333, člana 334. tač. 1, 2. i 3, člana 337. st. 3. i 5, člana 341, člana 345, člana 351. stav 1, člana 364. stav 1. tačka 1, člana 365, člana 367. tač. 1. i 3, člana 368. tač. 1, 4, 5. i 6. i člana 369. tač. 1, 2, 3, 5. i 7, kao i da će se roba koja je predmet carinskog prekršaja, za koju su propisane mere iz st. 1. i 2. ovog člana, oduzeti i u slučaju ako je prekršajni postupak obustavljen zato što je učinilac u vreme izvršenja prekršaja bio maloletan, ili se protiv učinioca nije mogao voditi prekršajni postupak zbog toga što je nepoznat, nedostupan carinskom organu ili zbog postojanja drugih zakonskih smetnji, osim u slučaju nastupanja apsolutne zastarelosti (član 385. st. 1. i 6.); da će roba koja je predmet carinskog prekršaja, biti zadržana i stavljena pod carinski nadzor do okončanja prekršajnog postupka (član 386. stav 1.); da vlasnik robe stavljene pod carinski nadzor, u skladu sa odredbama člana 386. ovog zakona, ima pravo na naknadu štete na teret državnog budžeta, ako se u sprovedenom prekršajnom postupku utvrdi da carinski prekršaj nije postojao, odnosno da ne postoji prekršajna odgovornost ovog lica (član 387.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosioci tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, u suštini, zasnivaju na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, podnosioci smatraju da im je nezakonitim radnjama tužene, tj. iz razloga što je tužena protiv podnosioca ustavne žalbe Ratka Dostanića vodila prekršajni postupak koji je nakon dve godine obustavila, iz razloga što je ustanovila da prekršaja nije ni bilo, pričinjena šteta, zbog čega podnosiocima i pripada naknada za običnu štetu i za izmaklu dobit, jer je tokom trajanja prekršajnog postupka, kada je vozilo bilo oduzeto, ono zbog lošeg skladištenja i amortacicije izgubilo na vrednosti, kao i zbog toga što u tom periodu podnosilac ustavne žalbe Dule Šujdović, kao zakupac predmetnog vozila, nije mogao da obavlja svoju profesionalnu delatnost.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud i ovom prilikom podseća da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava i proizvoljnog zaključivanja sudova.

Po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi su u osporenim presudama dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, kada su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, ocenili da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tužene po osnovu naknade štete, jer u radnjama tužene nije bilo protivpravnosti prilikom oduzimanja vozila. Naime, Ustavni sud podseća da je osnovna pretpostavka za odgovornost države za naknadu štete, nezakonit ili nepravilan rad njenih organa, pri čemu se pod nezakonitim radom smatra svaki akt ili radnja koja je protivna pravnim normama, dok se pod nepravilnim radom podrazumevaju radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe. Ustavni sud primećuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku proizlazi da je sporno vozilo bilo privremeno oduzeto kako bi nadležni organi za sprovođenje postupka registracije utvrdili da li su brojevi na šasiji i motoru falsifikovani, kao i da je veštačenjem utvrđeno da su brojevi šasije i motora na predmetnom autobusu prekucavani i da nisu originalni, pri čemu je protiv podnosioca ustavne žalbe Ratka Dostanića bio pokrenut i vođen prekršajni postupak za prekršaj iz člana 332. stav 3. u vezi člana 334. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona, pa privremeno oduzimanje vozila ne znači nezakonit i nepravilan rad organa, već stvara obavezu države da izvrši povraćaj oduzete stvari, što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Polazeći od navedenog i toga da podnosilac ustavne žalbe Ratko Dostanić , tokom parničnog postupka, nije dokazao da je predmetno vozilo u periodu u kojem je bilo oduzeto bilo skladišteno na neodgovarajući način, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način zaključili da, u konkretnom slučaju, ne postoji odgovornost države, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud je ocenio i da su osporene presude u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe Duleta Šujdovića zasnovane na ustavnopravnom prihvatljivom tumačenju merodavnog prava u smislu stanovišta da je podnosilac Dule Šujdović, kao zakupac predmetnog vozila, pravo na naknadu eventualne štete u vidu izmakle koristi mogao ostvariti samo u odnosu na Ratka Dostanića, kao saugovarača zakupodavca, a ne u odnosu na tuženu Republiku Srbiju. Stoga, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost, suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je utvrdio da se u presudi Opštinskog suda u Požegi P. 571/06 od 29. marta 2007. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 582/08 od 7. aprila 2008. godine, a koje su dostavljene kao dokaz nejednakog postupanja, ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u osporenim presudama. Ovo stoga što iz obrazloženja dostavljenih presuda proizlazi da protiv tužioca kome je privremeno oduzeto vozilo nije vođen prekršajni postupak i da je on kao vlasnik potraživao samo naknadu štete zbog izmakle koristi, dok iz osporenih presuda proizlazi da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom odlučivano o naknadi obične štete i izmakle dobiti, pri čemu je protiv jednog od tužilaca, kao kupca spornog oduzetog vozila, vođen prekršajni postupak, dok drugi tužilac i nije vlasnik već samo zakupac vozila. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, nije došlo do povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosi ocima ustavne žalbe osporen im presudama ni su povređen a prava na pravično suđenje i na jednaku zaštutu prava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu.

7. Kako su podnosioci ustavne žalbe povredu načela načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava obrazloži li na isti način na koji su to učini li i za povredu prava na pravično suđenje i na jednaku zaštutu prava , Ustavni sud nije posebno razmatrao ove navode podnosilaca.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti