Neosnovanost ustavne žalbe zbog nekorišćenja pravnih sredstava protiv ćutanja administracije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku. Iako je postupak trajao preko devet godina, podnosilac nije koristio dostupna pravna sredstva (urgenciju i tužbu zbog ćutanja administracije) i time je doprineo odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10032/2013
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. R. iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. R. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Pančevo u predmetu broj 38-181.12-38150, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. R. iz Pančeva je, 28. novembra 2013. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji se tada vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Pančevo u predmetu broj 38-181.12-38150. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete. Advokat M. T. iz Pančeva je 21. septembra 2015. godine, u ime podnosioca ustavne žalbe, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2480/14 od 26. juna 2015. godine, kojom je pravnosnažno okončan osporeni postupak, a zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Pančevo broj 38-181.12-38150, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privredno društvo "TEMPRA-TRADE ENGINEERING" iz Pančeva je 13. januara 2006. godine podnelo zahtev Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Pančevo da se utvrdi pravo na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, u smislu člana 4. Zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika – zaposlenih, za vreme od 4. januara 1997. godine do 30. juna 2004. godine, za podnosioca ustavne žalbe. Predmetni zahtev je odbijen kao neosnovan rešenjem tog organa broj 38-181.12-38150 od 12. januara 2007. godine, jer je Željko Radojičić vlasnik preduzeća.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 7. marta 2007. godine izjavio žalbu. Podnosilac je 24. marta 2008. godine, a potom 14. novembra 2013. godine, podneo urgenciju jer o njegovoj žalbi nije odlučeno, ali prvostepenom organu.

Rešenjem drugostepenog organa broj 30-02-181.50-38150 od 14. januara 2014. godine žalba podnosioca je odbijena kao neosnovana, sa obrazloženjem da ne stoji žalbeni navod podnosioca da je svojstvo vlasnika stekao tek kada mu je prestalo svojstvo radnika, imajući u vidu da je na osnovu dokaza sprovedenih u prvostepenom postupku utvrđeno da je podnosilac vlasnik od samog osnivanja. Dalje je navedeno da su u periodu do 31. maja 2003. godine osnivači koji su bili zaposleni u svom privrednom društvu, pod određenim uslovima, mogli biti osigurani kao osiguranici – zaposleni, tako da postojanje ugovora o radu sa osnivačem u tom periodu nije od uticaja na donošenje odluke o osnovanosti zahteva za utvrđivanje prava na uplatu doprinosa u smislu Zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika – zaposlenih.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 18. februara 2014. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 2480/14 od 26. juna 2015. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da u vreme podnošenja predmetnog zahteva podnosilac nije ispunjavao uslov iz člana 4. Zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika – zaposlenih, odnosno nije bio u radnom odnosu kod poslodavca, a zahtev je podneo poslodavac.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nedelotvornim postupanjem upravnih organa u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 13. januara 2006, zahtevom privrednog društva za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za podnosioca ustavne žalbe i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 2480/14 od 26. juna 2015. godine. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je postupak okončan za devet godina i pet meseci.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je osporeni postupak trajao više od devet godina može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da se o predmetnom zahtevu efikasno odluči.

Ispitujući postupanje upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni organ odlučio o predmetnom zahtevu u roku od godinu dana. O žalbi podnosioca koja je 7. marta 2007. godine izjavljena protiv prvostepenog rešenja odlučeno je tek 14. januara 2014. godine, odnosno nakon skoro sedam godina. Upravni sud je o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv konačnog upravnog akta odlučio u roku od jedne godine i četiri meseca.

Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo dugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka , čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku.

Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, izrazio sledeće stavove:

- da podnosilac predstavke treba sam da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na nj ega, da se uzdrži od upotrebe taktike odugovlačenja i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, 11681/85, od 7. jula 1989. godine );

- da je podnositeljka predstavke imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom ( Odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 );

- da tokom upravnog postupka podnosilac nije ni pokušao iskoristiti dostupna domaća pravna sredstva, uprkos činjenici da nije nikad osporavao njihovu delotvornost i da ga to što je od predsednika Upravnog suda tražio obaveštenje o napretku svog slučaja nije oslobodilo obaveze iskorišćavanja dostupnih domaćih pravnih sredstva (Odluka o dopuštenosti u predmetu Grčar protiv Hrvatske, 22715/09, od 17. septembra 2013. godine ).

Primenjujući prethodno navedene stavove na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac mogao da doprinese skraćivanju postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima, da je koristio procesnopravna sredstva procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije. Naime, o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja odlučeno je tek nakon skoro sedam godina. Podnosilac ustavne žalbe je, saglasno navedenim odredbama Zakona o upravnim sporovima, imao pravo da, ako drugostepeni organ u roku od 60 dana od dana prijema žalbe nije doneo rešenje o njegovoj žalbi, podnese najpre naknadni zahtev – urgenciju, i to drugostepenom organu, da odluči o žalbi, a potom, ukoliko drugostepeni organ ne odluči o žalbi ni nakon sedam dana po naknadnom zahtevu podnosioca, podnese tužbu nadležnom sudu zbog nedonošenja zahtevanog akta. Podnosilac ustavne žalbe je 24. marta 2008. godine, a potom 14. novembra 2013. godine podneo urgenciju za odlučivanje o podnetoj žalbi, ali prvostepenom organu uprave. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se tzv. požurnica mora podneti drugostepenom organu, a ne prvostepenom organu, što je pak preduslov za korišćenje prava na podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave.

Imajući u vidu sve izneto, odnosno činjenicu da je postupak pravnosnažno okončan za nešto više od devet godina, da podnosilac nije uopšte koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja uprave i da u tim okolnostima ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organima, te da je Upravni sud odlučio o tužbi podnosioca u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15) , ustavnu žalbu u ovom odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud ukazuje da je advokat, u ime podnosioca ustavne žalbe, proširio ustavnu žalbi i na novodoneti akt - presudu Upravnog suda U. 2480/14 od 26. juna 2015. godine, kojom je pravnosnažno okončan osporeni upravni postupak, a zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Povreda navedenog Ustavom zajemčenog prava, u suštini, obrazložena je time da je Upravni sud odlučio protivno odredbama Zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika – zaposlenih, u cilju zaštite budžeta Republike Srbije. Po mišljenju podnosioca, na napred navedeni način, povređeno je pravo podnosioca da o njegovim pravima odlučuje nepristrasan sud.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta, kao i nižestepenih odluka. Takođe, u vezi navoda podnosioca da o njegovoj tužbi nije odlučio nepristrasan sud, jer je osporena presuda doneta u cilju zaštite budžeta Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije pružio uverljive dokaze da u postupanju suda ima elemenata koji bi ukazali na njegovu pristrasnost u konkretnom predmetu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud konstatuje da nije dostavljeno specijalno punomoćje za podnošenje ustavne žalbe u ime podnosioca ustavne žalbe od strane advokata M. T. iz Pančeva 21. septembra 2015. godine, protiv presude Upravnog suda U. 2480/14 od 26. juna 2015. godine, ali Sud nije nalagao dostavljanje punomoćja, imajući u vidu da je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu iz drugih razloga.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Neosnovanost ustavne žalbe zbog nekorišćenja pravnih sredstava protiv ćutanja administracije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti