Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje u vezi sa isplatom razlike zarade, niti povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Kučević i Radiše Bojića , oba iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jelene Kučević i Radiše Bojića izjavljena protiv stava prvog presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2 629/12 od 15. novembra 2012. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jelene Kučević i Radiše Bojića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 1373/12.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Kučević i Radiša Bojić, oboje iz Kraljeva, podneli su, 28. decembra 2012. godine, preko zajedničkog punomoćnika Branke Slavković, advokata iz Kraljeva, ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 525 /10. Podnosioci su istakli i povredu prava na pravično suđenje u na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Kragujevcu prihvatio razloge prvostepenog suda u delu koji se odnosi na spornu razliku u zaradi, ističući da su isti dati u skladu sa Zakonom o radu i Kolektivnim ugovorom, uprkos tome što u obrazloženju svoje odluke navodi da zarade podnosilaca, u momentu zaključenja ugovora o radu, nisu bile ugovorene u skladu sa odredbom člana 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već u nešto većem iznosu od minimalne zarade; da se ugovorom o radu, saglasno članu 8. Zakona o radu, ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada od onih koji su utvrđeni zakonom i opštim aktom; da ugovorima o radu, u konkretnom slučaju, nije bila ugovorena ni minimalna zarada, niti zarada u visini utvrđenoj članom 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već zarada u manjim iznosima od ovih, iz kog razloga su odredbe ugovora o radu kojima su bile utvrđene zarade podnosilaca, saglasno odredbi člana 9. stav 2. Zakona o radu, ništave; da je, prema tome, zarade podnosilaca u spornom periodu trebalo obračunavati po članu 70. Kolektivnog ugovora tuženog, iz kog razloga su sudovi bili u obavezi da prihvate "treću varijantu" veštačenja; da je potvrđivanjem prvostepene presude Apelacioni sud u Kragujevcu prekršio odredbe člana 8, člana 9. stav 2, člana 104. stav 1. i člana 107. st. 3. i 4. Zakona o radu, na koji način je povredio pravo podnosilaca na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava; da postoji različito postupanje sudova kada je u pitanju relevantnost poremećaja u poslovanju za isplatu zarada, zbog čega podnosioci smatraju da im je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1373/12 (ranije predmet P1. 525/10), kao i u dostavljenu dokumentaciji, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 12. septembra 2008. godine Opštinskom sudu u Kraljevu podneli tužbu protiv tuženog Preduzeća za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Stoteks" AD Kraljevo radi naknade štete zbog neisplaćene zarade i drugih primanja iz radnog odnosa, u opredeljenom novčanom iznosu, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom, za period od 3. marta 2006. do 15. maja 2008. godine.

Podnosioci su u podnesku od 6. novembra 2008. godine precizirali osnove po kojima potražuju naknadu štete zbog neisplaćene razlike zarade i otpremnine, kao i zbog zadocnjenja u isplati uvećanja zarade po osnovu minulog rada, naknade troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. U istom podnesku je stavljen predlog za određivanje privremene mere zabrane tuženom da otuđuje i opterećuje bliže određene nepokretnosti, koji je prvostepeni sud istog dana rešenjem odbio kao neosnovan. Isti predlog je ponovljen u podnesku od 6. oktobra 2011 godine, ali je u tom slučaju prvostepeni sud usvojio predlog i odredio privremenu meru.

Podnosioci su 19. januara 2010. godine podneli tužbu radi utvrđenja ništavosti tačke 10. ugovora o radu koje su zaključili sa tuženim, istakavši da je reč o prethodnom pitanju u odnosu na zahtevanu naknadu štete iz predmetne parnice. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P 1. 2396/10. Nakon izvršenog spajanja postupaka u predmetima P1. 525/10 i P1. 2396/10, vođen je jedinstven postupak pod brojem ranije formiranog predmeta P1. 525/10.

Pre donošenja prvostepene presude u kratkim vremenskim razmacima održano je 18 ročišta za glavnu raspravu, na kojima je, po predlozima obe parnične stranke, određeno izvođenje dokaza preko dva veštaka ekonomske i finansijske struke. U tom periodu su dostavljeni nalazi i mišljenja veštaka, njihove brojne dopune i izjašnjenja na primedbe stranaka, kao i usaglašeni nalazi i mišljenja oba veštaka. Podnosioci su precizirali tužbeni zahtev u skladu sa nalazom sudskog veštaka .

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 525/10 od 21. februara 2012. godine, pored ostalog, stavom 1. izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu koga su 26. maja 2006. godine zaključili sa tuženim Preduzećem za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Stoteks" AD Kraljevo, i to, između ostalih , tužioci Jelena Kučević i Radiša Bojić , ovde podnosioci ustavne žalbe, do 1. jula 2006. godine, i utvrđeno da je počev od 1. jula 2006. godine ništava tačka 10. navedenog ugovora o radu koji su zaključili sa tuženim. Stavom 2. izreke , tačkom a) ove presude , obavezan je tuženi da tužilji Jelene Kučević na ime razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. do 15 . maja 2008. godine isplati iznose bliže određene ovom tačkom stava 2. izreke, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za veće potraživanje od dosuđenog tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. Stavom 4. izreke presude, tačkom a), obavezan je tuženi da tuži ocu Radiši Bojiću na ime razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. do 15 . maja 2008. godine isplati iznose bliže određene ovom tačkom stava 4. izreke, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za veće potraživanje od dosuđenog tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. P odnosioci su protiv navedene presude 20. aprila 2012. godine izjavili žalbu, i to na odbijajući deo stava 1. izreke i na odbijajuće delove sadržane u stavu 2. tač. a) i b), stavu 4. tač. a) i b) i stavu 9 . izreke.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 2629/12 od 15. novembra 2012. godine, kojom je, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Kraljevu P1. 525/10 od 21. februara 2012. godine u stavu 1. izreke u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužilaca protiv tuženog kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu koga su 26. maja 2006. godine zaključili sa tuženim, do 1. jula 2006. godine, i stavu 2. tačka a), stavu 3. tačka a), stavu 4. tačka a) i stavu 5. tačka a) izreke u delovima u kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za period mart - maj 2006. godine i u delovima u kojima je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za potraživanja veća od dosuđenih ovim stavovima izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude ukinuta je prvostepena presuda u stavu 2. tačka b), stavu 3. tačka b), stavu 4. tačka b), stavu 5. tačka b) , stavu 6. tačka b) i u stavu 9 . izreke i u ukinutim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U obrazloženju te presude je navedeno: da su tužioci bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog do 15. maja 2008. godine i da im je po osnovu rešenja tuženog prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njihovim radom; da su tužioci sa tuženim zaključili ugovore o radu 26. maja 2006. godine, čijom tačkom 10. je ugovorena osnovna zarada u određenom mesečnom novčanom iznosu, koja je u momentu zaključenja predmetnih ugovora bila veća od minimalne zarade; da je veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena visina potraživanja tužilaca, i to za period od 3. marta 2006. godine do dana zaključenja ugovora o radu na osnovu člana 70. stav 2. Kolektivnog ugovora tuženog, a za period od 27. maja 2006. godine, pa do prestanka radnog odnosa tužilaca, u skladu sa zaključenim ugovorima o radu i odredbom člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog; da je tuženi u spornom periodu poslovao sa poremećajem u poslovanju. Apelacioni sud u Kragujevcu je , polazeći od odredaba čl. 111. i 113. Zakona o radu („Službeni glasnik PC", br. 24/05 i 61/05) i člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog, našao da je pravilno prvostepeni sud zaključio da su stranke ugovorile isplatu minimalne zarade i da je tuženi, kako je to veštačenjem utvrđeno, isplatu zarade tuži ocima vršio u visini minimalne zarade ili visini većoj od minimalne zarade do 1. jula 2006. godine, zbog čega su bez osnova žalbeni navodi da je tuženi tužiocima isplaćivao zaradu u visini manjoj od one utvrđene Kolektivnim ugovorom, jer su upravo Kolektivnim ugovorom stranke ugovorile slučajeve u kojima će se zaposlenima isplaćivati minimalna zarada, u skladu sa čim su i zaključivani pojedinačni ugovori o radu sa tužiocima. Pored toga, Zakon o radu ne poznaje kategoriju poremećaja u poslovanju, niti isplatu minimalne zarade uslovljava postojanjem takvog poremećaja, već obavezom da ista bude ugovorena, zbog čega, ukoliko je isplata minimalne zarade ugovorena, bilo ugovorom o radu ili kolektivnim ugovorom, poslodavac je dužan da je isplaćuje u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. Zakona o radu. Dakle, ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike zarade, jer je ugovorena zarada upravo minimalna zarada, a koju je u konkretnom slučaju tuženi isplaćivao. Iz navedenih razloga , pravilan je zaključak prvostepenog suda da odredba člana 10. zaključenih ugovora o radu parničnih stranaka nije suprotna imperativnim zakonskim odredbama, pa time ni ništava za period do 1. jula 2006. godine u kome je tuženi isplaćivao zaradu tužiocima u visini minimalne zarade, odnosno visini većoj od iste.

Drugostepeni sud je, međutim, utvrdio da je prvostepena presuda u delu koji se odnosi na odbijanje zahteva za isplatu razlike u otpremnini doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku, presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1373/12 od 28. avgusta 2013. godine, u stavu 1. tač. a), b), v), g) i d) izreke, obavezan je tuženi da tužiocima isplati na ime neisplaćene razlike u otpremnini iznose opredeljene u navedenim delovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom, dok su potraživanja u iznosima većim od dosuđenog odbijena kao neosnovana. Stavom 2. izreke ove presude obavezan je tuženi da svakom od tužilaca naknadi parnične troškove na ime sudskih taksi, kao i da svim tužiocima, kao solidarnim poveriocima, naknadi ostale parnične troškove u opredeljenim novčanim iznosima. Iako je prvostepeni sud u ponovnom postupku odredio dopunsko veštačenje na okolnost utvrđivanja visine neisplaćene razlike otpremnine, ipak, je prilikom odlučivanja prihvatio usaglašeni nalaz i mišljenje veštaka od 28. jula 2011. godine, koji je dat u ranijem postupku.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 488/14 od 15. januara 2015. godine, stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i u ukinutom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1373/12 od 11. maja 2015. godine obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova postupka isplati bliže opredeljene novčane iznose. Navedeno rešenje je 19. maja 2015. godine dostavljeno punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe u parničnom postupku. Prema stanju u spisima predmeta, podnosioci protiv navedenog rešenja nisu izjavili žalbu. Spisi predmeta su dostavljeni Ustavnom sudu 22. jula 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Ustavni sud konstatuje da se odredba čl ana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povrede takođe ističe u ustavno j žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi naveden og prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosilaca, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1.); da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106. stav 1.); da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, a radni učinak na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama, dok se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka (član 107. st. 1, 2 i 3.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, te da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111.).

Odredbama Kolektivnog ugovora "Stoteks" a.d. Kraljevo iz 2006. godine (KU tuženog), koje su od značaja za konkretan spor, bilo je propisano: da se osnovna zarada zaposlenog određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom o sistematizaciji poslova potrebnih za rad na poslovima na kojima je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, da se osnovna zarada utvrđuje kao proizvod iznosa osnovne zarade po radnom času za najjednostavniji posao (koeficijent 1), koeficijenta posla sadržanog u tabelarnom prikazu koji čini sastavni deo ovog KU i prosečnog mesečnog fonda ostvarenih časova rada (član 70.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj za mesec u kojem se vrši isplata, da se minimalna zarada uvećava za minuli rad iz člana 84. tačka 4. ovog KU, da su objektivni razlozi za isplatu minimalne zarade poremećaj u poslovanju preduzeća, odnosno nedostatak posla u organizacionom delu ili celom preduzeću (član 85.).

5. Prilikom ocene da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad kada je u pitanju odlučivanje redovnih sudova povodom zahteva podnosilaca za isplatu razlike u zaradi za periode od 3. marta 2006. godine do dana kada je podnosiocima prestao radni odnos kod tuženog, Ustavni sud je pošao od toga da minimalna zarada, u suštini, predstavlja minimum prava svakog zaposlenog u pogledu očuvanja njegove egzistencije i egzistencije njegove porodice, iz kog razloga je reč o zakonom ustanovljenoj zaštiti ekonomski slabije strane u radnopravnom odnosu. S tim u vezi, Ustavni sud je shvatanja da zaposleni koji je u jednom mesecu ostvario standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, ne može od svog poslodavca primiti iznos zarade koji je niži od iznosa minimalne zarade objavljenog u posmatranom periodu, bez obzira na to u kakvom je stanju poslovanje konkretnog poslodavca.

Ustavni sud konstatuje da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je zarada podnosilaca, u pretežnom delu spornog perioda, na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, iznosila više od iznosa minimalne zarade koji su u tom periodu utvrđivani i na zakonom propisani način objavljivani. Osnov za ugovaranje zarade u iznosima manjim od iznosa koji su bili propisani KU tuženog (tačka 10. ugovora o radu svih podnosilaca) bio je poremećaj u poslovanju kod tuženog poslodavca. U jednom delu spornog perioda zarada podnosilaca je iznosila manje od utvrđenog iznosa minimalne zarade, zbog čega su sudovi stali na stanovište da je tačka 10. ugovora o radu u tom periodu bila bez pravnog dejstva i tuženog obavezali da podnosiocima isplati razliku do iznosa minimalne zarade uvećane za procenat za koji je njihova zarada bila veća od minimalne zarade na dan zaključenja ugovora o radu (26. maj 2006. godine). Stoga je Ustavni sud mišljenja da je, u konkretnom slučaju, zakonski minimum zaštite prava iz radnog odnosa, kada je u pitanju isplata zarade realizovan, te da tuženi poslodavac nije postupio protivno svojoj zakonskoj obavezi da zaposlenima isplati najmanje iznos minimalne zarade, tim pre, što je zarada podnosilaca u uslovima poremećnog poslovanja bila ugovorena u iznosima većim od minimalne zarade.

6. Razmatrajući navode o istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio da se presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1195/09 od 18. juna 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 1004/08 od 2. februara 2009. godine, na koje se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, ne zasniva na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao i osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu. Naime, u parničnom postupku koji je okončan navedenom "uporednom" presudom, sudovi su utvrdili da je tuženi "Stoteks" a.d. Kraljevo, u periodu od 1. avgusta 1998. do 31. maja 2001. godine, usled poremećaja u poslovanju, tužilji R.M iz Kraljeva isplaćivao manju zaradu od zarade utvrđene KU, a bez prethodne izmene ugovora o radu. U parničnom postupku koji prethodi ustavnoj žalbi utvrđeno je da su podnosioci, u periodu od 3. marta 2006. godine do dana kada im je prestao radni odnos kod tuženog zaradu u manjem iznosu od iznosa utvrđenih KU tuženog primali na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, koji su nastali kao rezultat poremećenog poslovanja tuženog. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su i tvrdnje podnosilaca o povredi prava na jednaku zaštitu prava neosnovane, iz razloga što potraživanja tužilje R.M potiču iz perioda kada je na snazi bio Zakon o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96), koji je predviđao mogućnost poslodavca da u slučajevima negativnog poslovanja zaposlenima isplaćuje tzv. garantovanu zaradu, ali i njegovu obavezu da zaposlenima, nakon konsolidacije poslovanja, isplati razliku između garantovane zarade i zarade koju je bio u obavezi da isplati prema kolektivnom ugovoru. Potraživanja podnosilaca ustavne žalbe datiraju iz perioda primene važećeg Zakona o radu iz 2005. godine, prema kome se minimalna zarada isplaćuje samo ukoliko je ugovorena, u kom slučaju ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike do pune zarade (u vezi sa ovim videti Odluku Ustavnog suda Už- 4747/12 od 13. novembra 2014. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

7. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je parnični postupak započeo 12. septembra 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kraljevu , a da je okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1373/12 od 11. maja 2015. godine, kojim je konačno odlučeno o troškovima postupka, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao šest godina i osam meseci.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom se „postupak kojim se određuje iznos troškova postupka mora sagledavati kao nastavak parnice o glavnom pitanju i, u skladu sa tim, kao deo utvrđivanja građanskih prava i obaveza“ (videti presudu Robins protiv Ujedinjenog kraljevstva, stav 29, od 23. septembra 1997. godine i Odluku Ustavnog suda Už-3121/2010 od 16. januara 2013. godine, u tački 5. obrazloženja). Iz navedenog sledi da se garancije prava na suđenje u razumnom roku primenjuju i na deo postupka u kome je, nakon odlučivanja o glavnom tužbenom zahtevu, odlučivano o troškovima postupka.

Kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučuje, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da su se u predmetn om parničn om postup ku postavljala relativno složen a činjenična pitanja koje je trabalo raspraviti, što je iziskivalo određivanje veštačenja i brojnih dopunskih veštačenja, kao i usaglašavanje nalaza i mišljenja dva veštaka ekonomske i finansijske struke. Takođe, predmet parničnog postupka je bio od nesumnjivog materijalnog interesa za podnosio ce ustavne žalbe.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da su oni u određenoj meri doprineli trajanju prvostepenog postupka u periodu od 2008. do 2012. godine. Tako su podnosioci u toj fazi postupka dostavljali podneske kojima su potkrepljivali svoje tužbene zahteve kratko vreme pre zakazanog ročišta, a jednom i na samom ročištu, povlačili već istaknute i podnosili nov tužbeni zahtev, što je iziskivalo spajanje parnica, iako su svi zahtevi mogli biti obuhvaćeni prvobitnom tužbom. U dva navrata su podnosili i predloge za određivanje privremene mere, o kojima je sud morao da odluči.

Razmatrajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je našao da su sudovi o tri od ukupno pet postavljenih glavnih zahteva u tužbi pravnosnažno odlučili za četiri godine i tri meseca, a o jednom glavnom zahtevu za dve godine i deset meseci. Pri tome su postupali uglavnom efikasno, jer je prvostepeni sud ročišta za glavnu raspravu na kojima je sprovođen obimniji dokazni postupak održavao u kratkim vremenskim intervalima, dok je dugostepeni sud o žalbi odlučio za samo sedam meseci. Sa druge strane, kad je reč o tužbenom zahtevu u vezi sa neisplaćenom razlikom otpremnine i posledično troškovima parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio nedolotvornost i kašnjenje sudova pri odlučivanju u ponovnom postupku, što je parnicu u tom delu produžilo za još dve i po godine, na šta se podnosioci opravdano pozivaju u ustavnoj žalbi.

Ipak, polazeći od nesporne složenosti činjeničnih pitanja i doprinosa podnosilaca trajanju prve faze predmetnog postupka, a u kojoj je u najvećem delu zadovoljen njihov materijalni interes, Ustavni sud je ocenio da uočeni propusti sudova u postupku ponovnog odlučivanja o preostalim zahtevima tužbe ne ukazuju na to da je predmetni postupak, kao jedinstvena celina, izašao iz okvira razumnog roka.

8. Sledom svega rečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić