Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu zbog nenamirenja potraživanja u stečaju nad preduzećem u društvenoj svojini. Dosuđena je naknada materijalne štete. Deo žalbe o visini nematerijalne štete je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . D . iz sela K . kod Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2019 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B . D . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. D . iz sela K . kod Lebana podneo je Ustavnom sudu, 27. decembra 2016. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Lebana, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu , iz člana 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, kao i protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 3214/15 od 30. marta 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 905/16 od 24. maja 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja navedenih sudova u pogledu dosuđene visine naknade nematerijalne štete, kao vida pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu (u daljem tekstu: Privredni sud) St. 91/ 2010 od 27. maja 2011. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom AD „A.“ iz B.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 3214/15 od 30. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno je da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu pod brojem St. 91/10; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere i radnje kako bi se postupak u predmetu St. 91/10 okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i utvrđeno je pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka u iznosu od 6.780,00 dinara, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije, opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača za utvrđenje prava na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 130.000 dinara; u stavu petom izreke odbačen je predlog u delu kojim je zahtevano da se utvrdi da je predlagaču povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i traženo namirenje prijavljenih i priznatih potraživanja. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da odredbama čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova nije predviđeno da sud odlučuje o zahtevu za zaštitu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, te je u tom delu zahtev predlagača odbačen .

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 905/16 od 24. maja 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je ožalbeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 3214/15 od 30. marta 2016. godine, u stavu trećem izreke, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i u stavovima četvrtom i petom izreke.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe kojima je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/ 10, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje utvrđeno odlukom suda u korist podnosioca ustavne žalbe, a protiv izvršnog dužnika AD „A.“ iz B, koji je u pretežnom državnom vlasništvu, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno už ivanje imovine, zajemčenog odredba ma člana 58. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na nak nadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svojim navodima izražava nezadovoljstvo iznosom koji mu je osporenim rešenjima dosuđen na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ustanovljen kao pravno sredstvo, nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/13), preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (ovakve stavove je Ustavni sud zauzeo u Rešenju Už-4130/2015 od 6. oktobra 2016. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi u ovom slučaju usvojili zahtev podnosioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i dosudili mu primerenu naknadu, te da su jasno obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Takođe, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 20.000,00 dinara nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ni ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentovala eventualna povreda prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove još jednom preispita odluku o visini naknade nematerijalne štete. Stoga je Sud ustavnu žalbu, u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, re šavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti