Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Upravni sud je povredio pravo na pravično suđenje jer je bez obrazloženja odstupio od svog ranijeg pravnog stava u istoj stvari.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10049/2013
30.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Korčagina Đokića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Korčagina Đokić a i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3002/11 od 12. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3002/11 od 12. septembra 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/192-18/05 od 22. januara 2011. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Korčagin Đokić iz Niša podn eo je Ustavnom sudu, 29. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Milovana Obradovića , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3002/11 od 12. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32, člana 36. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Upravni sud osporenom presudom odbio tužbu podnosioca podnetu protiv konačnog rešenja, iako nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u odnosu na ono koje je postojalo pre donošenja presuda kojima su uvažavane njegove tužbe u upravnom sporu. Podnosilac smatra da su drugostepeni organ i Upravni sud, bez adekvatne argumentacije, promenili svoj stav, i to "na njegov teret, a u korist državnih organa".

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu materijalne štete i nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz celokupne priložen e dokumentacij e utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3472 Niš int. broj 60/1057-2 od 8. aprila 2005. godine odlučeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, "po potrebi službe", na osnovu člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon) , dana 10. maja 2005. godine .

Rešenjem VP 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/192-2 od 14. maja 2005. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je presudom U-SCG 1257/06 od 10. oktobra 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da u upravnom postupku nije utvrđeno da li se podnosiocu pre prestanka službe moglo obezbediti ostvarivanje nekog od prava propisanih članom 144. stav 1. Zakona.

Nakon što je drugostepeni organ 12. decembra 2008. godine doneo rešenje UP-2 broj 60-3/192-9/05, kojim je ponovo odbio žalbu podnosioca, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 6539/10 (2009) od 22. jula 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno rešenje. Taj sud je našao da se ne može prihvatiti ocena tuženog organa da potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 10767-11 od 21. oktobra 2008. godine, kao i okolnost da je podnosilac upućen na Nacionalnu službu za zapošljavanje države članice na čijoj teritoriji je bio u službi, dokazuju da se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. Zakona. Stoga je ukazao tuženom organu da je u ponovnom postupku dužan da pribavi potvrdu Nacionalne službe za zapošljavanje iz koje nesumnjivo proizlazi da se podnosiocu prethodno nisu mogla obezbediti prava predviđena navedenim članom Zakona.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je 22. januara 2011. godine doneo rešenje Up-2 broj 60-3/192-18/05 kojim je odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju od 18. novembra 2008. godine proizlazi da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 161. vazduhoplovne baze (VP 3472), broj formacije 322.605, tako što je određeno da se ukida formacijsko mesto na koje je podnosilac bio raspoređen; da iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 10767-11 od 21. oktobra 2008. godine proizlazi da nije postojala mogućnost rasporeda podnosioca na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; da je Nacionalna služba za zapošljavanje – Filijala Niš u aktu broj 0310-101-656/2010 od 21. oktobra 2010. godine navela da nije u mogućnosti da dostavi izveštaj o slobodnim radnim mestima za period od 10. maja 2005. godine, jer se prijave potreba za zapošljavanjem čuvaju pet godina.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi kojom je pokrenuo upravni spor naveo da su razlozi dati u obrazloženju pobijanog rešenja u suprotnosti sa zakonom, a posebno sa primedbama i nalozima datim u presudi Upravnog suda od 22. jula 2010. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 3002/11 od 12. septembra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je tuženi organ u izvršenju presude Upravnog suda od 22. jula 2010. godine, pre donošenja pobijanog rešenja, izvršio uvid u kompletne spise predmeta i priložene dokaze, kao i da je pribavio „potvrdu“ Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš od 21. oktobra 2010. godine. Upravni sud je ocenio da je tuženi organ, nakon upotpunjenog postupka, pravilno zaključio da prilikom donošenja prvostepenog rešenja nije došlo do povrede pravila postupka, da je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno i da je pravilno utvrđeno da se podnosiocu prethodno nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. Zakona. Isti sud je naveo da je cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti drugostepenog rešenja, s obzirom na činjenično stanje utvrđeno u postupku i razloge iznete u tom rešenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 90. stav 4. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04 ), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se zaposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", br. 111/09) propisano je: da ako prema prirodi stvari u kojoj je nastao upravni spor treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da taj akt donese bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, pri čemu je nadležni organ vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 69. stav 2.); da a ko nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena (član 70. stav 1.); da p resuda doneta u slučaju iz stava 1. ovog člana u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (stav 2.); da a ko sud smatra da zbog prirode stvari ne može da sam reši upravnu stvar, dužan je da to posebno obrazloži (stav 3.); da o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izveštava organ ko ji vrši nadzor nad radom organa (stav 4.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Upravni sud u osporenoj presudi, bez navođenja razloga, odstupio od stavova iz ranijih presuda nadležnih sudova u upravnom sporu, iako se činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku nije promenilo.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Analizirajući presude nadležnih sudova donete u ranijim upravnim sporovima okončanim u korist podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni sud Srbije u presudi od 10. oktobra 2008. godine našao da u upravnom postupku uopšte nije utvrđeno da li se podnosiocu pre prestanka službe u Vojsci moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Kada su u ponovnom postupku pribavljene isprave, koje su po shvatanju vojnih organa otklonile sumnju u zakonitost rešenja o prestanku službe podnosioca, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je u presudi od 22. jula 2010. godine našao da potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove od 21. oktobra 2008. godine nije dovoljna za zaključak da podnosilac prethodno nije mogao ostvariti neko od prava iz navedenih zakonskih odredaba, već je neophodno pribaviti i potvrdu Nacionalne službe za zapošljavanje.

Iako je drugostepeni organ pri donošenju novog rešenja bio vezan primedbama suda u pogledu postupka koje su se ticale nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, on nije utvrdio da li je podnosilac pre prestanka službe mogao zasnovati radni odnos van Vojske i Ministarstva odbrane na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, odnosno da stekne stručnu osposobljenost, dokva lifikaciju ili prekvalifikaciju za zasnivanje tog radnog odnosa. Drugostepeni organ je pokušao da postupi po presudi od 22. jula 2010. godine, zahtevajući od Nacionalne službe za zapošljavanje da dostavi tražene podatke, ali ih nije mogao dobiti, jer je protekao rok u kome je ta organizacija bila dužna da ih čuva. Uprkos tome što nije utvrdio činjenice na osnovu kojih bi se moglo ispitati da li je bilo mogućnosti da podnosilac ostvari neko od pomenutih prava, taj organ je našao da su za prestanak njegove službe bili ispunjeni svi uslovi propisani članom 144. stav 1. Zakona. Navedene razloge drugostepenog rešenja koji se ne zasnivaju na oceni izvedenih dokaza i utvrđenom činjeničnom stanju, prihvatio je Upravni sud u osporenoj presudi. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da iz osporene presude nije jasno zbog čega je Upravni sud došao do drugačijeg stava po pitanju dokaza na osnovu kojih se naknadno utvrđuju činjenice od kojih je zavisila ocena o zakonitosti odluke o prestanku službe podnosioca u Vojsci.

Ustavni sud ukazuje da je član 144. stav 1. Zakona uslovljavao prestanak službe civilnog lica time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Okolnost da se civilno lice nalazilo na službi u Vojsci nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. S obzirom na to da podnosiocu pre prestanka službe u Vojsci nije pokušano da se obezbedi neko od pomenutih prava, a u sprovedenom upravnom postupku nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se naknadno ispitala mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe, Ustavni sud smatra da podnosilac ne može snositi štetne posledice propuštanja upravnih organa da utvrde te činjenice, što su bili dužni da učine u skladu sa načelom oficijelnosti i istražnim načelom u upravnom postupku.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena u meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se sprovela adekvatna kontrola zakonitosti konačnog upravnog akta . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3002/11 od 12. septembra 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/192-18/05 od 22. januara 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci , niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava.

6. Kako će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, Ustavni sud je ocenio da je preuranjen zahtev podnosioca kojim je tražio da se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti